Холограм

ПЛЕС БУДУЋНОСТИ

Непознатој, ма где она била.

Ви и ја смо, свако за себе, драга моја непозната, само просек. Изађимо из те просечности, будимо надпросечни… спојимо се. Израђајмо ту проклету децу да нас савест не гризе. Ово благо што га нагомиласмо, можда неће сатрунути, али нас неће ни поменути, то је извесно. Сваки дукат, сваки новчић, сваки драги каменчић… све ће то обезвредити само себе чим се дочепа грабљивих руку. Ништа од тога неће за нама у земљу, верујте ми. Једино деца, унуци, праунуци… они ће нам се кад-тад придружити. Дајмо им прилику, дозовимо их. У нашем спајању је тренутно задовољство, и вечни спокој. Нису залуд наши славни преци јурили славне преткиње, не би ли оставили своје семе. Могло се потомство оставити у свакој скитачици, али није то тô. Хајде, госпо, да видимо јесмо ли вредни времена у коме смо се родили, или бар имена које смо, не својом заслугом, наследили. Доста је било скрнављења тих имена, доста је било глупих међупотеза, доста је било блудних погледа, шарања и варања, дајмо се матици, посадимо дрво које ће можда ражати горке плодове – али ће рађати. Улогу богова смо купили златницима и сад нас обожавају. Нема тог златника који није обложен крвљу, не знам чему се клањамо? Спустимо се на ниво животиње, спаримо се, нека нас бар неко проклиње. Ако већ морају да нас черупају бесне гузице, нека то буде месо нашег меса, крв наше крви. Ако то што причају о вама иоле вреди, ако глас који мене бије може да се употреби, тај исцедак из тренутка космичке сласти, не мора да буде ни тако лош. Те исте потомке створиће неко други – свако се пре или касније роди, без обзира на то ко су му родитељи – а онда ће нам бити жао. Избегнимо срамоту нерађања, изродимо нешто. Кад већ нисмо рођени за велике мисли и велика дела, учинимо бар велики грех – спојимо се! Питао сам гробара како му се допада посао. Одговорио ми је: “Па, ето… закопавам туђе глупости”. Направимо и ми једну такву глупост. Не тражим од вас, госпо драга, да спавамо заједно; не тражим да водимо љубав, данас се иза те речи скривају највећа злодела; не тражим да кућимо или стварамо материјална добра, не тражим ништа за себе. Не морате ми рећи ни једну лепу реч, не морате ме волети, не морате живети са мном. Треба само да се нађемо, да нас има, да нас неко помене у клетви или молитви. Човек живи онолико колико му је клетва дугачка; за молитву увек има времена, она не зависи од дужине живота. Останимо незнанци, доживотни странци, персирајмо једно другом, мрзимо се, пљујмо се, али – сродимо се. Бар за трен. И у очима зликовца и мрзитеља наших имаћемо већу вредност ако се бар неко некад похвали да смо га баш ми сачинили. Ви и ја, госпо драга. Можете ви без мене, могу ја без вас, то ситно заваравање не сме дуго да потраје. Гледам вас, овако из прикрајка, слутим разлоге које ћете измислити, само да ме одбијете. Пустићу вас да причате, да потрошите празне речи, да се угушите у њима, и кад више не буде било ни једне једине флоскуле, ни једног јединог формалног или “нормалног” оправдања, заиграћемо плес – плес будућности.

Наставите са читањем

Televizor

Гледам кроз прозор
неки чудан призор
а можда је и то само
још један телевизор!

Деда јури бабу
да не умре у незнању
девојчице пију лекове
да не остану у другом стању
лече се од трудноће
и своје доње удове
шире за мале паре,
паре и даље људе кваре
али, оне за то не маре.
Силници силом наваљују
руше и спаљују,
праве места
за будућа поколења,
молимо за мало стрпљења!

Шпијунски авиони
из ваздуха пазе
да се којоти
људима не заразе,
велике се идеје граде
у сред неке параде,
а Павић нам однекуд шаље
поздрав из Цариграда,
клошари и кокошари,
ви, што сте у лонце и шерпе тукли
па се пред лажним царевима свукли
где су вам ратни бубњеви
да прогласе мир?
Од ваше галаме добио сам чир.

