SFINGINA ZAGONETKA

Stigla mi je poruka na mobilnom telefonu:
Čekam te na našem starom mestu. Kao i prošli put…
Pošiljalac je nepoznat, ali ja sam znao da je to ona – crnokosa Vanda.
Ne znam zašto mi je baš ona prva pala na pamet. Možda sam želeo da me pozove, pa sam je podsvesno dozvao. Ili ona stvarno ima moći o kojima ja ništa ne znam? I otkud je to „naše staro mesto“? Tamo smo se sreli samo jednom – i to slučajno. Čak ni jednu jedinu reč nismo razmenili. Sad je nemoguće odbiti. Paklena mašina je bila „rukavica u lice“. Eto, generale, ispunila ti se želja da se viteški pojaviš na bar jedan megdan ili da se kurvinski povučeš. Među tolikim kurvama? Ponekad bivam smešan i samom sebi.

* * *
Koračala je ponosito, poput androida iz SF filmova, kuckajući štiklama o pod. Pored nje je bila moj lepi dugokosi „insajder“. Blaga muška uznemirenost, a treba ostati miran. Ne mogu da verujem da sam se zacopao kao tinejdžer pored ovoliko lepih žena. Njena duga kosa mi lebdi pred očima, gotovo da sam udario u jednog prolaznika, koji mi je usput opsovao majku, ali ja sam žurio prema njima. Vanda me je poljubila tri puta i pozvala me da sednemo za jedan sto u uglu. Uvek je sedela u uglu, volela je da pred očima ima ceo svet. Ono što „uhvati u kadar“ svojih tamnih zenica to je za nju celo čovečanstvo. Pozvala me da dođem kod nje kući. Razmišljao sam kratko. U ušima sam imao bubice u kojima sam čuo glas mojih devojaka: „Idi, ćale. Idi, slobodno. Idi, mi te čuvamo!“.
– Eto, vidiš. I tvoje keruše te nagovaraju da pođeš sa mnom.
Znala je kučka, zna sve trikove. Posebno moje, za nju sam živa knjiga.
Pošli smo. Išao sam između njih dve spreman na sve osim na odustajanje. Gorak osećaj, ali morao sam. Znao sam da moram. Nudila mi je dvoboj – oči u oči, lice u lice – ako se povučem padaju sve moje tvrđave. Ušli smo u auto sa tamnim staklima. Ovako su me nekad sprovodili na saslušanje; ovako sam nekad, bez reči, dovođen u prostorije sa sivim zidovima i namrgođenim licima; ovako sam nekad… Nema „nekad“, generale! Ništa se još nije desilo, sve je u trajanju, dok god si živ. Svaki korak napred je prolaz kroz crnilo, u to si se uverio. Nekad sam mislio da je sve to holivudska banalizacija života, a sad igram u jednom od tih filmova i pokušavam da što duže trajem u njemu. Vozili smo se prilično dugo, više od dva sata. Nisam gledao na sat da ne bih pokazao nervozu, ali su mi devojke u uhu šaputale.
Izašli smo.
Dan je bio sumoran i siv. Iz jednog crnila u drugo. Ušli smo u kuću. Mala kuća sa niskim krovom i uskim vratima, staklo na prozorima bilo je polomljeno; da ne vuče promaja otvor je zakucan daskama. Iznenađenje već na prvom koraku.
– Ne brini, ovde smo sami. Nema špijuna, bombi, skrivenih kamera, mikrofona… i sličnih sranja – rekla mi je Vanda. – I izvadi te slušalice iz ušiju, već jednom. Budi muško, igraj malo otvorenih karata.
– Pa… kad me neko ovako dočeka…
– Znam, znam… Apartman nije na nivou jednog generala, a posebno doček. Može kafa? Rakija? Sok?
– Ne, hvala. Neću ništa – izvukao sam bubice iz ušiju, rešio sam da igram „va bank“.
Skinula je tamne naočare, za nju je to bio znak otvorenosti i poverenja. Smislila je neku pakost. Zmija je spremna na skok. U njenim očima piše da je neko umro.
– Onaj tvoj komšija se zajebao, ali eto… život je ionako prolazan… – nasula je sebi čašu crnog vina. Ona je naručila ubistvo komšije Milorada, mislila je da je on bacio kutiju sa eksplozivom u kamenolom. Nije ni slutila da smo mi znali unapred. Nisam joj to rekao, da imam i ja bar nekog keca u rukavu.
– E, vidiš, generale. Pošto sam te kaparisala, i pošto je jasno da si sada moj, ispričaću ti svoju životnu priču, tek da stekneš neki utisak o meni.
Dugokosa, kojoj još nisam saznao ime, pružila mi je čašu sa crnim vinom. Iako sam rekao da sve odbijam, uzeo sam. Iz njene ruke jednom sam već popio uspavljujuće sredstvo, i popio bih opet.
Seo sam na neku gajbu i slušao Vandinu priču:

Mi muškarcima dajemo telo, dušu, srce, emocije… a najčešće im služimo samo kao klezetska šolja. Isprazne se u nama i jedva čekaju da potrče za drugom. Nije im važno kako se mi osećamo, ni šta želimo, ni šta nam je potrebno, ni da li smo zadovoljne… ništa im nije važno. Mi smo „crna rupa“ u njihovim životima. Na nama grade svoj muški imidž; na nama stiču ugled, slavu i bogatstvo; na nama se fizički i emotivno prazne kad su nesrećni i kad im ne ide kako oni žele… Mi smo im izgovor za sve promašaje, ali nikad nismo razlog za uspeh – uspeh je samo njihov. Muškarci retko varaju žene, njima na čelu piše „Ja sada odoh kod druge a ti spremi ručak. I nemoj da ti padne na pamet nešto slično kao meni“. To nije prevara, pa pisalo je lepo – ako smo nepismene, to je onda naš problem a ne njihov. Kad primete da nismo nevine zapitaju se „koliko li ih je bilo…“, a kada ih mi uhvatimo u preljubi sledi: „Pa muško sam, majku mu!“ Šta se tu može? On je muško – i time je sve objašnjeno. Kod nas je sve nejasno, čak i kad smo iskreno zaljubljene. Velika je nevolja zaljubiti se u muškarca, a još veća nesreća zaljubiti se u ženu. Ja neću da budem tiganj u kojem će muškarac da isprži jaje na oko – ja hoću da sam ekspres lonac. Da skuvam muškarca na brzinu, da oglođem ako ima šta da se oglođe, a onda da ga prepustim drugim ženama. Mi, prostitutke nismo nemoralne, već su to muškarci – pa oni gube i novac i obraz, zar ne? Oni gube – mi dobijamo; oni čisti – mi prljave. Blesavo – nema šta.
Pre dve godine, taman sam se bilo zaposlila u nekoj državnoj firmi, jurio me neki tip da me provoza u besnim kolima. Ja sam se uplašila da nije neki manijak. Odvede me u šumu, odradi muški deo posla, zadavi me, i nikom ništa. Za njih je to već postala rutinska stvar. Neke prijateljice su mi nudile pištolj, sprej da ga poprskam u oči, nož skakavac, ali ja bih se usrala od straha da me samo ozbiljnije pogleda. Da prijavim policiji, ne vredi. Uhapsiće pre mene nego njega. On još ništa nije skrivio, ja sam to što jesam, i jebi ga. Onda smislim plan. Kad je bio odsutan, ukradem mu auto, odvezem ga na selo kod mojih i čekam da vidim reakciju. Sad je i on u nekom čudnom raspoloženju. Pravi se kao da je sve u redu, ali ne govori ništa, ćuti k’o riba. Vidim da se uznemirio, mi žene osećamo kad je muškarac u govnima do guše. Ni njemu nije u interesu da prijavi policiji, pa ja tada zaključim da ni on pred zakonom nije sasvim čist. Prođem pored njega, on me ne štipka za dupe; sagnem se da mi vidi guzu, on okrene glavu na drugu stranu… Aha, tu smo – pomislim ja. Uletela ’tičica u kavez! Joj, kako su muškarci jadni kad se nađu u nevolji. Dođe mi ga žao, a onda se setim šta bi on uradio da su meni nestala kola. Nudio bi mi svu pomoć ovog sveta, ali da provedem bar jednu noć sa njim. Možda bi me zamajavao danima, praveći se da ne može da ih nađe. Morala bih pičkom da platim njegove usluge. A meni ne pada na pamet da mu tražim onu strav za protivuslugu. Ko zna gde ga je sve gurao i kakve je boleštine nakupio, možda baš danas. Ni ruke čestito nije oprao a kamoli muda. Da mu potražim novac odmah bi mi ga dao. Pa, to i nije njegov novac. Ukrašće na drugoj strani, nadoknadiće on to za kratko vreme. Kako silovati muškarca? Kako mu uzeti obraz, a ne dati mu priliku da uzvrati? Mnogo zajebana stvar. Kod muškaraca sve ima svoju cenu, od žena se sve uzima u bescenje. Koleginice su već počele da ga zadirkuju. Te vara ga žena, te igubio na kladionici velike pare, te nije platio porez, te zaljubio se u ovu, u onu… Kad ga zamole da ih provoza svojim besnim autom, on govori da ga je odvezao kod majstora, da je umoran, da nema vremena, ponekad se pravi kao da je bolestan… Svi vide da nešto nije u redu sa njim. Kad se nešto vidi može i da se čuje, a kad se nešto čuje može da se nasluti, a kad se nešto nasluti… počinje lavina. Dobar je čovek, ne mogu da kažem, možda je i pošten, mada je mala verovatnoća, ali došlo mi da ga sjebem samo zato što je on muško a ja žensko. Nisam nikad čula da je neka žena silovala muškarca, zašto ja ne bih bila prva? Morala sam da požurim sa paklenim planom, jer sam znala da ni on neće sedeti skršetih ruku.
