Reciklant

RECIKLANT
(prvi Facebook roman)

Facebook je, kao što znate, program koji je prvobitno bio namenjen špijunaži. I danas se, uglavnom, koristi za sprečavanje pedofilije, prostitucije, narkomanije, trgovine ljudima… FBI i druge policije u svetu neumorno rade na hvatanju kriminalaca upravo preko njega.
Vremenom je program postao najpopularniji na svetu.
Ipak, sada se vode brojne polemike i stručne rasprave da li preterana upotreba ovog programa dovodi do otuđenosti, anksioznosti, gubitka ličnosti, gubitka svesti o sopstvenim vrednostima, razaranja porodice…
Ako je tačna ona filozofska misao da: „Svaka krajnost na svom vrhuncu vodi u svoju suprotnost“, onda bi i ova krajnost mogla dovesti do neočekivanih obrta.
Jedan od tih neobjašnjivih fenomena je tu, pred vama.
Nešto se desilo, a vi dobro razmislite da li želite da ostanete na Fejsbuku ili gasite nalog.

PRVI DEO
Nalazim se na petom stepenu ljubavi. To je onaj stepen kad mozak radi ubrzano, a svi ostali delovi tela otkazuju. Kompjuterska ljubav. Mikroprocesor je još dobar, ali eksterni i interni delovi otkazuju, a zamene nema. Nova generacija nastupa, sve je manje rezervnih delova.
Traže se umrtvljeni (kadaverični) kompjuteri, koji još poneki deo mogu da mi pozajme. I nađu se. Nije još sve završilo u reciklaži.
„Deca se prave glavom, a ne onim što ima svaka budala“. Da mi je znati gde je taj Sabirni centar! Vidim da tamo ima puno pametnih ljudi. Nije valjda Duško Kovačević baš sve izmislio? U svakoj izmišljotini ima bar malo istine. Morfička rezonanca. Naučite majmuna u Beogradu da ljušti jabuku pre jela, za kratko vreme to će raditi i majmuni na Madagaskaru. Kako kad nemaju Facebook?
Zato sam se upisao među „reciklante“. Svi mogući programi za „ljubavisanje, spajanje i upoznavanje“ imaju me u svojoj bazi podataka. Kad god uđem na Facebook, ustanovim da mi nešto fali. Mrzim ga. Koliko puta sam to rekao, a evo me opet, ruka mi se osušila, oči mi ispale! Razmenjujem sličice, aplikacije sa nekim srcima, poljupcima, smajlijima, lutkicama, čokoladicama, bombonicama… Čisto gubljenje vremena. Sto pedeset miliona ljudi je trenutno, toliko bar kažu da ih ima na Facebook-u, dokono, i svi su vrlo vredni. „Zalivaju“ cveće, love bube i miševe, popunjavaju albume sa sličicama… sa strpljenjem i žarom za koji u realnom životu nemaju vremena. Ne stižu deci da objasne matematiku, fiziku, srpski, geografiju… A i šta ima da im se objašnjava? Ni nama niko nije pomagao pa evo dokle smo dogurali. Svako je ubeđen da je mnogo postigao u svom životu i sad im je prilika da nadoknade propušteno. U svakoj dokolici treba naći smisao. Smisao u besmislu neko uvek osmisli. Mi smo morali da kreiramo svoje detinjstvo, imali smo ravno polje, i sve vreme ovoga sveta. Današnja deca dolaze na već zgotovljeno detinjstvo, sve im je pri ruci, sve je na dugme i – sve je to naša zasluga. Pa i mi imamo dušu, majku mu!
A moj smisao su Macine nebeskoplave oči. Maca, Mače, Mačkica… kako se sve potpisuje. Ona je nešto najlepše što je Bog stvorio a čovek napravio. Retkost je da se Bog i čovek nađu na istom zadatku. Priroda se zgusnula u njenom liku, pa isijava svu svoju iskonsku snagu.
Mislio sam da je ženska lepota umrla sa devetnaestim vekom, i da je sve ovo sada samo čista hemija (hormoni, silikoni…). Kakva zabluda! U toj hemiji pronađe se poneki alhemičar, čudotvorac… Ima lepote i danas. Samo je potrebna veća moć zapažanja, bolja koncentracija… Otupela nam čula u „ružnoći vremena“. Udaram nervozno po tastaturi, brišem ekran pet puta dnevno, brišem naočare svaki čas, žlezde rade ubrzano… Ne znam samo odakle žlezde kompjuteru?
Ne vredi! Za drugog je pravljena, oca joj lopovskog! A i ne sme se. Ima 18 godina. Mnogo je mlada, šta će svet da kaže. (Taj „svet“ mi se stalno meša u život). A tu su i nekakvi „nebeski policajci“ koji budno motre na svaku moju reč. Mogu me spopasti zbog pedofilije, širenja sektaške (ili ko zna kakve) ideologije, vrbovanja devojaka za prostituciju, uvlačenja u tajne organizacije…
Bože, koliko zločina, samo zato što nisam slep kod očiju, i što umem da uživam u lepoti!
Lepota je kao patnja: ide za tobom… – prolaze mi kroz glavu poznati stihovi.
Da sam je izvređao, ispljuvao, ispsovao, samo bi me odjebali – „jedan od milion normalnih, nije opasan“.

* * *
Dan je depresivan i hladan. Pritisak na dušu. Dušegupka. Jedan od onih dana kad mi se ne mili da ustanem iz kreveta, i da mi nije krčanja creva – ne bih to ni uradio. Osećaj ništavnosti me pritiska. Koliko dugo već ležim ovde? Stomak me boli. Koliko dugo nisam ništa pojeo? Gde sam uopšte? Na stolu polomljena čaša, neke staklene perle, jedna minđuša, polomljena narukvica, broš u obliku srca (nekada je u brošu bila slika voljenog lika), sve nakvašeno, mokro… Bižuterija dana… Noć je imala veću vrednost. Facebook aplikacije u trodimenzionalnoj verziji.
Da li sam ja to ispratio „noćnu damu“ ili ona mene? Na krevetu sveža sperma… Pre kratkog vremena bio sam ljubavnik tabloidnih dama, smrdljivih uličarki, a sad mentalno ejakuliram, ne bih li sebe opravdao pred sopstvenim bićem. Da, biće. I ono je bilo neko biće.
Ne znam da li smo humanoidi, ali znam da sam ostao bez sto evra tek tako, za šaku smrada. Sve ima svoju cenu. Najslađa je gorka reč – koja se ne izgovori. A ja sam se nagutao te gorčine… I da nije tih emocija, bio bih običan android.
Odlazim u kupatilo. Ima mog odraza u ogledalu. Dobro je. Ima me. Ili je i ovo ogledalo mikročipovano, a moj lik kao pozadina nekoj duši? Pri dnu ogledala zadenuta slika Macina, sa dubokim neboplavim okicama, kao da su fotomontirane. Velike požudne usne vrište sa vitrina, zidova, lampi…
Imam desetine njenih slika na mobilnom telefonu. Nije mi teško da svako jutro, kao pozadinu, stavim drugu sliku. I svakog jutra mi je lepše nego prethodnog. Koliko li bih za ovo dobio? (Mislim na robiju, ne na evre).
Vraćam se da pogledam Facebook (jeb’o ga ko ga izmisli!). Ali moram, moram, moram da vidim da li je ostavila novu poruku. Jeste. Položila je prvi deo za vozački i srećna je što su „svi sugrađani na broju“. Srećna je. A ja, kao napaljen majmun, šetam gologuz po kući i razgledam njen lik razbacan po celom stanu. Razbijam čašu, šolju, tanjir… pa sve to skupljam da se ne posečem. Držim parče stakla nad venom. Da prekratim sebi? Ne. Onda ćemo biti u dva sveta. Ona je mlada, dugo ću je čekati „tamo gore“. I neću moći da je vidim sutra. Ne. Bacam srču, brišem sve po stanu, oblačim se…
Glumcu Ljubi Moljcu punih deset minuta nisu verovali da je umro. Da su mu odmah poverovali, i danas bi bio živ. Tako je to. Ako vam na vreme ne poveruju… A ja sam jedan od onih kojima se ne veruje.
Smišljam način da joj se obratim:
„Vraćaj nam ova dva lepa plava oka na zidove, ili nas dve stotine organizovano skačemo u Dunav. A pošto se nismo kupali od prošlog leta, bićeš kriva za ekološku katastrofu sa nesagledivim posledicama!
Biraj: Oči ili Dunav!“
E, blago meni. Nisu me naučili da se udvaram, govorim u množini, da ne primeti da sam sam. Kukavice! Bedniče! Pičko! A ko da me nauči? Ne postoji fakultet za udvaranje. Opet lupetam. Oči na jednu, noge na drugu stranu, a rukama opipavam kao slepac.

* * *
Kažu da pred smrt čoveku prođe ceo život pred očima u nekoliko sekundi.
Prolaze mi kroz glavu reči razrednog starešine koje nam je uputio poslednjeg dana školovanja: „Deco moja, niste više deca. Za mene ćete to uvek biti, jer tako sam vas doživljavao. Idite! Idite u život i činite dobra dela. Samo tako znaćete koliko vredite. Ne dajte da iko vlada vašom dušom, ne budite plač nikome, osmeh uputite svakom“.
Ta mala sa nabubrelim usnama nije bila ni rođena kad sam se udvarao sadašnjoj ženi (sa kojom sam u fazi razvoda), ne zbog žene već zbog stana – trebali mi bodovi na rang listi; ta mala… ta raskalašna, nesputana ždrebica što mi galopira po kori mozga, stvara mi bol u stomaku, povraćanje, visoku temperaturu…
Postao sam kao ovi što me nerviraju sa onim njihovim čuvenim: „Ta mala… Mogu otac da joj budem…“
Pa što nisi? Što nisi sam napravio jedno tako lepo stvorenje kojem ćeš da se raduješ, nego ganjaš devojčice, noću dovodiš kurve, a rođenu ženu teraš od kuće!!! Rođenu decu nisi video, ni sam ne pamtiš od kad! Gledaj, bedniče, šta si propustio!“
„Pao Berlin! Berlin kaput“, televizija opet laže narod. Nije pao. Eno ga, veći je nego ikad. I Antonije se zeznuo: Rim je pao. Rim – a ne Berlin. Oslobodilac narodni spasava sinove i muževe da ne odu na Sremski front spavajući sa njihovim sestrama i ženama. Gde ja da nađem Sremski front? Ni ratovi, ni žene, ni frontovi, ništa nije kako treba da bude! Crkavam li ja to od ljubomore?

* * *
Šalje mi sms: jedva čeka da se škola završi. Ide sa dečkom na Adu. Da li da odem tamo da mu razbijem glavu? Od života ionako više nemam ništa, neću ni primetiti da su svuda oko mene zidovi i rešetke. Stigao je još jedan „Cmok!“ sms-om, a odmah i sledeća poruka: „Vidimo se, matori, čim se vratim!“. Laže kučka. Nema dečka, samo me loži. Zajebava me. Laže! Laže! Laže! Udaram šakom o sto. Žena postaje slaba tek kad se zaljubi. Onda je samo akcionar svog sopstvenog bića, ali sa veoma malim udelom. A ona je jaka, mnogo jaka, a to znači da nije zaljubljena. Celog života igram igre, muvam, lažem, varam… a sada sam nadigran. Nadigran ili izigran?
Ko mi je kriv što mi ćale nije bio peder, pa da se kinđurim i paradiram po ulicama i tražim pravdu? Каžu da to se ocem nema nikakve veze.
Svejedno, postajem manijak. I što je najgore – to me raduje. Samo normalan čovek može da bude izopačen, a ja se baš tako osećam. Normalan, to znači – izopačen. Napolju klinci vrište, loptom razbijaju prozore. I oni su manijaci, ali oni ne podležu zakonu. A ja kuckam poruke. Osećam se kao Grof Monte Kristo kad je kuckao morzeovom azbukom po zidovima tvrđava pa, iako ga niko nije čuo, to kuckanje mu je bila jedina nada.
Zastajem. Neki bi to nazvali stvaralačkom pauzom. Šta da joj napišem? Šta da izmislim? Ukočili mi se prsti a ništa mi ne pada na pamet.
I baš tada sledi nova poruka na Facebook-u:
„Dobila sam, Boga ima! Ima Boga!“ – tako detinjasto saopštava da je dobila menstruaciju. Kao da je dobila novu igračku. Sledi još jedna: „Više se ne osećam kao trudnica. Kako sam happy što me tiba otkida!“ – Sad joj je, valjda, lakše. Šta god se desi, ona je uvek srećna. Vabi me. Moram da je potražim. A znam da neću.

* * *
Ohladila mi se supa. Da je pozovem na ručak? Ovakav mesni doručak sigurno nikad nije probala. Nadam se da i neće. Moraću da nabavim mače, da ne bacam hranu.
Okačila je svoju sliku kako leži na pločniku, zatvorenih očiju. Ovako je Jesenjin pisao pesme Isidori Dankan, dok je ona leškarila na nekoj plaži. Ali ona je prespavala njegovu ljubav. Da se probudila, danas bi i on i ona bili samo osrednji poluzaboravljeni umetnici. Taj nedodir u prostoru učinio ih je večnim u vremenu.
Ostani još malo! Pesnici upravo rade na tebi. Sakupila nebo u lepim zenicama pa šara pogledom – moraću da ga presretnem da ne zaluta… Mnoga svetska umetnička dela nastala su iz platonske ljubavi. Civilizacija ih je prepuna. Neki pisci su o tome napisali čitave knjige od po hiljadu strana, a meni je i mobilni prevelik.
Moderna tehnologija skratila nam je misao, naučila nas da ne razmišljamo. Duhovno smo kastrirani, mentalno osakaćeni. Jednog dana će i od ovoga biti stvoreno… Jebeš ti to! Sto znojeva me probilo, mozak mi proključao, a ja treba da budem srećan što će dvesta-trista godina kasnije, pesnici, romanopisci, slikari, kompozitori, filmadžije… veličati tu ljubav i na njoj sticati slavu i bogatstvo.
Posekao sam se. Lepim hanzaplast na prst a pogled mi luta ka monitoru. Grli se sa najboljom drugaricom. Obgrlila ju je otpozadi, izgleda kao da ima četiri ruke. Dvema leti, a dve drži na grudima. Njene ruke na Macinim grudima. Da nađem tu drugaricu, prste bih joj odsekao. Onako, iz ljubomore.
Možda zvuči ironično ali – ljubomora je spasila umetnost. Kakvog smisla ima pisati, crtati, svirati… ako se ne teži da budemo bolji od drugih! I to baš od onih koje poznajemo.
Jebem joj seme kad se prvi put začela! Od bludnih očiju ne pomislih na grudi. Sise ima svaka žena, ali ovakve oči rađaju se jednom u veku. Ali, što da se lažemo: Malo mlečnih žlezdi ne bi škodilo, da ublaži ovo plavetnilo. Kao šolja toplog mleka pred spavanje. Crveni džemper, dugački prsti drugarice, odsjaj svetla u pozadini… čak i ta drugarica lepo joj stoji.
Uz nju sve ide.