Богу божије,
царе царево
човек се држи за реч
а зашта се оно беше
држи во?

Гледам кроз прозор
неки чудан призор
а можда је и то само
још један телевизор!

Гаће на главу
па брзо по славу
док вам је неко не разграби
слава је потрошна роба,
као и свака гардероба,
бесни керови гризу
видели од људи како се то ради,
сад би и они радо
били на некој геј паради
али им не да Брижит Бардо.

Шире се гласине градом
да је неко синоћ крадом
украо из поште новац
тражи се неки добар ловац
убиство у лову не подлеже закону
сад лопов лопова јури.
Није то тако често
али, ето, дешава се
да један другоме чувају место.
Један ће најебати
други ће пасти
и све тако
до нове смене власти?
Ко ће га знати!

Гледам кроз прозор
неки чудан призор
а можда је и то само
још један телевизор!

ПОТОП

У великом граду, једног јутра, милиони дечака и девојчица се договори да се истовремено упишки, усред града.
И сад је потопљен цео град: Вожачи аутомобила веслају; уместо аутобуса иду хидроглисери; мушкарци иду на посао у чамцима; жене, разголићене, пливају на кафу код комшинице; деца, уместо фудбала, играју ватерполо; шалтери раде само на вишим спратовима; ђубретари и оџачари, у ронилачким оделима, траже добровољни прилог; приватне радње су на сплавовима; туристи пецају рибице…
Било како било, тек – град функционише.
Једино курве чекају да деца одрасту.
Једино деца не знају да курве владају светом, и да ће их тај несташлук, једном, скупо коштати.