I setila sam se.
Pozovala sam ga jednog dana na ručak. Slagala sam ga da je to bio moj stan. Bio je to stan jedne moje mušterije kome sam oprostila sve dugove ako mi ustupi stan na dva dana. Došao je jer se plašio da ode kući. Morao bi, po ko zna koji put, da objašnjava ženi kako su mu nestala kola. Sve sam spremila najbolje što sam znala i umela. Posle ručka svučem se gola. Odmah je krenuo na mene, znači da nije do kraja pošten, to mi je olakšalo savest. Onda ga zamolim da se i on svuče. Svukao se. Onda ga zamolim da sam sebe veže kaišem za krevet. Učinio je to bez razmišljanja. Prvo je vezao obe noge za krevet, a zatim jednu ruku (drugu ruku sam mu ja vezala). Nije bio pod bilo kakvim uspavljajućim dejstvom, nije bio pijan, sve je radio potpuno svesno. Znala sam od ranije da je perverzan, ali ne i da je baš toliko blesav.
I tada sam izašla iz sobe. Provirila sam kroz ključaonicu. Početno iznenađenje brzo je splasnulo i prešlo u strah. Batrgao se, skakao, ali nije bilo pomoći. Nasmejala sam se, a onda sam mobilnim telefonom pozvala sve naše koleginice da dođu. Nije bilo lako za svaku izmisliti neki razlog, ali nekako mi je uspelo. Kad su došle pred vrata dala sam im znak da budu tihe, da ga iznenadimo. Naglo smo uleteli u sobu. Iznenađenje je bio potpuno. Da si samo mogao da vidiš taj izraz lica. Ništa lepše u životu nisam videla. Muškarac je najlepši kad je u bezizlaznoj situaciji, a ovaj je izgledao veličanstveno, kao bog iz grčke mitologije. Škljocali su mini fotoaparati na mobilnim telefonima, svi su želeli da ovekoveče ovaj trenutak. A muškarac? Leži, ćuti, ne mrda… Pipamo mu puls da vidimo da li je živ. Neke žene su bile oduševljene time što mu je muškost ostala opuštena, jer nikad nisu videle golog muškarca sa opuštenim udom; neke su bile razočarane tim detaljem, ali nije se moglo svima ugoditi. Ako je tačno da je „penis najveći parazit koji živi na račun mozga“, onda je ovaj čovek bio klinički mrtav. Mogli smo od njega da uzimamo delove tela, i to naživo, bez anestezije, toliko je bio oduzet. Ali nismo. Ja sam mu lično stavila na stomak ključeve od ukradenih kola, a onda smo pozvali policiju. Dale smo izjavu da nas je pozvao na slavu, a onda sam sebe vezao da bi nam priredio neki svoj performans. Mi smo se pretvarale da smo postiđene, uplašene, prevarene… i želele smo da policija proveri njegove namere. On je potvrdio našu priču da je samo želeo da se našali sa nama, jer sve drugo što bi rekao izgledalo je nelogično, i samo bi ga još više uvuklo u nevolje. Uputio nam je izvinjenje, malo je plakao (volim kad muškarci plaču, iako znam da ni tada nikad nisu iskreni). Pošto nije bilo ni najmanjeg traga primene nasilja ili nečeg sličnog, u policiji su došli do zaključka da je sve zaista bila samo šala. Dokumenta nije imao kod sebe, vlasništvo stana nisu proveravali, tu ništa nije bilo sumnjivo jer je on imao ključ od stana, pa je izgledalo da je zaista njegov. Pandur je morao da ćuti, pa smo nekako smuvali da sve ispadne „po zakonu“.
Silovala sam muškarca. Jedino ne znam da li je to isto kao kad oni siluju nas. Naš posao ne dozvoljava da to ikad saznam. Sad me imaš u kompletu.