* * *
Na televiziji pričaju o nekakvom masovnom gripu, o pandemiji, o „petom stepenu“ zdravstvene zaštite… Prekjuče je bilo 20 mrtvih, juče se taj broj povećao na 22, jutros nisam gledao vesti. Virus je smrtonosan, ali nije opasan. Sledeći nalet gripa biće mnogo opasniji, nastupiće za mesec-dva… Alergični na jaja, perje i živinsko meso ne mogu da prime vakcinu. Alergičan sam na jaja, a sve mi se čini da i na perje počinjem da kijam. Liči mi na film Erogena zona.
Ma jebe mi se za virus! Mačkica liže sladoled na najnovijoj slici.
Ostavljam joj poruku: „Eeeeeeeeeeeeehhhhhh! Da sam bar taj kornet“. Ostavlja mi osmeh. Ili dobro poznaje srpski jezik ili ne lakira nokte. Nijednu gramatičku grešku nije napravila. Studira defektologiju, piše ćirilicu, govori tečno engleski…
Zagrcnuh se od nekog bajatog hleba. Zacenih se, zakolutah očima, a ona se smeška sa ekrana. I njena drugarica mi maše. „Vidi šta imam, u-ta-ta!“. Udaram nogom u monitor. Razbio se. Šta ćeš sad, budalo?
Javljam se na mobilni. Drugar me zove na basket, a ja do glasa ne mogu da dođem. Malo je falilo da zove hitnu pomoć.
– Da te nije ovaj svinjeći zakačio?
– Ma nije. Trenuci slabosti… u moru gadosti – pokušavam da se šalim na sopstveni račun.
Smeška mi se podrugljivo. Kao da naslućuje.
Razmišljam da li da mu kažem. On mi je najbolji drug. Ne. Zasad – ništa. A i šta da mu kažem? Pa, ništa se nije desilo!

* * *
Uključujem televizor. Moj omiljeni film.
Trenutak kad je Kamena Šeri prekrstila noge u „Niskim strastima“ ostao je najlepši erotski detalj u svetskoj kinematografiji. A Majkl Daglas i njegov debeli kolega, sa čačkalicom u ustima, zgledaju se zbunjeno.
E, Majkle, Majkle, sapatniče! I Kamena Šeri ima duboke, plave oči. Zabranjeno je pušenje. Čik spreči je ako možeš! I ti si nemoćan.
Moram da nabavim šiljak za led, prohujalo mi je kroz glavu. A onda da pozovem Macu na viski s ledom. Može i koka-kola s ledom. Ona jede samo sladoled, ne voli led u piću, i ne druži se sa starijim muškarcima. Jebi ga! Prohujalo sa vihorom.
Moram što pre da nabavim novi monitor. Sad i tu moram da puknem koju hiljadarku. Ukrašću, ako treba, ali moram je imati – bar na ekranu. Udario sam nogom u krevet, prst mi je poplaveo. Sve zbog nje. „Šta mi radi ta mala, samo kad bi znala“. Mrzim narodnjake.
Jebe se njoj. Mazi prase, na jednoj slici na zidu. „Iz kog god dela Srbije bili, koliko god bili različiti, uvek nas spaja ljubav prema kiflicama“ – potpisao sam njene reči na slici.
Preskače debla u šumi. Jurca, nasmejana, puna života. A koliko zvezda se gasi?
Pa šta?
Ona je ta koja obnavlja život. Svaka iskra nova zvezda.

* * *
Žena može biti lepa, šarmantna, privlačna, zgodna, jebozovna, seksi, pametna, glupa, napredna, ovakva-onakva, ali jednog dana biće samo – udata.
A ona mi piše na mobilni da u svom srcu ima divnog dečka i da upravo žuri da se nađe s njim. Čak ni on još ne zna da joj je dečko. Srce se regeneriše menjanjem stanovnika u njemu. Kad to shvati, ko zna gde ću ja biti. Ako uopšte budem. „Nemam sad vremena da se igramo. Žurim. Kad se vratim…“ – piše u novom sms-u. Za nju je to samo igra.
Zamenili smo godine. Za nju sam zacopani tinejdžer – žao joj da ga odbaci, a ona, kao ozbiljna i zrela žena, eto, pruža mu malo virtuelnih igrarija. Što da ne? Šta je košta?
A uvek sam joj najlepše uloge nudio. Eto, budi Ana Karenjina, a ja ću biti voz! Ne voli vozove. Da se igramo padobranaca? Plaši se visine. Zato i ne sme da pogleda u nebo. Udahnuće ga zenicama. Uvek za sve ima spreman odgovor. A najlepši je onaj kad se nasmeši i pogleda u oko kamere. Samo, sad mi je monitor polomljen.
Odoh na posao. Usput čitam grafite po zidovima.
Tuđi zidovi su kao tuđe žene – treba nešto napisati na njima a da vlasnik ne primeti. Slatki greh kojem retko ko nije odoleo. Na jedan od njih zalepio sam Macinu sliku. Posle dvadesetak metara sam se vratio i uzeo je natrag. Treba neko da šara po njoj, da joj crta brkove i rogove, da se iživljava… A ne! To – ne dam!
Da me ne boli prst na nozi, sad bih šutnuo i taj zid. Najradije bih ga srušio. Postajem neuračunjiv. Osvrćem se oko sebe. Možda me neko i video, ali šta mari?!? Grad je prepun ludaka poput mene. Ovde se strasti uzburkaju tek kad se nešto normalno desi, a koliko vidim – sve je mirno. Poneki pijanac baulja, neko demonstrira, klinci čupaju drveće, neki mladići lome žardinjere, penzioneri psuju…
Stajao sam nekoliko minuta na ćošku i gledao fizionomije prolaznika. Čvrstina koraka pokazuje da tačno znaju gde idu. Zašto onda svaki drugi nosi tamne naočare? Nema sunca, oblačno je. Ako neko nešto i progovori, kratko, više gestikulacijama nego rečima. Naišla bi poneka kočoperna dama sa dugom kosom, isturila sisetine i iskezila se: „Šta je, frajeru? Ako ti se dopadaju, gurni koju novčanicu između njih!“.
Lupio sam joj šamarčinu i produžio dalje! Kao da to niko nije primetio, a ni ona sama nije dramila oko toga. Jedan tip sa uskim pantalonama i kožnoj jakni mi je zamahao „skakavcem“ ispred nosa. Bio sam u top formi, prepun besa. A kad bes progovori iz čoveka, nije ni svestan koliko je snažan. Raspalio sam ga nogom da mi se činilo da sam ga ubio na mestu. Ustao je teturajući se. Badža se samo nasmejao: „Oprosti, brate! Šala, brate…“ – pljunuo je u travu i otišao. Vodenica zvana „život“, produžila je da melje. Branio sam se, a nisam želeo. Instinkt je čudesna stvar.
Velegrad. Ništa neobično.

* * *
Mаlo vodke, malo muzike, reči tople, reči hlаdne, iskre i vаrnice, priče o bolestima i boljkama, nаpаdi pаnike, briga, Jesenjin i Mika Antić, sumorne misli, hipertenzija, preznojavanje, enormni telefonski rаčuni…
Kroz sve to sam prošao vraćajući se s posla, ali monitor sam zaboravio.
Maca se smeje sa sladoledom u ruci. Đubre malo! Nijedna poruka? Pa da. Iscurela mi baterija. Sad moram da čekam da se napuni. Odoh da se istuširam.
Trglo me zvono na vratima. Komšinica traži na zajam malo kafe.
Pokazujem joj prazne kese i kutije. Neće mi verovati da sam sve zaboravio da kupim. Ona izlazi, a ja ponovo idem prema kupatilu. Oko ponoći dolazi mi ona ista „noćna prijateljica“.
Navadila se. Kažem joj da nemam love.
„Nema veze, kuća časti“. Eto, i ona je kuća. Domaćin. Nevladina organizacija. Daje sa popustom, može i na rate. I na odloženo plaćanje – može da čeka. Nekad radi honorarno, nekad humanitarno, sve u interesu firme. A te firme nikad ne propadaju, otkad sveta.
Razgleda slike Macine po zidovima.
– E, kad čovek omatori… – smeje se zlurado. A možda i nije zlurada, nego sam ja malo više nadrndan.
Popila je nekoliko zaostalih kapi viskija iz već prazne flaše; kafe nema, hrane nema, a nema gde ni da prenoći, zato je tu. Uzajamna pomoć. Kad svane, neće se znati ko kome duguje.
Proradio mi mobilni. Signal za privatnu poruku:
„Ćalac, spavaj lepo. Vidimo se sutra!“ Sledi smajli-poljubac.
Legao sam sa svojom „štićenicom“, a probudio se sam. Izvukla se nečujno. I kurve me sažaljevaju. A kafe i dalje nema. I monitor mi polomljen. A Macine nebo-zenice pilje u mene, smeškaju se, prozivaju me…
„E, moj ćalac! Zar ne čuješ da nešto smrdi? Jesi li ćorav?“
Sinestezija – pomešana čula.

* * *
Nikada tehnika nije bila moćnija nego danas, nikad razgovori nisu bili jeftiniji, i nikad tako prazni, bezidejni. Možete da pričate do mile volje, a ne znate šta da pričate. Dok su poruke išle parobrodom ili Morzeovom azbukom, bili smo rečitiji. Svako pismo – jedan roman. A sad? Tri-četiri reči vrte se u krug. Koliko para je bačeno na „ćao, pozz, hi, ok, yes…“? A tu su i smajliji da nam olakšaju.
Čitam tekst koji sam skinuo sa zida Facebooka: „Veliki ruski pisac Anton Pavlovič Čehov i prvakinja Hudožestvenog teatra Olga Kniper dopisivali su se pet godina i za to vreme razmenili preko 800 pisama. Ta pisma danas predstavljaju dragoceno svedočanstvo o jednoj neobičnoj ljubavi, koja je, uprkos mnogim preprekama, krunisana brakom.“
Ej, bre! Za pet godina 800 pisama, i to bez kompjutera i mobilnog telefona. Samo umakanjem pera u mastilo. Pa ja za godinu dana nisam napisao 800 poruka, a pogle’ ovo!!!
Rođen u pogrešnom veku ili vek nisam dobro prilagodio svojim potrebama?
„Haškom tribunalu bi je trebalo predat’, kad može tako gledat’ a ne ne dat’’, puštam Milića Vukašinovića da mi ispere uši od dnevnih krikova, jauka i kukumavki, pa da se spremim za noćno „dežurstvo“.
Еh, da je Artur Klark živ, sigurno bi ono crveno HAL-ovo oko u „Odiseji u svemiru“ zamenio ovim plavim, smirujućim… I ceo film bi dobio drugi smisao.
I Hipnos se negde provodi. Briga njega što ceo grad ne spava.

* * *
Moram u kupovinu. Već je podne. Umesto novčanice – dao sam njenu sliku. Prodavačica se umiljato nasmešila, vratila mi sliku, uzela zgužvane novčanice.
– Кomšija… – gleda me ispod oka. – …pozovite me nekad na kafu…
Mušterije okolo gledaju, ne znaju šta se dešava, ali niko se ne buni.
Poznajemo se, ovde sam redovna mušterija.
Ne znam da li sam to uradio podsvesno. Biće da jesam. Želeo sam da je svi vide, a da bude samo moja. (Bar da je moja!)
Usput svraćam do Internet kafea. „Danas, dok sam vozila, moja sestra me je tresnula u oko. Nije me ubola jer me ipak voli. Ah, te pčele…!“ – Ne verujem da sam slučajno ugledao baš ovu poruku na njenom zidu, ni da je ona slučajno baš to napisala. Ništa više nije slučajno. A tu je i nova slika. Oko vrata ima zlatan lančić sa petokrakim draguljem između dojki. Na desnoj dojci nacrtano žuto srce (i još nešto što ne mogu da pročitam). Uslikala je to, uveličala, i okačila da svi vide. Briga me da li je nakit lažan. Dojke su prave. Vrhovi dojki su samo za odabrane. Sve mi se čini da ja nisam među njima. Zna kučkica od svakog detalja da napravi reklamu sebi. Da zapali i ohladi, da uzbudi i smiri, da upravlja muškom sujetom kao da joj je četrdeset, a ne tek osamnaest godina.
„Sisice, sisice, izađite iz majice! Osetimo te arome, pogledajmo u balkone! Ostavimo kiflice, udrimo na sisice!“ – zeza je drugarica.
„Aplauz za sise, molim!“ – uzvraća ona.
Smrklo mi se. Ubiću je, svega mi! Šutiram po prostoriji, histerišem, divljam… Redari me izbacuju nasilno. Umalo da me zgazi kamion.
Svež vazduh me vraća svesti. To sa mnom nema veze, ona se zeza sa svojim društvom, ja sam tu suvišan. A tako bih da je nađem.
Mobilni daje znak.
„Bilo je super, ćalac. Šteta što nema više, da ti pošaljem kiflice“.
Jebale je kiflice! Došlo joj opet da podjebava. Nedostajem joj, brine za mene. Nema me da se javim na Facebook-u. Rekoh joj da sam polomio monitor.
„Aha. A ja mislila da si našao neku penzionerku da igrate Ne ljuti se čoveče ili domine“.
Slatka mala balavica! Đubre nevaspitano! Monstrum! A onda mi se, kao pozadina na mobilnom, pojavi njen lik, i mrzim sebe zbog svega ružnog što sam pomislio o njoj.
Trube automobili. Izgleda da ometam saobraćaj.
Da bar znam gde trenira vožnju, da se podmetnem. I ovde sam suvišan. I sve to zbog… Ma nema veze. Odlazim. Smeju mi se psi lutalice; još nisam dovoljno njihov.

* * *
Ostao sam bez posla. Šef kaže da se ponašam čudno.
Radim kao prevodilac u privatnoj firmi. Sve sam pomešao. Govorim četiri jezika, oni me „’lebom ’rane“, ali ovaj unutarnji, što mi dušu hrani – nisam savladao. Čak su se i sekretarice zabrinule za mene. Ne vijam ih oko stolova, ne zavirujem dok se presvlače, ne dobacujem im zavodljive poglede i bezobrazne reči, ne nudim se da im pomognem…
“Zašto tražiš harizmu u sebi, punjena ptico?” – puštaju mi oproštajnu pesmu. Stari dobri Johnny. Sve je to „nemir i strast, ima tog ovde isuviše“.
Pogled na displej mobilnog. Baterije pune, a sanduče prazno. Čitam stare poruke a ona me gleda iz pozadine. Ma, jebeš posao! Radio sam na sto mesta, nije mi ni prvi ni poslednji. Kako naglo menjam misao.
Evo, na televiziji „Naivko“ čuva ovce za pare. Kad već blejim u prazno… Fali mi samo klepetuša, bio bih dobar ovan predvodnik. I on je tajno postao umetnik. Kad ga niko nije gledao.
Ja nisam umetnik. Otkud znam? Možda jesam! „Niko se nije naučen rodio, a svak umire u neznanju“, podučava čobanica slikara-naivka.
Glavna glumica preziva se isto kao ja. Kakva slučajnost. Pozira slikaru-čobaninu.
Ljudi oko njega traže svoje ovce, a ne njegove slike. Na kraju filma, svi žele da postanu slikari, da postanu slavni i bogati, ali miris ovaca ne mogu da speru. Uvukao im se u kosti.
Stanem pred ogledalo. U dnu zadenuta njena slika. Svoj lik nisam ni primetio. Kažu da nije dobro razbiti ogledalo, a već sam digao stolicu da je raspalim posred njega. Svira kolce. Seljaci se vesele. Prase na ražnju. U mom frižideru je paklo viršli.
„Živ li si, ćalac?“, trgla me poruka. Htedoh da je opsujem, da saspem ceo arsenal najpogrdnijih izraza u odgovoru. Htedoh da joj pomenem užu rodbinu u negativnom kontekstu, htedoh…
„Živ sam, Mače, kupam se…“, odgovaram.
„Pazi da ne pokvasiš telefon!“
Kao da me prati. Zna da se ne kupam, zna beštija sve. Previše sam sebe uneo u ovu tehniku, a ona je prepametna, čita me iz svakog slovca. Ja njoj nisam potreban fizički, ona meni jeste. I to zna.
I drugove sam zanemario. Vreme je da se okupimo na našem starom mestu, da napravimo terevenku, da se opustimo… Šta vredi kad nemam ni za napojnicu. Bar do prve plate. Koji kreten! Pa upravo sam ostao bez posla, načekaću se do sledeće plate. Opet mi je muka. Tera me na povraćanje. Slikam sebe u ogledalu, šaljem joj sliku na MMS. Da izazovem sažaljenje, šta li?
„O, ćalac! Pravi si Hemfri Bogart. Ako ti zatreba Lorin Bekol, poslaću ti moju mamu. Volela bih da imam slavnog očuha!“, obavezni smeško uz svaku poruku.
Deset minuta piljim u displej, ko blesav, ne mogu sebi da dođem. Čitam po deseti put. Mala je skroz prolupala. U glavi mi započinje misao „Ova današnja omladina…“, ali ako je dovršim onda sam stvarno mator. A to gledam da odložim koliko god se može. Moram je naći.
Obuvam cipele, izlazim napolje. Koračam pravolinijski po uzavrelom asfaltu. Neko viče, deca vrište, kučići skviče, vozila trube… Opet ugrožavam saobraćaj. Ma, jebite se svi!
– Idiote! Da robijam za budalu!!!
– Šta si se zablenuo, životinjo!
– Gledaj kud ideš, barabo!
Šta je ovom narodu? Pa oni ne poznaju Macu! Zašto su svi tako napeti? Njima je dobro, ja sam im jedini problem. Valjda su ih ova svetska kriza ili ovaj meksički virus, malo uzdrmali. Proći će ih. Toliko toga smo preživeli, pa…
Puštaju me da idem dalje. Opipavam džepove da me nisu pokrali. Nisu. Naravno, kad ništa nisam ni poneo. Samo mobilni sa njenom slikom. Sve svoje sobom nosim, a ona mi je sada – sve. Šašav čovek.
Povraćam u jednom parku. Ljudi i kerovi prolaze, niko se ne obazire. Da li je to odraz svakodnevnice ili im ja nešto nisam posebno zanimljiv? Nemam više ni kredita u mobilnom. Hitnu pomoć i policiju mogu da zovem i bez kredita, tako bar kažu. Za drugo mi i ne treba. Ipak ga dopunjavam usput. Ako smognem snage da joj kažem neke „teške“ reči. Svaku moju reč razveje prvi vetrić. A spremam se…
Nekoliko kurvi me obilazi.
A nekad su jedva čekale da me uhvate.
Nekad!? Pre samo mesec-dva. Smrdim, da im ne kvarim čistotu. Veliki je ovo grad, nisam im ja jedini.

* * *
Otud-odovud, dođoh do završnog čina ljubavi.
Trebalo je ozvaničiti razvod. Potpisati završne papire, svesti račune, podeliti imovinu, podmiriti sudske troškove, usput „usrećiti“ decu time što oni treba da odluče s kim će živeti (to ih mi „častimo“ – da imaju slobodu odlučivanja), odrediti visinu alimentacije… I to je neka ljubav, majku mu…
Pre konačnog rastanka kupila mi je novi monitor i lično ga donela:„Da ne patiš previše. Ako ništa drugo, ne prenosi sidu“.
Zajedljiva je. Obišla je stan (koji je velikodušno ustupila meni), u opštem neredu, razgledala slike, pocepala je jednu…
Udario sam joj šamar. Gledala me ćutke, sa blagim osmehom u uglu usana. Osetio sam nervozu. Pripalila je cigaru. Izbio sam joj iz usta cigaru, grubo je oborio na pod i… ne znam da li se to može nazvati silovanjem. Prepustila se, bez opiranja. Na vratima me joj jednom pogledala: „Dobar si, matori. U nekim stvarima si još uvek prvi. Šteta! Jebi ga.“
Izašla je. Legao sam na krevet i zaplakao. Tresla me groznica. Još jednom me je ponizila.
Usledila je poruka:
„Ćalac, da se nisi upiškio?“
Jebem li joj… kao da gleda. Naglo smirenje. Preobražaj. To parče neba u zenicama opet me vraća u stvarnost. Jeste da je stvarnost crna, ali je pomalo i plavičasta. Treba se samo dublje zagledati. I to treba znati.
„Oči su ogledalo duše“, a njena duša je čitava Vasiona. Za trenutak mi se učini da je sunce, kad ono – odbljesak prozora susedne zgrade. Neko uvek zatvori prozor. Ali to njeno nebo niko ne može zatvoriti.
Opet sam se raznežio, zar ne? Čista patetika.
Ili običan ruski rulet?
U burencetu života je samo jedan metak. Pre ili kasnije, ispalićemo ga. Samo metak istine nikad ne promaši – čak i kad ga slepac ispali. Zato je život tako kratak. Uvek gubimo, a uvek igramo.
„Podeli, majstore“, gledam sebe u zamašćenim staklima vitrine.
Puna je flašâ. Sakupljam alkoholna pića. Imam lepu kolekciju.
„Jesi li za piće, Mače?“
„Jesam, ali ne danas. Imam ispit, pa moram da budem trezna“.
Ona mora da bude trezna?!?! Mrzim je. Mrzim je onako duboko, kao što se može mrzeti samo neko ko se mnogo voli.

* * *
Sprema se kiša. Smrdi na paljevinu. Radi testove. Sprema vožnju. Opet zavirujem šta radi. Nemoguć sam samom sebi.
Danas sam se posvađao sa starom prijateljicom. Bio sam neshvaćen. Naravno, iz mog ugla gledano. A „ugao“ mi baš i nije neki…
Piljim kroz prozor. Svi nekud žure, lupaju prozori domaćina koji nisu kod kuće, pucaju roletne… Visoko je.
Da skočim? Šta mi vredi kad nema novinara, televizije… Svi što skaču traže medijski publicitet. (Ne znam da li posle traže i autorska prava, ako se odluče da ne skoče). Kakav sam baksuz – ostaću živ.
Okrećem se prema ekranu. Ništa novo nije napisala.
Jeste! Ne vidim dobro. Preti nekom klincu da je ne zeza ili će ga prebiti:
„Sad si bar punoletan, ne moram da se suzdržavam“.
Pitam prijateljicu sa kojom sam, pre samo nedelju dana, razgovarao sat i po:
– Jesi li ti poslala svoj tekst Petru?
– Odakle ti pravo da me tako nešto ispituješ? Ja te pozdravljam… Nemam reči… – Tras! Zalupila mi je slušalicu. Još jedna slučajnoat! I ona se preziva kao ja. U ovom gradu svi nose moje prezime, sem nje. Kakva nepravda! Genetika, sudbina… svako to pravda na svoj način. A samo sam pitao, zanimalo me je. Ispitujem? Pa ja to ne umem, sve i da hoću.
Gleda me Maca iz drugog Windowsa, kao da mi se podsmeva. Zatvaram poštu, Word, Excel, jedan Explorer, drugi, treći… Sve osim nje. Grli se sa najboljom drugaricom.
„To što one mogu, ne dam muškarcima“.
„E, blento blentava“, mrmljam poluglasno. „Kad dođe do toga“…
Ali neka! Milo mi da je gledam. Zaboravljam „hladan tuš“ od pre nekoliko minuta. Sve što zaroni u njeno plavetnilo poprima dimenziju ljubavi. Nestašna je, bezazlena, pomalo drčna… Ali deca su to… Vraća se svojim testovima. Sve mi se čini da sam i ja jedan od tih testova.
Naučiće da vozi. Ali i da je ne voza svaki prolaznik. Današnja deca prebrzo sazrevaju. Ili mi nikako da ogreznemo.
Ja hoću da sam dete, ona hoće da je žena. Svako u svom trajanju, koje neumitno vodi ka kajanju.

* * *
„Žene su ti kao mostovi; nikad ne znaš kakva će biti dok je ne sklopiš“, savetuje otac svom sinu Budimiru Trajkoviću.
„Kad ćeš da mi poziraš, Mače? Kažu da sam dobar slikar“ – pokušavam da je pridobijem.
„Ne volim aktove, ćale. A da ti poziram obučena – nije mi zanimljivo.“
Ne da se ždrebica. Dobro je potkovana.
„Umem ja i da fotografišem…“
„Toliko slika imam. Ne znam šta ću ni sa ovima…“
Nema šanse. Dobro joj idu testovi. U ovoj lepoj glavici ima i malo sivila.
„Pomešaj sivu i zlatnu…“, puštam Bajagu. „Moji su drugovi…“..A to ne može! Ne danas. Nisam u tom fazonu.
Zapostavio sam sve aplikacije. A baš ih se nakupilo. Sad mi je samo ona zvezda između dojki pred očima.
Kako da je pozlatim? Ispisujem na zidu Facebooka da sam bolestan, da me neće biti neko vreme, da… Izmišljam, a svi vide da lažem.
„Izdrži još malo, dok ne položim vožnju do kraja, pa ću ja da te vozim na urgentno“.
Opet gomila smajlića u privatnoj poruci. Stavljam slušalice na glavu, odvrćem muziku do daske.
Surfujem po Internetu. Ništa konkretno.
Skidam slušalice, otkidam ih iz utičnice, bacam kroz prozor. Znam šta tražim – baš ono od čega bežim. One velike požudne usne… Nešto zvoni. Nije mobilni. Počelo je da mi se priviđa.
„Žena je društveno biće, jadan. Društvo može š njom da čini što god ‘oće!“, čujem kako Žoržo savetuje svoga kuma u „Lepoti poroka“.
Ali ona nije žena, ona je nešto sasvim drugačije; plemeniti metal još neiskvaren prstima loših majstora…
Kome to da objasnim? Otvaram pasijans. Obećao sam sebi da neću otvoriti nijednu igricu ovog meseca. Ma šta započeo, ne mili mi se da dovršim. U svakom završetku naslućujem završetak sebe.
Ostala mi jedna cipela na stepenicama kad sam dolazio. Nisam ni primetio. Sad me komšije zezaju. Gledaju da li mi je šlic zakopčan. Idem potuljeno prema vratima.
Zahvaljujem na vraćenoj cipeli, nemam volje ni da se nasmešim. Prekidam pasijans, isključujem radio, zatvaram prozor, spuštam roletne, pokušavam da isključim i kompjuter. Neće. Ruka odbija poslušnost.
Odlazim u kupatilo, tuširam se ledeno hladnom vodom, da se dozovem pameti…
I glava odbija poslušnost.
Jedino me muškost ne izdaje. Praznim se po kupatilu. Voda odnosi milijarde spermatozoida u Crno more. Svaka erekcija je pravi masakr. Uživam u tome. Crknite, dušmani, kad mi ne date mira ni danju ni noću!
Onako mokar, neobrisan, vraćam se u sobu.
Postavila je novu sliku. Dah mi je zastao. Kao u holivudskim trilerima, leži na leđima, kosa joj rascvetana po jastuku, pilji u kameru plavim okeanima, izgleda kao lutka… Ne mogu da verujem da je prava.
„Žena pala sa trapeza…Da l’ je mrtva il’ se zeza?“, pada mi na pamet Borina pesma. Da mogu ovako da je balzamujem, prepariram…
Ulećem u klozet.Stomak me savio, nemam snage da udahnem, osećam da ću se onesvestiti. Ipak, nekako dolazim sebi. Pogled u ogledalo.
Bože, našta ličiš? Trgni se, budalo! Pa muško si! Sad se setih da sam bez gaća. Bos, go, neobrijan, neočešljan… A ona me gleda sa belih pločica, gde sam je zalepio. Namiguje.
Umivam se na brzinu, oblačim…
Imam kartu za utakmicu.
Sređujem se, lickam…
Ulazim u autobus, slušam komentare.
– Šta misliš, šta će biti sutra?.
– Ma prolazimo, sto posto.
Sutra? Kako sutra? Pogled na ulaznicu, na datum na satu…
Jebi ga! Opet sam se zaneo. Da li da iskačem kroz vrata zatvorenog autobusa?
Ma, neka, nek vozi! Za danas, ionako, nemam ništa planirano. Malo vožnje neće mi škoditi.
„Ćalac, pajki lepo! Čujemo se sutra!“
Znači, opet putujem u nepoznato, opet sam na dobrom putu za nigde. U autobusu puštaju narodnjake.
Izlazim na prvoj stanici i nastavljam peške.
Sad mi je baš do muzike!
Kiša je stala, ali je prilično hladno.
Čelo mi gori.
Padam.

* * *
Budim se u bolničkoj postelji.
– Gospodine, kako vam je sada? Kako se osećate? – ljupka sestra me gleda. Sjajne crne zenice. Tople i lepe. Ali meni su trenutno u glavi one nebeske…
– Onako… ne znam… – sležem ramenima.
– Izgledali ste grozno sinoć kad su vas doneli…
– Baš vam hvala – nasmešio sam se.
Sinoć? Znači da sam ovde prenoćio. Osam sati je. Reklo bi se da je jutro, mada malo sumorno.
– Nema na čemu – uzvratila je. – Niste bili pijani. Ni drogirani. Sve je u najboljem redu. Izgleda samo mali premor, ništa strašno.
Teši me. Još jedna od hiljade utešiteljki. Pa koliko ih to ima?
– Izgleda da mnogo radite.
– Ne. Skoro sam se razveo, pa sad patim.
– Uh, ala vam je izgovor! A ja pred udajom.
– Kad se budete razvodili, shvatićete – smejem se da me ne shvati ozbiljno.
– Sad ste me baš utešili.
– Iskustvo čini svoje.
– Pa da. Bolje unapred da znam šta me čeka.
Gledamo se nekoliko sekundi, onako saučesnički, ćutke, tešeći jedno drugo. Ustajem lako, nije mi ništa. Osećam se dobro.
– Kud ste krenuli?
– Kući. Rekli ste da mi nije ništa…
– U redu. Javite se doktoru za otpusnu listu.
Odlazeći, poljubio sam je u obraz.
– Ne brinite, viđaćemo se mi još!
– Odavno nismo imali većeg foliranta. Ne brinite, neću vas odati – namignula mi je. Nisam je razumeo, a nisam se ni trudio.

* * *
Ulazim u stan, a stan mi u haosu. „Haos je početak svakog poretka“, rekao bi Ajnštajn. Ne sećam se da je Tesla govorio o haosu. Nije bio oženjen, pa je logično da je o haosu samo slušao ili čitao.
Šutiram gaće, čarape, papuče, sve što mi se nađe na putu. Briga me da se saginjem, ionako ne očekujem goste. Otvaram prozor da se provetri, bar da udahnem za početak.
Pogled u monitor. Šok! Ubiću je, života mi! Ubiću je, tako mi svega!
Okačila novu sliku gde se grli sa nekim klinjom. Malo đubre, sve meni u inat.
Koji ti je kurac, budalo matora! Pa, ona nije tvoja! Ona je od tebe mlađa… Znam! Znam!
Komšija mi javlja, stojeći na vratima, da u 19 časova imamo Kućni savet.
Ma, jebite se svi!
Ionako ništa ne uradite od onoga što se dogovorite.
Lift ne radi osam meseci, stepenice nikad prljavije, zidovi išarani, čistačicu nemamo, sve sijalice u hodniku pokradene…
Ma nosite se! Zar ne vidite da je zagrlila onog klipandera, sto ga gromova pogodilo!
Odoh u kupatilo da se istuširam ledenom vodom, da dobijem tuberkulozu, da se vratim u bolnicu. Šta fali onoj sestrici što sam je poljubio u odlasku? Vreme je da promenim boju zenica na svom monitoru. Neće to ići baš tako…
I ljubav i mržnja su kao „Fukoovo klatno“ – možete ih veštački zaustaviti, ali zemlja se i dalje okreće.
Ispod prozora Cigani trubači. Istresam neki sitniš iz pantalona na kauču i bacam ga njima. Muzika odlazi. Nisu se sagnuli da pokupe novčiće. Ne isplati im se.
Nemam otvarač za konzerve, a prodavačica u našem marketu mi poklonila tunjevinu. Kaže da je sveža, jutros je dobili.
Konzervirano a sveže. Da je nisu jutros i upecali?
I ona se sažalila: „Kuća časti“.
Mora da mnogo jadno izgledam kad sve imam džabe.
Mogla je da mi da i otvarač i ćoše ’leba.
Postajem nezahvalan.
Zvoni poštar. Evo, najzad, nekog ko ume da ceni moju bahatost. Računi za struju, grejanje, telefon, toplu vodu, hladnu vodu… Hladna voda mi skuplja od tople. Pa da, kad se po ceo dan tuširam ledenom vodom.
Kažu da je otvarač za konzerve izmišljen dvadesetak godina posle konzervi. Aj’ da vidimo kako ćemo ovu „svežu“ tunjevinu da izvučemo! Šrafciger, čekić, klešta, ekser… Dobar sam majstor.
Malo „svežeg“ hleba od prekjuče, pa da se ruča. A onda da vidimo šta ćemo sa računima.
„Prijatno, ćale. Odo’ ja na Adu“.
„Povedi i mene.“
„Nema mesta. Sve je puno. Drugi put“.
Ne vredi ni da je psujem. Poslala mi MMS sa napućenim usnama. To bi, valjda, trebalo da bude poljubac. Slatka mala kučkica! Koji pleonazam: mala kučkica. Srce ću joj iščupati, samo…
Jedi tu i ćuti!

* * *
„Joj, Mila, što ti dobra sisa“, zeza svoju sestru rođenu.
Ima lepu sestru. Liče. Samo što ona ima braon zenice. I ljupko lice, ali na drugi način. Rekao bih da se puno vole. Nek idu bestraga, kafa mi je pokipela!
A bliži se i 16 časova, kada je atentator sa bombom, u predsedništvu, rekao da će aktivirati bombu ako mu ne ispune uslove.
Što bih se ja sa njim menjao! A Macino nebo iz zenica me miluje sa slika.
Opet me je pročitala, mala veštica. Psihološkinja objašnjava šta je to što dovodi čoveka u situaciju da izvrši samoubistvo. Šta sve nije nabrojala!
Lažu. Ne valja im nauka. Za mene bi nabrojali gubitak posla, rastrojenost, glad, odbačenost od društva, anksioznost… A ova dva oka i napućene usne u svoje knjige još nisu zaveli. I neće. Život zavisi od sitnica, a ne od tako krupnih razloga.
Forenzičari još ne mogu da izmere poglede zbog kojih je toliko ljudi stradalo.
Kome pričam?
Političari, specijalci, novinari, psiholozi, analitičari, psihoanalitičari… broje minute do eksplozije, a ja gledam u pogrešnom pravcu. Svi pogledi u zenicu lepe žene vode ka pogrešnom pravcu: svi zalutaju, ali niko ne odustaje.
Bombaš se predao. Napravio jeftinu predstavu. Ali ja nisam. Sa mnom će biti teže izaći na kraj.
Posle večere bacam se na čišćenje, pranje i spremanje, ali sam ostao negde u mislima. Može biti da sam poludeo.
Na nekom kanalu domaći film Niš-lager. Ceo logor je žrtvovan zbog jednog političkog komesara kojeg niko nije hteo da izda. “Jer, ko izda…”, struji mi kroz glavu. Streljani su jedan za drugim, pevali prkosno, trpeli neviđene batine…
Na drugom kanalu nas uveravaju da „ne možemo biti taoci jednog čoveka i da saradnja sa Hagom mora biti dovršena, i da su evroatlantske integracije…“
Ako čoveku hiljadu puta kažete da je magarac – hiljadu i prvi put počne da njače.
Idemo dalje: „Radnički“ je pobedio „Građanski“; forenzičar sa hamburegerom u ruci nadgleda pregled leševa; narodnjaci oplakuju svoju zlu sudbinu; Mančester gubi na „Old Trafodu“; otmičar drži revolver uperen u glavu otetoj ženi (e, tako se to radi!), na Ibarskoj magistrali još nekoliko poginulih u saobraćajnom udesu… – instinktivno sam pritiskao dugmad na daljinskom upravljaču.
Čudo jedno koliko toga saznate u bunilu i koliko toga zaboravite čim izađete iz bunila. Stvarnost koja me okružuje samo je jedan kanal više na mom televizoru. I to onaj najskuplji.
Sve me to izmorilo. Legao sam rano, misleći da ću zaspati.
Jok! O neminovnosti, ograničenjima, nedorečenosti, zabranama, gordosti, tajnama, predrasudama, osudama, zabludama, željama, bliskosti, razumevanju, žegi, žeđi, crnoj rupi, sudbini, fatalizmu, retrospekrivi, restartu… O svemu sam prevrtao po glavi, kao po nekim fajlovima, tražio simbiozu unutar svih dubioza… (gde li sam samo ovo pokupio?), tragao za nestalim licima u sebi, oko sebe… Odjednom ih je sve manje… Pa nisam baš toliko mator!
Veliki glumac Ljuba Tadić je rekao da je čovek mator kad na groblju ima više prijatelja nego na ulici. Na groblje nisam odavno išao, a i ulica me sve manje privlači. Valjda se plašim da počnem sa prebrojavanjem, šta li?
Jelte, gospođo nebooka, da li biste bili ljubazni da mi napućite usta, kao onomad?
Ćuti.
Neko zvoni na vratima. Bivša žena. Ulazi. Ne čeka da je pozovem. Kao nekad, kad je ovo bila i njena kuća.
– Još se zaluđuješ sa ovom klinkom?
– Moj problem – pokušavam da budem autoritativan.
– Ili si se ludački zacopao ili si načisto poludeo…
– Lud, u svakom slučaju. Kao što vidiš…
– Nisi platio alimentaciju za ovaj mesec.
Vadim iz fioke koverat sa novcem. Ona svlači sve sa sebe. Ne razumem. Zbunjen sam! Baca se na mene kao pomahnitala zver. Sve mi se čini da sam silovan, samo ne znam da li je to kažnjivo po zakonu.
– E, tako! Da ne moraš da plaćaš kurve. Da mi posle ne prigovaraš da umireš od gladi zbog alimentacije – oblači se ubrzano. Češlja se.
– Kad sam ti šta prigovarao?
– Neka, neka, znamo se… – unela mi se u lice. – Hoću da mi savest bude čista. I zapamti ovo: dobra žena zna gde joj je mesto, dobar muškarac zna gde mu je žena.
Izlazi. Zaključavam za njom i gledam u prozor. Sve je tamno. Ubio me bog ako znam šta se sad desilo. Već je prošla ponoć dobrih sat i po. A ja, kao u sauni, preznojavam se, curim, dišem duboko i pokušavam da se presaberem.
Sipam vodu iz čaše na glavu. Ugrejala se, ne može da me osveži. A mislio sam da je Lolita izmišljen lik. Još jedna od mojih zabluda.
Koverat sa novcem je odnela. Sve ima svoju cenu. Bingo! Nije otišla tek tako, ostavila mi je jednu od svojim mudrosti, koja će mi biti jasnija tek mnogo kasnije.

* * *
Doveče ide na rođendan kod najbolje drugarice. Kod one iste što se hvataju, grle i maze po slikama. Trčim do računara da je se prisetim.
„Izgleda naivno, al’ uopšte nije. Bludnica mala“, napisala joj ispod jedne slike.
„Bila bludnica… ostala bludnica… znaš me… znam te…“, odgovara Maca.
Pitam je kakvo je vreme. „Sad je još dobro. Kasnije će biti haos. Cmok“.
Jedan haos mi je već unela u telo. Gde će joj duša?!? A tek onaj „cmok“! Kao šamar da mi opali, ali onaj najdraži, onaj koji se priželjkuje. Oca joj mangupskog! Ta današnja dečurlija! Njoj je do zajebancije. A ne zna kako je nama bilo u njenim godinama.
„Sad neće da ti zvocaju samo mama i tata, sad ćeš tek da vidiš… Ali, da te ne plašim odmah na početku. Srećan rođendan!“ – čestitam rođendan njenoj drugarici.
I ona je slatka. Sve su vršnjakinje. Dobra neka „berba“. Ume lepo i da se našminka, „ko prava“. Za njih je to zabava, za mene lutkarsko pozorište. Jedino ne znam ko je lutka – one ili ja?
Skoknuo sam da kupim nešto za klopu. Čujem sa nekog radija narodnjak: „Ti me ljubiš cela čet’ri sata, na kolima zatvorena vrata“. Žurim, kao da sam u krađi.
Prodavačica se smeje. Zna za moju „naklonost“ prema ovakvim „delima“ i namerno ju je pustila baš kad sam ja naišao.
Vidi da se poodavno ponašam šašavo, pa da se i ona malo poigra. Što da ne? Kod nje kupujem „na crtu“, pomaže mi kad god može.
– Komšo, da svratim malo do vas… – podjebava – …Možda da vas presvučem, podojim, i tako to… – gleda me ispod oka.
Neki put mi baš dođe da je stvarno pozovem, da vidim kako bi se ponašala, ali se bojim da je ne izgubim. Mnogo mi znače ovi njeni „prehrambeni krediti“, ne bih da to prokockam.
Onako provokativno, ali da ispadne kao da se šalim, zavlačim joj novčanicu u duboki dekolte. Gledaju nas okolo. Ona bezdušno pojačava radio, lagano pakuje kupljeno u kesu, izračunava na kasi, predaje mi… Opet mi je falilo novca.
– U redu je, šefe. Plaćeno – namiguje mi.
Nema druge. Uzimam kesu i odlazim. Da sam bogat, kupio bih pola radnje, ali ne bih imao ovu toplinu koju sam od nje osetio. Ne, nije to samilost ni sažaljenje, već onaj plamičak koji bogatima fali da bi bili srećni. Mogu sve da kupe, pa i ne znaju šta propuštaju.

* * *
„San je ono što se želi, a život je buđenje.“, rekao bi Meša Selimović.
Šta ću ako se probudim?
„Žena je, ionako, samo ambalaža – ambalaža prodaje robu, a kad se do robe dođe… jebi ga!“ Tako mi je govorila bivša žena, kad mi je objašnjavala razloge za razvod. Htela je da me uteši. Plemenita duša. Sad drugi istražuje njene „robne resurse“, a ja klikćem po internetu, ko neki napaljeni pubertetlija, i kuckam sms-ove:
„Kako si? Šta ima novo? Smem li da pitam šta voliš da kuvaš? A šta da jedeš? Pošto kažu da kuvari obično ne jedu ono što skuvaju…“
Koji kreten!„Smem li da pitam?“ Kao da sam na dvoru Marije Terezije u 18. veku!
„Hahaha! Volim da kuvam, i to slatko. Ali ne jedem ono što skuvam, jer sam na dijeti…“
Zamišljam je kako sa 120 kg palaca jezikom i razgoni tamu okicama. Njoj dijeta ne treba, ali to je sada „in“. Još jedan kratki opis koji nam olakšava da se izrazimo a ne potrošimo previše kredita na kartici. Posebno kad smo u žurbi.
„Ma jedem sve, ćale, ne brini“.
Eto ti sad! Maločas je bila na dijeti. Mrzi je da razmišlja.

* * *
Uspavah se. Obično se budim oko 7 sati.
Sanjao sam da sam na klinici, da šajem sms-ove prijateljima, i da im objašnjavam zašto sam tamo, i da su mi rekli da nikad neću izaći, i da… Onda mi stiže njen sms:
„Ustaj, ćale! Sanjaš“.
Trgoh se, upišan, znojav, mokar do guše.
Već je 9 sati. Kad sam se, u kupatilu, pogledao u ogledalo – samo što ne kriknuh. Jeziv prizor. Mučnina, dobro poznat osećaj u stomaku…
Istrošen i prazan, a pun neke energije.
Iz ugla ogledala njen lik mi namiguje. Kakvu moć ima ta mala zverka? Lagano smirenje, cirkulacija se normalizuje, disanje ulazi u redovan tok, čak mi se i muškost budi… Tuširanje hladnom vodom, to mi uvek prija. Opet sam od svoje pčelice ukrao malo duhovnog meda, pa mogu i dalje da umišljam da sam muško. I to je nešto. Prilazim bifeu sa pićem.
„Rekli smo da nema dreždanja kraj šanka. Sedi, pa ćeš dobiti“, čujem sa TV-a neki naš stariji film. Sedam za sto.
„Al’ prijava za srču mora da se podnese“, čujem iz istog filma.
Razbijam rukom čašu. Krvari mi šaka. Koga je briga? Nisam medicinu upisao jer ne podnosim krv. A pogle’ sad! Gledam sopstvenu krv i čini mi se da nije sasvim crvena. Kao da je plavičasta. Ne, ne umišljam da sam kralj. Sve posmatram kroz prizmu njenih zenica.
Zamotavam ruku, izlazim na terasu. Kao da je pomračenje sunca. Mrkli mrak. A i kiša se sprema. Idealno vreme za uzavrele glave. Neizbežni pogled u monitor.
„Ko je to danas dobio peticu, a? Hihihi! I ja sam dete sreće!“, hvali se na zidu. Položila je kauciju za budućnost.
„Pamet u glavu, malena! Nemoj da ti padne na pamet da se praviš pametna. Ovo je sve, samo ne doba pametnih. Pssst! Ovo znamo samo ti i ja!“ – pokušavam da joj dam neki koristan savet.
Bez razmišljanja, prvo što mi padne na pamet.
Blago nepismenima. Oni ne moraju da mudruju. Samo gledaju slike.
Gledam njenu sliku sa zastrašujućim, sa čudesnim pogledom (ona nema dva ista pogleda), ispod koje je sama napisala: „Hmmm… šloooooooog! Ali ja se slikam i kad sam šlogirana. Narcis… šta više reći?“
Pridodajem komentar: „I tako šlogiranu ne bih te menjao za stotinu normalnih. Nije narcisoidnost tako loša, ako se ima šta videti.“
„Nije loše biti narcis. Slažem se…“
„Grad je prepun nas ludaka. Vodi računa kad izlaziš. Pored ovakvog pogleda teško je ostati ravnodušan“.
Što više pokušavam da budem duhovit, osećam se sve nemoćnijim. Nemoć dolazi iz neiskrene želje da se bude koristan. A ja sam bio neiskren.
„A kad ćeš malo da pokažeš sise? Dosta smo gledali facu, što jes’’ – jes’…“, vidim komentar nekog sa strane.
„Sise ima svaka žena. Pun ih je internet. Ali ovakvih faca nema baš puno…“, ponavljam frazu od ranije. Osećam se kao dete uhvaćeno u krađi slatkiša. Viče kako nije ništa diralo, a usta mu sva prljava od čokolade.
„To, bre! Hvala…“, pomenula mi je ime, ali ono ovde nije bitno.
„Brm! Brm! Odlazim!“ – poslednji njen grafit na zidu za danas. Dosadili smo joj sa našim detinjarijama. Nije joj više do toga.

* * *
Okačio sam joj klip Bijelog dugmeta „Kad bi’ bio bijelo dugme“. Ne znam šta sam time hteo da kažem. Tek posle nekoliko minuta video sam da taj klip nisam okačio njoj nego sebi. Već je stiglo dosta komentara na klip. Sad je glupo da ga prebacujem ili brišem.
Jedini način da ljudi ne primete vašu rasejanost jeste da u njoj istrajavate. Izgledaćete originalno.
Džabe sam se budio. Trebalo je da prespavam ceo taj dan.
Krajičkom oka vidim komentar sa drugog zida:
„Sa svakim novim izborom menjaš svoju sudbinu“.
Htetoh da dodam:
„Ne menjaš sudbinu već samo privid. Sudbina je izgovor za loš izbor“, ali me mrzelo da se upuštam u repliku. Drugi zidovi me ne zanimaju.
Idem da se da podšišam. Usput mi je sladoledžija dao sladoled džabe. Bio sam zbunjen, a njemu se žurilo. Kondukter mi nije naplatio kaznu za neplaćenu kartu. Ušao sam u berbernicu.
– Šta želite?
– Šišanje, molim!
– Kako?
– Kao sina.
– Molim?!
– Zamislite da sam vam sin, pa me podšišajte kako najbolje umete – mrzelo me da objašnjavam. Posebno kad ni sam ne znam šta hoću.
Kad je završila, zavukao sam ruku u unutrašnji džep.
– Koliko?
– Koliko i majci.
– Molim?!
– Ja svom sinu ne naplaćujem. Zamisli da sam ti majka i da sam te ošišala tek tako… – smejala se četkajući me po ramenima.
– Hvala… – nasmejao sam se i ja.
Danas nešto nije u redu, ali me mrzi da mislim. Možda sutra…
Ulazim u stan i, pravo s vrata – pogled u monitor.
Stavila je klip jedne ruske revolucionarne pesme: „Sisters Tolmachevy Katyusha, Катюша Den pobedy 2007.“
„Opa! Otkud ovi afiniteti kod tebe?“ – ubacujem ispod klipa.
„Ima svega…“. Smajli, smajli, smajli…
„Bravo, nebooka! Iznenađuješ me!“ – nekako sam se osećao lepo.
Sumorno je i hladno, a meni lepo.
Mora da sam bolestan. Ko sam ja? Kome pripadam? Zar niko čaj da mi skuva kad padnem u postelju? A možda svi oko mene osećaju da foliram? Ako me otkriju, hoću li morati da bežim? Niko mi ništa nije rekao. Sumnjiv sam. I ova mala je špijun. Neka je, baš me briga. Da zaronim u to plavetnilo, pa neka i potonem. Ionako ne znam za koga radim. Otpušten sam s posla, žena me ostavila, a sve mi džabe. Puštam još jednom klip sa njenog zida. Ne razumem ruski. Kad ga u glavi spojim sa njenim likom – kraljica iz ruskih bajki.
’Bem ti miziku, padoh sa stolice.
Pukla je noga od stolice. Postao sam pretežak, a osećao sam se lagan kao perce.
’Ajmo još jednom! Puštam sve jače. Dok se neko od komšija ne pobuni. Neće. Danas me svi vole. I kad bih ubio, čini mi se da me ne bi uhapsili. Ali, meni je danas do življenja. Instinkt davljenika.
„Da, da… iz faze narodnjačkog divljaštva od juče sam prešla na normalne stvari. Btw, danas sam tužna, nisam srećna“.
Eto mi razloga da živim! Mala veštica je tužna.
„Posle narodnjaka, logično da si tužna… Ja se rastužim čim ih čujem…“, izigravam spasitelja, utešitelja, dušebrižnika…

„Lutala sam, lutala – dok te nisam našla;
smiriću se, smiriti – kad te budem imala!“

Kako to njoj lako ide! Ja se raspekmezio, ona se zajebava. I opet se grli s nekim. Meni za inat.
Raspalio sam čašom u prozor. Nisam primetio da je otvoren i čaša je izletela napolje. Nije se čuo prasak. Danas mi se baš ’oće. Čaša je već negde u Crnom moru, a ja nalakćen zurim u monitor i čekam sledeći mig svog malog čudovišta.
Vidim da se učlanila u Fejs-grupu: „Ili imaš muda ili ideš u školu“.
Nisam odoleo da ne dodam:
„A zato ti ideš u školu? Ja sam tu fazu preskočio; sad bar imam i opravdanje“.
„Ponoć već je prošla, vreme da se spije!“, puštam Džonija Štulića i pevam naglas. Danas, večeras, noćas, jutros… sve mi je dopušteno. Bar dok ne utvrdim koje je doba.
Ne spava mi se. Gladan sam. Uvek sam gladan. Samo bih jeo, valjda na nervnoj bazi. E, sad sam baš lupio! Šta drugo radim otkako mi one dve zenice šetaju po celom telu? Cepaju me, kidaju, razaraju tkivo… a ja hoću još.
Znam klinju koji je hakerski genije. Za mene je to čist idiotizam, ali u inverziji uma on je genije. Ko mi je kriv što sam zatucan i što kasnim nekoliko vekova? Mogu da ga zamolim da obori ceo Facebook, ali… Ta dva oka-okeana iz mene više nijedan hirurg ne može izvući. Ima stvari koje ne može ni moderna medicina, ni moderna tehnologija… I hvala Bogu da je tako.

* * *
U Parizu, na Rolan Garosu, Cibulkova i Safina igraju finale. Stenju sa svakim udarcem, tako erotično i požudno. Majice im se natopile znojem, pa im se bradavice naziru. Kakav erotski naboj! Ne znam koji je rezultat, ne obazirem se na TV ekran.
Čistim monitor, svog sam ga ispljuvao od kašlja. Ne osećam se dobro. A gomila dripaca joj šalje poljupce. Postajem ljubomoran? Ne. Samo mi smetaju, ne znam zašto.

„’Cause everytime we touch, I get this feeling. And everytime we kiss, I swear I could fly. Can’t you feel my heart beat fast? I want this to last. ‘Need you by my side…“

Nešto je našvrljala na engleskom. Malo čudovište! Zna da ne znam engleski.
A dve Ruskinje stenju iza mojih leđa, sav sam se naježio. Safina je pobedila. Mokra, jebozovna, zadihana, sva nabrekla, a mene spopada napad kašlja.
Hoću nešto a nisam nizašta.
Zašto ljudi uvek teže da budu bolesniji nego što jesu? Pa, ona je jedino zdravo tkivo u meni, a ja hoću da ga iščupam. Evo ga! Upravo sam popunio i drugi album „Životinjsko carstvo“. I šta s tim? Videće me na svim profilima. Stižu čestitke! Bravo, majstore! Kakav podvig!
Oči mi suze od kašlja. Utopljavam se, drhtim, bežim u krevet…
„Sutra se mo’š probudit’ s metkom u glavi“, čuje se sa TV-a. Bolji film nije mogao da mi se namesti. Smiruje me crvenokosa koja psuje tako šarmantno. Sav sjeban ustajem da iscedim limun. Dva limuna bez šećera, osvešćuju me.
Postajem svestan svoje nesvesnosti. Konture ženskog lica, usne kao mlada jagnjetina, zrak plavičastog svetla, glumci se ljube na filmu – onako filmski – dok zenice moje nebooke cepaju podsvest… splet okolnosti u nezgodno vreme.

* * *
Jedna moja prijateljica, psiholog po struci, ima običaj da kaže: „Pičkom do zvezda… novca, slave i uspeha“. Zavoleo sam je. Ne samo zbog te rečenice, već zbog načina kako sagledava svet oko sebe. Retko pametna žena. Volim njen metafizički jebozov; osetim blagi drhtaj svaki put kad joj vidim dugu crnu kosu; i kad glavu okrene na drugu stranu a rukom zakloni lice; volim sjaj iz njenih tamnih očiju; iz svake napisane reči čitam toplinu duše, nadahnjuje me; ima unutrašnju lepotu koju ne može obuzdati čak ni kad je smrknuta; njene psovke nemaju gorčinu, njene reči imaju težinu… Ne, nisam zaljubljen u nju, samo gledam očima dečaka jedno meni blisko srce, i sebe vidim u njemu. Nju nije sramota voleti! Ona je moj rudnik zlata.
Na njenom zidu piše: „Zamišljena nad činjenicom da je čovek iznenadno smrtan… i uznemirena činjenicom da neko može da propadne tako brzo i naglo… previdela istinu… hodala širom zatvorenih očiju… Nemam vremena za depresiju, hoću da živim život…“.
Ne ljuti se šta god joj kažem. “Luđa” je od mene. Možda je zato i volim. U stvari, ne znam da li je volim, ali mnogo puta sam joj se izjadao, a ona imala čelične živce za mene. Imam utisak da me čita kao knjigu i da namerno ostavlja baš ovakve komentare. Šta mi bi da je primetim posle toliko vremena? Tu je svaki dan, a eto… Možda je „naslutila“ da mi treba pomoć, pa se ubacuje sa ovakvim tekstovima?
„Ćalac, pitaju sa gerontologije kad da dođu po tebe“.
Monstrumčić se javlja. Sigurno joj dosadno.
„Primetio sam da su ti i na crno-belim fotkama oči nebeski plave. Kako to postižeš?“
„Ne znam, ćale. Kad dođem u tvoje godine, možda ću moći da ti odgovorim. Strpi se malo…“
„Gaduro mala! Treba ti oduzeti mobilni i kompjuter, i sve ti treba oduzeti, da više ne mučiš jadne stare i nemoćne ljude…“
„O, ćalac! Otkud ta patetika? Pa ti bi da sikiš malo?“
„Naći ću te ja, kad-tad…“
„I?“
„Tajna. Kad te nađem, videćeš…“
„Joj, pa to je ozbiljna pretnja! Čula sam da si serijski ubica. Koja bih ti ja bila po redu?“
„Ne sećam se više, prestao sam da brojim“.
„E, to ne valja. Kad matorci izgube računicu pa ne mogu da se sete da li ih je bilo dve ili tri…“, gomila smajlija.
„Znaš li da sam sveže razveden? A to se vodi kao neuračunljivost.“
„Šta više voliš: jabuke, narandže ili banane?“
„Narandže. Što?“
„Ako ti svratim u posetu, da znam šta da ti donesem. Takav je red.“
„Ne moraš da se trošiš. Dođi onako…“
„Ma neeeeee! Imam drugaricu koja radi u magacinu južnog voća. Daće mi pola kila narandži, vrlo važno.“
Vidim da se ludo zabavlja. Ne bih da joj kvarim igru.
„E, onda mi donesi kivi! Nisam ga odavno jeo.“
„Ne mogu. Ta ptica ne živi kod nas“.
„Je l’ da?“
„Izvini, ćale. Žurim na faks“
Uvek prekine kad je najslađe. To mi namerno radi. Dođu joj tako neke bubice. Mladost-ludost, starost-glupost, sve u svoje vreme. A ja se baš raspilavio, kao da mi je sedam godina. Jebi ga! Kad nju prođu „bubice“ doći će na moje, a kad mene prođu… Opet jebi ga! Šta drugo da kažem?

* * *
„…Te oči ko u srne, velike i crne, da mi daš!“, odšrafio sam Crvenu jabuku.
Nisu crne, plave su. Ništa plavlje pod nebom plavim nije se zaplavilo otkako je sveta. Ono iskonsko plavetnilo sa početka vekova.
„Nije važno šta znate, već koga znate“. Kad sam se vratio sa tuširanja, ugledao sam njen sms. Ma nemoj! Naš’o se ko će da mi kaže! Ja sam ovo urezivao po zidovima pre nego se ona i rodila. Ja sam, bre…
E, jaka stvar!
Kao da ona to ne zna.
„Da, pilence, to sam ja… Kad budeš online, javi se! Imam nešto da ti pričam…“.
To nije upućeno meni, već jednom od sto pedeset miliona članova ovog grozomornog programa. On joj je pilence, a šta sam joj ja? Magarence?
Mrtav sam zasp’o. Miksujem finale žena u Rolan Garosu i žensku odbojku na pesku. I razmišljam kako je svet nepravedan. Brišem čelo peškirom. Udarila neka žega. Volim sunce, volim vrućinu, ali ne danas. Danas mi sve smeta.
Šta vredi kad me niko ne primećuje.
Primećujem: klinci se razvrištali ispod prozora, igraju fudbal; kučići se razlajali; penzioneri šetaju kućne ljubimce; neke ptičurine grozno krešte; neko zove „upomoć!“, ali ima ko o tome da brine; transparenti sa nekakvim pravima i slobodama; saobraćajka sa troje mrtvih; baka dobila sladoled umesto kusura, pa sad ne zna šta će s njim; neki šiljokurani izigravaju šarmere i zavodnike, štipkaju žene za dupe; sirene policije, hitne pomoći, vatrogasnih kola, alarmnih uređaja… izvode simfoniju humanog sveta – svi nekud žure i jure, i svi bi da nekom pomognu, ali… pomoći niotkud…
Da! Desila se strašna prevara.

DRUGI DEOOtac “mesec” silovao je majku “sunce”. Postoji veliki grad, i u njemu će silovana majka “sunce” u velikim porođajnim mukama roditi sina “meseca”, i njegova dva brata blizanca. Trebalo je da se rode tri sunca, a rodila su se tri meseca. I desila se strašna prevara.
Sve bih dao da znam ko je ovo napisao.
Mi nismo ono što jesmo, a šta smo – saznaćemo kad postanemo.
Ne znam koliko je daleko taj trenutak očaja, ali me sve nešto vuče ka njemu. Daleko je žena u svetlom, što golotinjom ispija zenice; daleko je kuća u blatu, sklona padu, ali se ne da; daleko je dete stvoreno iz želje za rađanjem; daleko su goveda što riču nad sagorelom travom; daleko su zveri sa zakopanim kostima; daleko je misao koja me peče…
Jedina izvesnost je upravo ta zakopana kost. Samo ona deluje optimistički, strpljivo čeka, njena će biti poslednja. Miris kuće vuče ka memli, miris žene vuče ka bludu, miris deteta vodi ka nesigurnoj budućnosti… Jedino kost nema miris. Počinje se u zametku, sa vrlo ograničenim trajanjem; završava se stvrdnjavanjem – bez trajanja. Ono si što jedeš, kažu stari mudraci. Znači tako: kosti smo gutali – u kosti se pretvaramo.
Otapa se dan (ne znam mu ime), curi mi kroz trepavice; žvaćem žilavo meso, bar se nadam da je meso, da nije neka ustajala cipela (opet to stvrdnjavanje). Ne osećam mu ukus – vek je na izmaku pa su nam jezici utrnuli.
Mleko u dojkama se ugorčalo. Kakvog smisla ima dojiti neželjenu decu? Vimena su prazna, još se samo goveda rađaju iz potrebe. Kad presahne potreba za rađanjem, presahne i mleko. Slepljeni kapci tek rođene dečurlije skrivaju boju njihovih očiju, ne veruju lažljivim majkama. Ne veruju da su rođeni iz ljubavi. Zar danas, na početku veka? Ne, nema toga!
Bele udovice jure crne udovice, rezultat je neizvestan. Bivši muževi i trenutno nerazvedeni muškarci, koji su započeli kao lovci, plemićki vrteli repom kao plemenita grla – eno ih sad kao pešaci grade sopstvene karijere, ubeđeni da su postigli vrhunac u onome što su želeli celog života (dan pre nego što su se zaposlili nisu ni sanjali šta će biti od njih).
U šahu, pešak se pretvara u damu kad stigne do poslednjeg reda. Treba samo stići do kraja table, proći ispod duge, promeniti pol… Treba pešačiti, ići, lutati…
Prošao sam ispod duge – nisam promenio pol; stigao sam do poslednjeg reda – nisam se pretvorio u kralja; Gospodari prstenova i Hari Poteri su mi uzeli dva labudova jezera,i ostavili mi Dantea na stolu. Strah me da pogledam kod kog kruga.
Grobnica za Borisa Davidoviča leži otvorena – nešto je kapnulo na nju, pa se neki redovi ne vide; Kamija i Pekića sam bacio na pod, dosta mi je više kuge i besnila. Na mojim beleškama krugovi od kafe: prevrnem šolju pa čekam da se nešto desi; otvaram karte, ali moja nikako da se otvori… Čekam da dođu po mene! Ne! Ne dirajte moje krugove!!!
Već je pola godine kako je nema. Ima više, mnogo više, čitavi vekovi… Ne ostavlja poruke, ne šalje mi sms, ne podjebava me. Još mi samo prodavačica iz supermarketa ostavi koju voćku, litar mleka ili neku konzervu kojoj rok upotrebe samo što nije istekao.
Da li je stvarno postojala?
„Biću tu kad dođem, zovite me dok ne odem“ – neko je ostavio poruku. Piljim.
Da li ste nekad probali burek od prethodnog dana? A možda je i od prekjuče. Hladno mleko iz frižidera i parče čokolade. Za danas i previše…

* * *
Webmasterima sa Facebooka treba zabraniti da ulaze na Facebook. Eto, opet su nešto menjali – i sad ne mogu da se snađem… – ili sam zaboravio kako se koristi?
Zatajio sam. Mesecima piskaram reči bez nekog posebnog značaja, tek da nešto napišem. Nemam inspiraciju, a teram sebe na pisanje. Spremam se za velika dela? Bar sto reči na dan, bar deset reči, bar jedna misao…Mogu li ja to? Igram igrice, da mi se ruka ne ukoči. Gledam njene slike, otplačem turu, pa onda nažvrljam nešto, tek da sutra imam šta da prepravljam, da dopisujem i precrtavam… Imao sam sjajnih ideja, imao sam briljantnih zamisli, sad se sve to nekud zaturilo. Nekada sam početke najviše voleo, sad me nerviraju. Čini mi se da bih napisao ceo Rat i mir, samo da mogu da nađem početak.
Početak čega? Pa ja sam na kraju!
Nema većeg zadovoljstva nego kad mi slova titraju pred očima, a od tih znakova treba izatkati nešto. Ovo tkanje ostaje doveka, sva druga se vremenom oparaju. Nit po nit, slovo po slovo, znak po znak… Moje gluposti niko nikada neće ispraviti. Zato ih treba napraviti što više i ostaviti zaludnom čovečanstvu što više nepoznanica: da nagađa čija je Keopsova piramida, ko je nacrtao krugove u žitu, gde raspusne vile dočekuju nestašne momke, da li se Sunce vrti oko prasunca, gde je antimaterija ako je sve satkano iz dualizma, pa jedino materija nema svoju suprotnost…
Sve imam utisak da mi neko stoji iza leđa. Jednom će me taj utisak koštati glave.
Vrata su mi otključana. Već sam dovoljno pokraden, nema se više šta uzeti. Pogled na slike na zidu i – vraćam se za radni sto.
Najteže mi je ovako, pred čistim belim ekranom. Nemam ništa, a kao da imam sve. Svaka otkucana rečenica uvodi me u svet toliko puta prežvakanog. Zašto uvek imam samo dve mogućnosti: ili da se bacim na video igre i sve zaboravim ili da se prepustim mašti? Ko me to ograničava? Oni „nebeski policajci“ što čuče iza ekrana i što mi zaviruju u lonac, krevet, tanjir… Nekome je, znači, ipak stalo do mene.
Odlučujem se – da pišem. Opet i opet, još i još… Prokleti prsti, nikako da ih zaustavim. Nisu to prsti, to srce otkucava. Deljem tu suvu bagremovinu, sve se nadam – procvetaće. Hoću po svaku cenu da sam pisac. Hoću da je opišem, da je ovekovečim, da je ostavim sebi u nekom drugom životu. Hoću da je zazidam kao Gojkovicu, da joj ne ostavim ni ona dva otvora. Svojim vrelim pogledam ona će ih sama provrteti. Srušiće svaku moju kulu, ni sledeći život neću dočekati. Puštam suzu da ide do poda.
Taj čisti, beli prostor postaje mi sve teži. Pritiska me, razjeda iznutra. Polako se popunjava, nekad i protiv moje volje, i što je crnji – to me više obavezuje. Sad već moram da pazim šta ispisujem. Tkanje je sve veće, sa njim ću se pokrivati samo ja. Zašto uopšte nešto i moram da kažem? Moram! Nakupio sam previše godina, slike na ekranu mi se dupliraju, dioptrija mi sve veća, moram, moram, moram…
Ne zamerite, poštovani konzumenti, ali vi previše brzo čitate da bih vas nazvao čitaocima. Vidim to po vašim reakcijama (i čiča je nešto naučio za sve ovo vreme). Ono što napišem odavno više nije materijalnog, već duhovnog porekla, a duhovnost još niko nikad nije zaustavio. Vi ćete iz tih duhovnih uzoraka postavljati moju dijagnozu. Još me ima na mnogim vašim profilima, niste me se odrekli. Ali ja samo imam svoju verziju. Ako uspem da vas ubedim u svoju verziju, ostaćete i dalje tu, sa mnom. Moram da nađem način da niko ništa ne posumnja. Pogotovo ne u moju iskrenost. Bez uvrede, ali… Kao da je vama koji čitate važno šta je istina a šta ne?!? Vi čitate samo da vam prođe vreme, ja pišem da me vreme upamti.
Čitanje nije obavezno, pisanje je neodoljivi instinkt. Probajte da zapisujete svoje misli! Videćete kako je slatko šta god napišete. Probajte da pročitate! Nisam siguran da ćete baš uživati. Misao menja smisao čim se dotakne spoljnog sveta.
Uostalom, knjiga pripada onome ko je napiše, jednom i zauvek. Čitalac knjigu ceni, precenjuje, procenjuje; prodaje je, poklanja, daje je u bescenje, baca u kontejner… Da li onaj što je napisao ima pravo da traži obeštećenje od loših čitalaca? Ima, ako ostane neshvaćen najmanje nekoliko vekova. Karmički – knjiga se uvek vraća piscu. Šta je sa lošim piscima? Koliko treba da napišu dobrih knjiga da bi otplatili jednu lošu? Njima je ipak lakše: stave knjigu pod glavu i prave se blesavi. Čitalac pročitanu knjigu vuče za sobom, kao prokletstvo, prenosi je s kolena na koleno. A onda njegovi potomci „vuku“ posledice. Ima tu neke više pravde, ali trenutno ne mogu da se koncentrišem…
Ne sećam se da smo probali sa giljotinom za loše pisce. Ne vredi! Glava lošeg pisca kotrlja se samo dok traje sila momenta, delo dobrog pisca kotrlja se po zvezdama i planetama i ne može se više zaustaviti. Da, to je to! Svakog pisca na giljotinu – da vidimo koliko stvarno vredi.
Na celoj kugli zemaljskoj, kad su knjige u pitanju, postoje samo dva čoveka – pisac i čitalac. Kritičari, lektori, dizajneri, cenzori, recenzenti i izdavači su samo puki reklamatori, više sebe nego drugih. Pisanje je božiji dar, to ne može svako. Da čita zna svaka budala sa dva razreda osnovne škole. Prodavci knjiga su jedini na dobitku; niti pišu, niti čitaju – a stomaci im uvek puni.
Sad, kad sam stigao do kraja puta, rešio sam da raščistim sa nekim stvarima, kako oko sebe, tako i u sebi. Kao skriboman, i veliki čitalac, skupljao sam knjige. Kupovao sam ih na neke neke kredite (koje nikad nisam otplatio), po knjižarama, otpadima… Čak sam ih i krao. Sad ih preskačem, razmeštam, i ne mogu da poverujem koliko ih je. Rasute su, pohabane, izlizane, pocepane… Nikad mi niko nije ukrao knjigu, a da ne pričam koliko sam puta vadio dokumente zbog lične karte kad mi ukradu novčanik.
Jednom sam, punu godinu, držao sveščicu sa svojim pesmama u novčaniku, a onda ga nosio „na izvolte“, i niko da posegne rukom za njim. Kao da su znali šta je u njemu. Neke knjige, koje sam nekada držao kao relikviju, sada koristim da bih presovao poštanske marke (bavim se filatelijom), neke sam poturio ispod čaša, a neke… ko će ga znati. Žao mi da ih bacim, a još žalije da ih čuvam. Neki moji prijatelji, kad im potražim na zajam knjigu, bezmalo mi daju uputstvo za upotrebu: „Nemoj da je umastiš, zamotaj je, pazi kako listaš…“ – kao da ću da doručkujem na njima. Ljute se kad im kažem da ja knjige delim na nove i čitane. Sve moje knjige su izlizane sa strane, na nekima se ime autora više i ne vidi – a ja sam baš ponosan na to. Upravo čitam zbirku kratkih ljubavnih priča, knjižurinu od preko šest stotina strana. Ne volim kratke priče, pa još ljubavne, ali tu knjigu sam dobio za rođendan od dve veoma drage prijateljice. Već sam pogled na tu knjigu čini me srećnim, jer mi izgleda kao da su i one tu. Književni fetišizam, ali šta mogu. Patološka ljubav prema knjizi izaziva nagone prema dragim bićima.
Krajnje je vreme da neku i napišem.
Sad, bar, imam vremena. Šutnuli me humanisti, prijatelji, žena, deca… Šta mi drugo preostaje? A imam i temu: Ljubavna priča bez trunke ljubavi.
Ne znam zašto sve ovo pišem. Koga zamajavam ovom filozofijom? Objašnjavam sebi zašto pišem knjige kad ih ionako niko ne čita? Recimo da je to razlog.
Nije glup onaj ko ne ume da čita, već je glup onaj koji za sve što pročita misli da je istina – Ivo Andrić mi je toliko genijalnih rečenica uzeo iz usta, pa sad moram da ga citiram.

* * *
Na stolu tabla sa šahovskim figurama. Igrao sam sa samim sobom. Jednog dana sam beli, sutradan crni. Uvek sam u drugom raspoloženju. Od toga zavisi ko će bolje stajati kog dana: onaj od juče nisam ja današnji, to je onaj što će sutra povući potez. Šahovski pasijans – moj izum.
Došlo mi da joj napišem pesmu. Ne jednu. Mnogo pesama. Provela me kroz najfinije niti svemira, pokazala mi kako boli ono što najviše prija, uvela me u tajne kroz koje ću plutati vekovima… Zaslužila je bar jednu zbirku.
Umišljam da sam pesnik.
Pesnik koji celog života piše pesme – nije pesnik. Pesništvo je komadić, trunka prašine, zrnce u pustinji, a ne ceo život. Pesnik je rudar koji kopa po osećanjima (svojim i tuđim), ostavljajući na površini ono što smatra da treba da ostane upamćeno. Od količine iskopanog zavisi kakav je pesnik. I kao što se svaki rudar, pre ili kasnije, zamori, tako je i sa pesnikom. Onaj pesnik koji nastavi da kopa i u starosti, nije neiscrpni graditelj već neko ko je proćerdao život, pa sad na silu hoće da se pokaže – više sebi nego drugima, jer drugi su već odavno shvatili o čemu se radi. Što je iskopano – iskopano je. Sad neka kopaju drugi.
“Eh!” – pomisliće pesnik na samrti – “Da mi je da napišem još samo jednu pesmu!”
“Nemoj, pesniče!” – ubacujem ja, običan smrtnik – “Ako to uradiš, ubićeš sebe kao pesnika, umrećeš dvaput u istom trenu. A pesnik sve čini da ostane besmrtan.”
Taj samrtnik – to sam ja. A besmrtni pesnik je moj odraz u ogledalu. Koji je pravi? Jedan bi da se pravda što je napisao gomilu besmislica – drugim besmislicama; drugi se teši da mu život nije prošao uludo. Da stavim još koje ogledalo ili da razbijem i ovo jedno? Pesnik zna, svestan je duboko u sebi da je potrošna roba, ali ne zna kada je potrošen. To niko neće da mu kaže, što iz kurtoazije, što iz neznanja. Kad mu se pero potroši, on zameni patron. Ali ko menja patrone pesniku? Kad rudar ode u penziju, dobije sat; pesnik može i da nema sat, to niko neće primetiti.
Svaki pravi pesnik mora biti zagledan u prostranstvo žene, to neiscrpno vrelo poezije. Niko kao žena ne ume bolje ni da ga napuni ni ga da potroši. Smrt žene je smrt jedne mikro civilizacije. Smrt pesnika znači da je: ili preterao sa radom ili mu je žena stavila nešto u kafu. Žena je najbolji “pesnikometar”. Kasno sam to spoznao.
Samo jedna stvar je gora od duhovne nemoći – traženje izgovora za duhovnu nemoć. A ja upravo to radim – branim se iako me niko ne optužuje.
Odlazim da bacim smeće. Ne znam odakle mi ovoliko đubreta, kad sam tako inertan? Inertan, introvertan, indiferentan, infantilan, inhibiran, indisponiran, intrigantan, inteligentan, indiskretan…- reči koje me prate kao zla kob. Indikativno je da uvek smislim ingeniozan način da se infiltriram u postojeći sistem ma kako bio inkompatibilan sa njim. Ma sve je in, nema šta?

* * *
Tri lepe devojke dele reklamne materijale na hodniku. Svaka je iz druge stranke. Dale se u politiku i mazno, slatkorečivo, ubeđuju prolaznike. Dobio sam upaljače, blokčiće, hemijske olovke, kalendarčiće… I gomilu ljupkih cvrkutavih osmeha. Za jedan kružić na listiću spremne su na sve. Neće ga dobiti. Nisam politički opredeljen, a između njih tri ne mogu da se opredelim. Za njima ide druga devojka da mi prezentuje usisivač. Usput će besplatno da mi usisa kuću. Iza nje nastupa devojka što prodaje šerpe i lonce. Sledi devojka što pravi anketu – da mi postavi nekoliko pitanja. Pravi dečiji „vozić“ od ženskog sveta. Ne dozvoljavam im da uđu.
Žene u prolazu…Ja ih zanemarujem.
Je li to bezgrešnost (kojoj težimo) ili izopačenost (kojoj se potajno divimo)?
Pada sneg (ništa novo, bilo ga je i ranije), i narod je tu (ni on nije nov), u punom je broju. Rađaju li se ljudi u ovoj zemlji? Viđam sve iste glave, sva lica mi poznata. Vođe prosejavaju narod. Ko će pre doći do grumena zlata? Vođe bi da vladaju, jer ne znaju ništa drugo; narod bi da trpi, jer ne zna drugačije.
Volim ovu demokratiju, niko ništa ne zna: znaju samo da se pretvaraju, znaju da misle da znaju, a da samo znaju koliko ne znaju… eh!

„Gorki okus nije prava riječ
Za dvije godine srama
Osudili su tvoga čovjeka
A sad nastavi sama
Ljubav spaja
Laku noć, ne budi tužna
Ljubav spaja
Laku noć, dolaze drugi…“

E, moj pobratime! Za svakog si našao pravu reč. I tebe vijaju po svetu, zlikovče! Čovek je zbog Vunenih vremena dobio dve godine zatvora. Da li iko zna da si ovu pesmu posvetio baš njemu? Ne znaju dobri ljudi, plaše se da misle o prošlost!
Sad je vreme underground umetnosti. Kako to lepo zvuči! Operisana od religioznog i nacionalnog deluje tako uzvišeno. Poezija koja se gleda jer pokret vredi više od hiljadu reči.
Opet su me porazili. Opet to moje pogrešno vreme. Neće niko ni da me uhapsi. Uhapsile me moje slepe ulice iz kojih ne vidim izlaz. Novi vid kontole uma – autorestriktivno razmišljanje. Samog sebe privodim; sloboda je na pomolu!

* * *
„Sinko, živ li si? Kako napreduju nauke? Ja sam položila svih pet komada. Kad ćemo da očajavamo?“
Za očajavanje uvek imam partnera. Mnogo mi je neprijatnije kad me teše. Okeani su nastali od krokodilskih suza onih što ridaju nad mojom sudbinom.
Šta mi sve ne prolazi kroz glavu, a još čestito nisam seo za kompjuter.
Oljuštim pomorandžu, isprskam sve oko sebe, pa tako lepljivim prstima započinjem dan. Čujem psa napolju pa pomislim u sebi: “Bože, srećan li je!” On će svakako dobiti svoje sledovanje: treba samo biti uporan, treba lajati, cvileti, arlaukati… Pa iako nije gladan (sve što mu daju zakopa), on vreba.
Privlači me pseća psihologija: kućica da mi ne kisne nad glavom i koščica da glođem do večere.
Ili je to samo još jedna aplikacija na mom profilu?
Sa mog aspekta – treba pisati: da imam i ja šta da zakopam pa jednog dana, kad postanem duhovno gladan, iskopam ono što ne satruli. Nikad nisam bio bliže nego ovog sumornog prepodneva. Nikad bliže i nikad tako daleko. Tako je to sa blizinama. Varljive su i nemilosrdne. Daljine su pravičnije. Predstavljaju samo prividno smanjenu realnost. Obmanjuju čula – ne nude ništa. A čemu sam to tako blizu? Svaka poruka, svaka pesma i svaka nažvljana reč pretvaraju se u ljubavnicu. Kako ih sve zadovoljiti? Zatvarati se u sebe, pretraživati profile, zadrhtati pred svakim ljupkim pogledom?
Kad pisac čini junaka to je – kič; kad junak čini pisca to je – umetnost. Junak mora da govori ne samo o vremenu i događaju, već i o samom piscu.
Da li ona negde govori o meni? I ja sam, nadam se, nečiji junak. Svesno ili nesvesno – poziramo; dajemo se zaludnim škrabalima da nam nacrtaju brk, rep ili rogove, a onda da nas kače po forumima i blogovima. Ponekad se pravimo da smo uvređeni, a milo nam. Još jedna recka na dršci samoljublja.
Moderni pisci troše previše vremena u opisivanju paprati i maslačka, đurđevka, ljubičica i miomirisnih trava; a ja se u tim makrobiotičkim pripovetkama ne snalazim baš najbolje. Da bar mogu da skuvam čaj ili napravim salatu od toga, pa da mi nije žao truda. Pisci-travari leče svoje čitaoce, a ja ih doživljavam. Znam svakog čitaoca u dušu. Znam i one koji me ne čitaju – gledaju me u oči i hvale me.
U cara Trojana jesu kozje uši, i car možda ima novo odelo, ali moje reči daleko od toga da su carske. Strgnute su sa vrhova prstiju, sa jezika, iz očiju, iz svakog nervnog završetka; a ništa tako ne boli kao čačkanje po nervima.
Pero u šake, gospodo umetnici! Nož u šake, gospodo čitaoci! Na dvanaesti otkucaj zvona, tačno u podne, izazivam vas na dvoboj. Dela i nedela moraju na videlo. Rizik je tu, sve liči na dobru partiju pokera. Ako dobro sagledamo život – ulog i nije tako velik. Varamo, lažemo, krademo, pravimo se nevešti, glumimo davno zaboravljene likove, i sve tako dok neko ne izvuče petog keca iz rukava, dok ne sevnu noževi, dok ne nastane foto-roman.
Nema dobrog romana bez krvi. Patetika ubija volju za čitanjem, a ljubav je i onako prevaziđena. Ko danas čita ljubavnu poeziju? Fotošop spodobe će, za sekund, izmamiti u nama sve ono zašta je nekada umetnicima trebalo hiljade napisanih strana, i to umakanjem pera u mastilo ili prsta u sopstvenu krv. Teško je danas zamočiti prst u srce što odavno ne pumpa krv, već neku ledenohladnu jezu. Vatre srca ostale su u nekim dalekim vekovima, mišići su olabavili, snaga je popustila. Milimetar snega – čitavi smetovi. Trag čoveka u snegu brzo nestane, trag snega na čoveku ostaje doveka. Svaka pahulja jedna bora.
Pametan čovek ne živi od onog što zna – rekao bi Meša Selimović.