Kavez

Neki ljudi su uvek pobednici – čak i kad su naizgled gubitnici; neki ljudi su zauvek gubitnici – čak i kad izgleda da su pobednici. Sve zavisi iz ugla gledanja, gospođo. A vaš ugao je iskrivljen. Vi uvek krenete prerano a stignete prekasno. Oči vam gledaju preko brda, a saplete vas svaka izbočina. Hoćete prečicom tamo gde drugi ne bi ni zaobilazno. Muž vam je bio izgovor za loše postupke, deca su vam bila izgovor za ljubav koju ne posedujete, kuća vam je bila izgovor za smisao života kojem težite ali ga nemate, a sad više tih izgovora nema. Muž vas je napustio, deca su otišla svojim putem, kuća je puna prašine… A vama se, draga gospođo, još uvek čini da imate sve. Opet taj pogled u stranu. Desi vam se i poneki ljubavnik tek da sebi dokažete da ste građevina u čvrstom stanju, iako vam je duša puna paučine. Trebaće vam mnogo napora da pronađete krivce za toliko ruševina. Još se niste dovoljno zbrčkali, još ste dobro „očuvani“, draga gospođo, ali restauracija vam je blizu. Ali, vi vidite samo ono što je daleko. Sreća da vam je ušteđevina velika pa ćete moći da nadoknadite vremensku anomaliju zvanu – starost. Deca će vam pisati izdaleka. Možda će da vam čestitaju rođendan na koji ste i sami zaboravili. A možda će vas ta ista deca podsetiti na njihov rođendan? Pa vi se više i ne sećate kad ste ih rodili, davno je to bilo. Trenutno imate samo jednu dilemu: da li otpustiti ljubavnika ili zadržati komšiju? Preskupo vam je da održavate i jednog i drugog. Koristite jako sunce da se pokažete, da muškarci vide čime raspolažete. Slaba vajda. Na golom telu nema džepova ni štednih knjižica, pa vam se ne vidi koliko ste zgodni. A da se sunčate u stanu od trista kvadrata – ne ide. Nema publike. Vi sada imate svoju odabranu publiku sa istančanim ukusom. Ali, ona je tamo negde, treba okupiti sve te mangupe oko sebe. Pogledajte, gospođo, koliko ima književnika, a baš nijedan nije napisao knjigu po vašem ukusu. A vi ne čitate sve i svašta. Bolje ništa. Dobili ste sve sudske sporove, i sa prvim mužem, i sa drugim mužem, i sa komšijama – šta njima vredi što su pročitali toliko knjiga? Kad ne bude imao ko da vam dohvati papuču, shvatićete o čemu vam pričam. To vam sada izgleda naivno. I ove alapače što vam prave društvo uz jutarnju kaficu nisu vam nešto po volji. Mnogo pričaju, malo kažu. Lepo bi bilo da odete u kafanu, da poručite dupli viski, da se kucnete, ali… E, uvek ima neko „ali“. Nema ko da plati račun, a nije lepo da dama plaća. Tek pristojnosti radi, menjate haljine svaki dan. I to sve one najskuplje. Mali je ovo grad za tako veliku damu. Kad haljine pojedu moljci, pa kroz te rupice počne da curi vaše gospodstvo; pa kad vas uhvati „aristokratska anemija“, a nigde dobrovoljnog davaoca koji bi mogao da vam pomogne; pa kad krenu „emotivni vampiri“ da vam se dive; pa kad vas gospoda, na putu za starački dom, zamole za ples, a vama pukla štikla na poslednjem paru cipela koji imate; pa kad naboranom rukom krenete da upalite kandilo, a ni slavu niste imali vremena da slavite; tek – svetac vam namigne šeretski sa ikone a vi pomislite da ste na pravom putu. I bili ste na pravom putu sve dok vas nisu uhvatili na krivoj nozi – sad vam je krivo i malo i veliko. Kad god ste, gospo draga, izašli na mesečinu bilo je oblačno. Nije to maler, ni zla sreća, samo pogrešan izbor. Nema više stopa ispred vas, nekad ste bar umeli da čitate tragove, pa po njima da se krećete, ali vi ste ih sve gurnuli iza sebe; oni bar sveću imaju, a vi tumarate po mraku. Kad vaša baklja dogori, pa ako jednom izađete iz te pećine, nemojte zaboraviti da izvadite ruke iz nedara, mogao bi neko da pomisli da vam je hladno, pa da krene da vam greje ta hladna nedra. Hladnoća u nedrima je jedini led koji se nikada ne topi. Niste slušali govore, ni urlike, a sad biste dali pola carstva za jedan šapat. Birali ste najskuplja jela, sad vam i crvi u jabuci prijaju. Šta se to promenilo, gospođo? Zar samo to što svet gledate iza rešetaka? Ne očajavajte! Kad čovek stane ispred kaveza sa majmunom, nikad se ne zna ko je od njih dvojice na slobodi. Svako je u svom zatvoru, svako živi sa svojim pacovima i bubašvabama, svako grize svoju crvljivu jabuku, svako viri kroz rupicu na zidu, svako gleda na sat kad će ručak, svako osluškuje zvuke i čeka da dođu po nas, svako je ubeđen da je nevin, i baš ta nevinost vodi nas u ropstvo – duhovno ili materijalno.
Zbogom, gospođo!

Параноидне лутке

Odlomak iz neobjavljenog romana.
Autorska prava ovog dela su zaštićena.
Ne pokušavajte da kopirate bilo šta, jer – roman je nedovršen i lako se možete naći u njemu
Svaka sličnost sa stvarnim događanjima je namerna.