* * *
Zapalila je cigaretu, ispila je već četvrtu čašu crnog vina, i pustila da misli svakoga od nas dođu na neku svoju normalu.
Iz ove njene priče sam zaključio da je usamljena, da je željna da se ispovedi nekome, i da je izbor pao na mene. Nije bitno da li je priča istinita, već kakve su Vandine namere. Ako mi je poslala paklenu mašinu, ako me tajno dovela dovde, čemu ova patetična priča? Sve na svetu ima svoj razlog. Za ovu igru saradnike biram sam, a ona se nudila. I umesto da je odbacim, ja je prihvatam, svesno ili nesvesno. To što ja znam da je ona pokušala da me ubije ne znači mi ništa. I ona će to saznati, pre ili kasnije. Vanda me je gledala poluzatvorenim očima. Čekala je moju reakciju. Fiksiramo se pogledom, kao divlje zveri, čekamo ko će prvi da skoči. Uzeo sam čašu s vinom iz njene ruke i otpio gutljaj. Polumeseci od ruža za usne na rubovima čaše delovali su požudno. Morao sam da znam da li je zmija otrovnica ili ona što davi uvijanjem tela. Ako je bilo otrova u vinu ovo je bio jedini način da to utvrdim. Blefiramo praznim kartama ili vešto skrivamo one najjače? Dugokosa lepotica me gledala umilno, kao da bi htela da mi skoči u zagrljaj. Ne, neće biti. Opet umišljam. Ja bih to voleo, ali to nema veze sa ovim lepim svetloplavim okicama. Suprotnosti se privlače. Vanda mi je bila bliža po karakteru, nas dvoje još nismo popili svoj poslednji gutljaj. Biće još puno jarkocrenih polumeseca do punog meseca. Na košulji jednog od nas dvoje biće prava krv, na košulji onog drugog crno vino. I neće se razlikovati. Opet me obuzima onaj osećaj da, gledajući nju, gledam u ogledalo. Inverzija mene, crvotočina vremena, paralelni svet. Tek posle nekoliko minuta obratio sam pažnju na ono što drugi kod nje prvo primete – velike grudi. I novi detalj na njima – zlatni krstić na zlatnom lančiću. Žena koja ne ume da se smeje ima tu sposobnost da svaki detalj na sebi istakne a da ni reč ne izusti. Nije to strano prirodi, strano je čoveku, a čovek se davno odrodio od prirode. „Ogledalce, ogledalce, na zidnom tapetu…“ – ne smem da dovršim misao. Pomislio sam kakav bi to bio izazov sa njom provoditi bračne noći. Svaka noć bila bi poslednja. Igra na sreću, ruski rulet, poker; biti fakir koji spava sa škorpijama. Odigrala je ulogu Sfinge; postavila je zagoneku – ko ne da tačan odgovor biće bačen u provaliju.
Mekani dodir ruke dugokose lepotice skrenuo mi je pažnju prema vratima. Vreme je isteklo, trebalo je da se ide. Opet isti auto, opet isti put, opet isto ćutanje, sve je isto – samo je u duši drugi osećaj. Mirisao sam pažljivo dim od Vandine cigarete, kao da bih iz njega mogao nešto da saznam. Ništa. Veštica je izmenila i vazduh oko sebe. Izašao sam samo ja, njih dve su ostale u automobilu. Sevalo je, grmelo, crni oblaci kao da su hteli izbliza da vide šta se dešava. Potrčao sam prema kući. Nisam se ni osvrnuo kad su otišli.
Mačak Cezar je sedeo na krevetu i posmatrao me.
Devojke ništa nisu govorile.
Samo je poneki prasak groma za delić sekunde osvetljavao konture po zidovima.

* * *
Svaka Vandina reč prolazila je kroz čitavo moje biće. Zašto? Zašto mi je to ispričala? To mi nije bilo potrebno. To me nije zanimalo. Šta me se tiče što je ona silovala muškarca? Da neće, možda, i mene isto tako? Zna ona dobro da takve stvari ne prolaze dvaput, osim ako… E, to „osim ako…“, to me je razjedalo iznutra. Tada sam, prvi put, spoznao da žena može da pozira i telesno i duhovno. Vanda mi je bila duhovni model. Pozirala mi je – na meni je da je naslikam u sebi. Ako sa kičicom pogrešim, ima milion boja kojima to mogu da popravim; ali ovde nema kičice, i nema boje, i nema popravke. Žena je kao šahovska figura – jednom pipnuta, mora se odigrati (taknuto-maknuto).
Cezar mi je lagao u krilo i počeo da prede. Nije se dao u ruke, nije voleo da se mazi, a sad je izgleda „rešio da me uteši“.

Advertisements

2 реаговања

  1. The bar records gmps had a larger following. http://zujtane.com

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: