ПРСТЕНАСТИ ЗВУК

Моћна је снага прстенасти звук
Светлост од хаоса успева да брани
Кад једном осване сагорели мûк
Долина плача стихијом се брани.

Најтврђа стена од бола се зноји
Најдубља тама убризгава језу
Контузије ума нико и не броји
Сувишно је данас бити на опрезу.

ЖБИРИ И ЛЕПТИРИ

Извод из романа који чека издавача; не оног с парама већ оног са „три чисте“…

У моје кошмарне снове улазе дивљи коњи са дивљим јахачима на себи, њиште коњи од подивљалих ветрова, ватра им додирује репове, видик се прелама; све престаје и све почиње на овој нултој тачки Универзума; дивље звери гризу се са дивљим људима, полумртве птице догоревају; не плачите децо моја, дивљина је пролазна; у овој ватри просуто је много семена, у том семену спавају богови, ти богови створиће човека, од тог човека отпашће ребро, од тог ребра настаће жена, па јабука раздора, па змија, па ће брат убити брата… све како је записано. И све тако у неки нови кошмар, у нове заблуде. Спавајте децо моја! Када се пробудите свега овога неће бити, чувају вас припитомљени вуци, подојиће вас вучица, па ћете опет дизати нове градове, бићете Господари прстенова, којекакви Мерлини показиваће вам пут; мешаће зубе ајкула, паукову мрежу, пљувачку мува… не би ли вам ојачали моћ, све како је записано! Ваше сећање, децо моја, неће ићи далеко! Сирова снага даће вам за право да стакленој кугли дајете облик по својој мери, да очи мудраца учините невидећим, или свевидећим, како вам драго. Крила вам неће истопити сунце, Икар је мртав. И Ерика је мртва, нема више разлога за страх од летења. Још колико ноћас бићете јагњад, док на видику не угледате Златно теле, изгубљени прстен, златан ланац… било шта што разара зенице! Док вам похлепа не разори детињство, док вам сулуди и разгоропађени очеви у руку не ставе идеју љубави, ону њихови идеју због које су им зуби тако црвени, очи без сјаја, руке утрнуле, крваве до рамена… Спавајте децо моја…
…псссст! Не будите поспану будућност!
Наставите са читањем

УСТАЈ, НУШИЋУ !!!

Затутњаше све дугине боје
И све ките, сисе и вагине
Поврвеше перјанице бројне,
С Београда невиност да скине.

Сви педери рутави и суви
И двополци, одора им сјајна
Госпон-даме, с китом и без ките
И још неки, али то је тајна.

Потмуло су ударала звона,
Подигла се нека тиха граја
Не диже се кука и мотика
Већ се дижу узбуркана јаја.

Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
’Ајмо слепци, без очињег вида
Скупимо се у параду стида.
Зато брзо сви скините гаће
За благослов наше топле браће.

Не могу да схватим

Ех, кад би ти само знала
са колико жена сам био
мислећи само на тебе,
док си ти била на мору,
и меркала бицепсе и трицепсе,
и још понеке мишиће,
непознатим мушкарцима!

Ех, кад би ти само знала
колико жена сам морао
да примим код себе,
док си ти ишла на екскурзије,
купујући скупоцене ствари,
врцкајући се пред излозима,
мењајући шешириће и крпице!
Наставите са читањем

ПРЛЕ И ТИХИ


У соби, на каучу, седи Тихи и гледа телевизију. Напољу је врело. Звоно на вратима.

Тихи: Прле… Прле… друже… брате… (загрцнуо се од изненађења).
Прле: Где си генералчино… (грли га и љуби). – Па, мајке ти га спалим, ви генерали сте неуништиви… Ништа се, бре, ниси променио…
Тихи: А ја бих ову њушку познао и у најцрњем мраку.

(Грле се и љубе. Помало и плачу, али се труде да се то не види).

Тихи: Шта ћеш да попијеш?
Прле: Полако са пићем. Прво нешто у кљун да бацим…
Тихи: Па, ти још јуриш клопу као за време окупације?
Прле: Ја колико видим, окупација још није прошла.
Тихи: Јесте, буразеру, јесте. Дошла и друга, трећа… А тебе нема да се заједно боримо.
Прле: А, ето… Ја мо по белом свету… Знаш како је…
Тихи: Знам, знам… Злато, дијаманти, фрајле…
Прле: Неко и то мора. Не брини… нисам вас обрукао.
Тихи: Како то мислиш?
Прле: Па крао сам бар колико и ви… ако не и више…

(Гласно се смеју).
Наставите са читањем