——————————————————–

Na terasi je sedeo moj mačak Cezar, pravi aristokrata sa finim manirima. Velika ponosita zverka, neumorna radilica, stražar kojem ništa ne može da promakne. Upoznali smo se slučajno i nije nam trebalo mnogo da se zbližimo. Po mnogo čemu smo isti. Svako ima svoje principe i svako je spreman da za te principe pogine; obojica možemo da nanjušimo pacova na velikoj udaljenosti; obojica smo kvarni, opasni i lukavi, ali ni on ni ja nećemo svesno naneti bol i nepravdu drugome; obojica koristimo ženke u ostvarivanju svojih ciljeva, iako ih volimo svako na svoj način; obojica tačno znamo šta želimo da postignemo, iako smo najčešće neprihvaćeni u svojoj sredini, pa sa tom sredinom koja nas okružuje vodimo ljute bojeve; obojica trpimo zlo i uvrede na svojoj koži, i to najviše od onih koji nam se tajno dive i obožavaju nas; obojica krademo i ubijamo po potrebi a ne iz zadovoljstva; obojica dajemo sebe na oltar onoga što nam je u krvi i poreklu, a ne ono što se zahteva od nas; obojica znamo da napravimo jasnu razliku između prijatelja i neprijatelja, i tu nas niko nikada ne može prevariti; obojica se razlikujemo od svoje vrste po tome što ne ližemo ruku hraniteljima svojim niti kopamo oči dušmanima svojim; obojica ne dozvoljavamo da nas maze po glavi i jedemo samo ono što sami ulovimo; obojica smo svoje strahove zakopali još u detinjstvu, pa sad uživamo u svakom novom danu kao da je prvi i poslednji istovremeno…
Gledali smo se oči u oči.
Ave, Cezare!
Наставите са читањем

Какав план, а?

Неки политичари су дошли до закључка да криза настаје, између осталог, и што пензионери све дуже живе. Никад дуже нису живели.
Чак су почели и да зановетају. Хоће три оброка дневно, новине; па нешто да грицну, па нешто да гуцну; па би лепо и да се пицну, нешто да замирише; па лекови, па прегледи, па ово, па оно…
’Ало, бре, није ово средњи век. Опљачкаш – па ждереш. Слобода је скупа ствар, а треба је и заслужити. Пензионери навалили да живе „ко нездрави“.

Имам план:
Хало, господо, политичари!
Престаните, бар на кратко, да крадете!
Дајте делић свог блага пензионерима. Видећете како ће масовно почети да умиру од благостања, зависти и љубоморе. Ове три бољке нико није преживео, верујте ми!
Какав план, а?

Čoveku i doktoru – s poštovanjem!

Zbog njega su plakale generacije medicinskog osoblja, jer im nije dozvolio ni najmanju grešku prema pacijentima. Sve je moralo da funkcioniše do perfekcionizma. Kada on uđe u prostoriju osetite neizvesnost u vazduhu, kao da će nešto strašno da se dogodi. Strah silazi sa plafona, jeza vam se uvlači u kosti, nemate ni snage ni volje da nešto izustite.
A on?
Tih, povučen i skroman kad je u pitanju njegovo životno delo, ali surov u nameri da dostigne pravičnost, imao je neku posebnu crtu ljudskosti koju ste mogli da vidite samo izbliza, samo ako ga dobro upoznate. Imao sam sreću (i čast) da tu crtu ljudskosti osetim na sebi. Otvarao mi je oči tamo gde su mi ih drugi zatvarali lažima i opscenama. Bio je uz mene baš onda kad su me sa svih strana zavaravali da ću postati pilot, astronaut, fudbaler… Gurao mi je u ruke goblene i štrikeraj, nagovarao me da budem sajdžija, da popravljam televizore… Terao me je da mislim o onome što mi je tu, na dohvat ruke, da ne tražim sebe tamo gde me nema.
A onda?
Pre neki dan na Internetu naiđem na njegovo ime. Pročitam biografiju. Ne, nisam se naježio, osećao sam neizmerno poštovanje prema onome što sam video. I ja sam deo njegove biografije. Zbog mene je kršio zakone i propise. Držao me uz sebe zbog škole a ne zbog lečenja. Držao me i više nego što se smelo, terao me napred duhovno.
O njemu se neće pisati knjige, o njemu se neće snimati filmovi, ovo nije vreme tako velikih ljudi. On će živeti samo u onima što su plakali zbog njega, duhovni slepci sputani svojim neznanjem – živeće i u onima što su zbog njega progledali na oba oka.
Vest o tome da je umro 2007. godine samo me je podsetila da smo svi mi na pruzi na kojoj čekamo voz namenjen baš nama.
U tom čekanju, s iskrenim poštovanjem i zahvalnošću,
mom velikom profesoru i doktoru
Cvetku Rakiću.