* * *
Ne osećam više onu mučninu kad pomislim na nju. Utrnulost na bol je posebna vrsta bola. Više mi ni pilule ne mogu pomoći. Moja prodavačica (još jedino nju zovem moja) donosi mi svež burek sa mesom i jogurt. Ne znam da li za doručak ili za večeru. Mrak je, a ne volim da gledam na sat. Zatekla me je golog pred prozorom. Šunjala se na prstima, video sam je u zamračenom prozoru. Uplašen i postiđen, izvikao sam se na nju. Možda sam je i udario. Grubo sam je isterao napolje i zalupio vratima.
Opet sam preplašen kao nekad. Strah me je, uplašen sam sopstvene senke. Zidovi me ismejavaju, prave nakazne konture mog tela. Da li to znači da postajem svestan? I čemu ovaj stid? Ona me jedino takvog zna. Razgolićenog i prljavog. Ovaj grad je navikao na moju bestidnost.
Veliki deo svojih razmišljanja posvetio sam golotinji.
Golotinja tela i golotinja uma se često prepliću. Golotinja tela je još uvek u “posebnom režimu” – daje se samo u kasnim noćnim satima, golotinja uma je izvan svih režima – daje se u svako doba dana i, mada je premazana finim manirima, na kraju uvek bljesne ostavljajući za sobom laku izmaglicu, koju pokupe duše naslednice. Svaka golotinja je drugačija. Da nije tako, ljudi se ne bi uvek iznova svlačili. Ponestaje mi vazduha, postajem riba na suvom. Vapaj očajnika da škrge zameni plućima? Okružen sam svojom prazninom i ponekim lavežom u daljini. Opet mi pred očima plavetnilo njenih zenica. A rešio sam da joj ime ne pomenem nikad više, da je istisnem iz sebe, da je pustim u crnilo surovog sveta, da je naučim pameti…
Rešio? Šta uopšte čovek rešava? E, budalo jedna!
„Mislim, dakle postojim!“
Greška, gospodine Rene! Pravilno je: Mrzim, dakle postojim! Zar ne vidiš da je mržnja ona tačka oslonca koja će pomeriti zemaljsku kuglu? Poslednji trzaji ljubavi primećeni su na balovima pod maskama. Ali takvih balova više nema. Sve je ogoljeno do kostiju.

* * *
„Većina ljudi je, i ne znajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom. Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.“
Ne, senjor Antonio, ne! Ne živim u košmaru, ne boli me ništa.
Neko mi je na zid zakačio „U jednom pariskom lokalu“ Obožavam Oliveru Katarinu, tu čudesnu gutačicu snova. Pevao sam naglas.
Kako je dobro da su mi oduzeli pištolj! Ništa me ne bi sprečilo da zapucam od sreće. Kažu da sam neuračunljiv i da ne smem da imam oružje.
Na TV-u Prle i Tihi upravo dave četnike. Kako oni to lepo rade, milina ih je gledati! Sve mi nekako toplo oko srca. Ponekad me strah da ne poginu, ali oni se uvek izvuku. Oni su oslobodili Beograd. Bar dok se drugačije ne dokaže. A oni koji tvrde da „ništa nije bilo tako“, nisu se baš pretrgli u argumentaciji. Kriger pokušava da pobegne, Mišić uništava tragove iza sebe (za razliku od „naših“ koji su gutali cedulje, ovi su samo spaljivali dokumentaciju), a skojevska operativna grupa „čisti“ zemlju od domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Sutra stižu oslobodioci, a noćas treba spasiti most koji su Nemci minirali. E, baš da ga ne dignu u vazduh! Desetak mladih je poginulo spasavajući ga. Koliko suza vidim na licima uzbuđenih gledalaca! Lamentacija nad svakom glupošću.
“Opracija Morava” je uspešno završena. Preko pet stotina uhapšenih. Crne hronike nam sve crnje, ali budućnost nam je svetla. Istoriju niko ne može zaustaviti – posebno kad krene unazad.
Ulazi mi prodavačica sa pogačicama sa sirom. Nikad ne dolazi praznih ruku. Postiđeno gledam u zemlju. Ona se smeška kao da ništa nije bilo. A možda i nije. Frejmovi sna i jave mi se tako često preklapaju, pa mi život liči na Photoshop.
– Šta je sa plavookom? Ne javlja se? – podseća me beštija.
– Ne. Ne znam šta je s njom. Negde se izgubila… – cedim kroz zube.
– Upisala koledž u Americi ili se udala – smeška se zavodljivo.
– Šta te briga?
– Komšije smo, bre! Ko će da se raspituje ako neću ja?
– Mogao bih da te… – za trenutak mi knedla zastala u grlu.
– Šta? Da me pojebeš? Pa vidiš da si isceđen ko narandža. Malo šećera i… slatko od narandžinih kora je tu…
Ustao sam naglo i zamahnuo rukom. Ona je stajala kočoperno gledajući me pravo u zenice. Ako udarim u tu stenu polomiću ruku.
„Gospodine Mišiću, meni treba bar jedan živ neprijatelj. U upotrebljivom stanju. Sa leševima ne umem da radim. Izdajte, molim vas, takvo naređenje!“
U pravu je Kriger. Treba mi bar jedna u upotrebljivom stanju.
– Slatka mala pičkica… Mazila me po glavi kao kakvo kučence.
Prišla je mom kompjuteru i pustila mi pesmu. Baš onu koja mi priliči:

Do viđenja, na vlaškom drumu
u devet izjutra
ja otvaram konzervu
činim to ima godinu dana

Odlazi nasmejana. Lagano zatvara vrata, ostavlja me zagledanog u jednu tačku…
Posle ravno šest meseci stavljam mobilni da se puni. Bio sam ga isključio i zarekao se da ga nikad više neću upotrebiti. Da je ne čujem, da je ne gledam, da ne saznam ništa o njoj…
Pas rekao, pas porekao – stara izreka. Moj mali kućni reality show ponovo radi. Daj da vidim jesam li pobedio! Ako nisam, da se ne trudim dalje.
Sve više podsećam na onog nesrećnika što svaki dan hoće da skoči s mosta, ali se uvek „sažali“ na okupljenu masu i gledaoce pored malih ekrana, i poštedi ih krvavih scena. Posle desetog pokušaja, retko ko mu ne bi rekao „Skači već jednom, ne zajebavaj! Da mi koji ostajemo znamo na čemu smo“.
E, sad neću da skočim! Za inat!
Što bi rekli današnji klinci:
„Life is a bitch, then you live or die!“

* * *
Samoubilački izlazim na sneg koji pada već tri meseca. Nekada ga nisam voleo, sad mi dobro dođe kao izgovor za sve što zamislim a ne želim da uradim.
Gde mi je mesto? U domu penzionera? U domu staraca? U kafani? U pozorištu? U bioskopu? Ili možda u dečijem vrtiću?
„Od izvora dva putića…“ – putića je više od dva. Na mojoj raskrsnici nema putokaza. Samo ulična svetla i vetar koji uzalud pokušava da napravi Sneška Belića. Desetine zaglavljenih automobila čekaju da ih neko izvuče. I oni su bili neodlučni. Bakice uče da klizaju, starčić kupuje novine. Oduševljava me njihov entuzijazam.
Prilazi mi komšinica iz susedne zgrade.
– Jeste li videli vi ovo, komšo moj dragi?
Gledam je nemo, ne znam o čemu se radi.
– Jebem ti ove današnje muškarce, da prostite! Mučiš se k’o stoka da mu rodiš dete, a on te pita čije je. Tvoje je – čije je da je! Bila sam u porodilištu, porađala se puna tri sata, imam i sertifikat, i sve papire, i šta još ’oće?… Juče me onaj moj pita jesam li sigurna da je dete njegovo. Kaže, sumnjive mu uši. Ih, šta je meni sve kod njega bilo sumnjivo kad sam ga uzimala, pa sam ga ipak uzela. Zagleda ga, k’o da će ga u pasulj, bože me oprosti – krsti se brzo tri puta. – Kakva su stoka ti muškarci, komšo moj dragi! Ja sam se, bre, tri puta udavala i nijedan me nije pitao da li su deca njegova. Znali su da nisu i šta ima da pitaju. Deca ko deca. Tvoje-moje, sva su deca naša. Je l’ tako ili nije? Naravno da je tako. I svi me ostavili, sto ih gromova pogodilo, i otišli kod druge koje su već imale decu. Sad im ta druga deca, kao, nisu sumnjiva? Pa ovo je, što bi moja pokojna baba rekla, došlo poslednje vreme. Smak sveta, komšo moj dragi! Recite i sami, zar nije?
Kao čaplja nabada po zaleđenom trotoaru, drži se da ne padne, i ne prestaje da gunđa. „Komšo moj dragi!“ – tutnji mi u glavi poput eha. Šta mi bi da izlazim? To ni na Facebooku nisam mogao da nađem! Život mi je još jednom pokazao da je nepredvidiviji od bilo kakve mašte. Ovo već mogu da objavim u svojim beleškama. Svi će misliti da je izmišljeno. Ja prvi.
Ulazim u kuću, otresam sneg, umivam se. Nije mi hladno kao nekad.
Stiže mi privatna poruka na Fejsbuku:
Žao mi je što ovo nismo raspravili na vreme. Neću te zvati, zato što sam na poslu. Nije baš zgodno da pričam, a i ne znam šta bih ti rekla. Meni računar služi kao zaštita, da se foliram ili budem ono što jesam ni sama ne znam ili ne želim da znam. Nije problem u tome da ja ne cenim sebe, pre će biti da se samoprecenjujem, pa lupetam gluposti.
Mislim da sam ja napravila greške u komunikaciji sa tobom. Ne treba uvek baš biti iskren, ne sa muškarcima. Ovde mislim na tvoje pitanje da li sam nekada bila zaljubljena… ili je slično glasilo…
Tačno je da ja nikada nisam imala dečka, ali nije tačno da se muškarci nisu interesovali za mene. Ja se pomalo plašim muškog sveta, plašim se da ću biti povređena. E, ovde mislim na samoprecenjivanje… Dešavalo se da se za mene interesuju oženjeni muškarci, a ja mrzim laži, takvi me nikada nisu intersovali. Nisu me zanimali ni oni koji imaju devojke, ni njima nikada nisam davala šansu, mada mi je sada žao zbog toga. Za neke sam mislila da su previše ružni( bilo mi je stalo do mišljenja drugih), neki su me prosto iritirali, načinom na koji su me gledali, kako su gestikulirali…
Hoću da ti kažem da sam ja iz raznoraznih razloga terala ljude od sebe. Sada sam sama (ne mislim na prijatelje) a čekala sam princa na belom konju. Zar to ne rade sve žene? Za dve osobe u svom životu sam pretpostavljala da su prinčevi, ali oni u meni nisu videli princezu. Život ide dalje. Sada sam odlučila da nekim momcima dam šansu. On nije princ, ali spuštam kriterijume.
Ja volim kad muškarac može da me natera da odlepim, da se smejem samo kad pomislim na njega, da nisam na zemlj,i a to retko kome polazi za rukom. Ti jesi princ, ti možeš da me zasmeješ, već sam ti rekla da je divno pričati sa tobom, ali to je sve. Ne znam koliko te povređujem…Izvini u svakom slučaju…
Pesmu sam joj napisao, najbolju pesmu na svetu, objavio je u knjizi, i poslao joj. Ali, bez posvete. Opet sam ispao krpa. Znam da nikada neću biti toliko iskren kao sa plavookom, ali kako to sve druge odmah primete? Kao da im neko šapuće.
Postoji toliko ženskih bolesti i samo jedna muška – žena. Ako se izlečim, postaću još bolesniji. Svaki čovek ima neku svoju malu laž koja ga čini srećnim. Njegova sreća izvire iz te male laži i on umišlja da je bog. Mali bog sa istinom koja je samo njegova. Nema tog istinoljupca koji neće posegnuti za lažima. Mnogo ljudi je zbog istine izgubilo glavu. A laž? Ona nema cenu. Za nju se daju sva blaga i sva znanja ovoga sveta. Svako traganje za istinom posuto je trnjem laži. Čak i onaj ko uspe da pređe preko tog trnja, sa krvavim stopalima, na kraju se ipak okrene da otkine jedan trn laži i stavi ga sebi u džep. Za svaki slučaj.
Svu prednost nad svojim precima, stečenu visokom tehnologijom, spiskali smo tek tako. Sad se zavaravamo kako znamo više od njih, kako duže živimo, kako smo srećniji, zdraviji, pametniji, napredniji… Opet gomila malih laži.
Samo moje laži cure kao iz bušne čaše. Samo na mom profilu reči imaju drugo značenje; piše ono što mislim a ne ono što otkucam.

* * *
„Ako žene nastave da čine ustupke spostvenoj udobnosti svih dvadeset i četiri sata dnevno, odnosno dvanaest meseci godišnje, one će shvatiti da su dozvolile sebi da postanu robovi platnenim i gumenim patikama, najlonu od glave do pete, praktičnoj uniformisanosti. Jedina konzervativna stvar koja odoleva su ženske cipele. Kada sveopšta udobnost nadvlada, ona postaje Državni Neprijatelj Elegancije Broj Jedan“ – ispali Duška kao iz puške i pogodi pravo u metu.
Mobilni mi je opet u funkciji. Isti broj, isti softwere, sve isto. Prepun je njenih slika. Neka ih, neću ih gledati. Lažem, naravno. Zidovi, prozori, vitrine… Sve je prepuno nje. Dlanovi mi se znoje.
Na marginama Facebooka blinkaju reklame Zaštitite svoj računar! Kako da ga zaštitim? Od čega? Od koga? Lepa ženska lica pozivaju me na skidanje baš njihovih slika. Samo one mogu da mi pruže virtuelno zadovoljstvo. Treba samo da se učlanim u njihov sistem, da pošaljem sms na broj… Za samo pedeset dinara, za samo sto dinara, za samo dvesta dinara… E, da je to samo sâmo! Provodite dosta vremena za računarom? Zasto ne zaraditi na tome? Registrujte se na … i u polje „refeer“ upišite zadati kod i počnite da zaradjujete po kliku! Jedni traže, drugi nude…
Pući će mi mobilni u šaci. Bacam ga na pod. Nije se razbio. Njen lik je neuništiv.
Era zario jezik u usta Lepi… – izlazi na sve strane. Takva su pravila igre. Propisi su propisi! Niko da mi kaže koja su pravila u mojoj igri? Sledi izjava dana: „Između ostalog, i meni je poklonio jahtu na kojoj je ispisano Maja i Jan. Obećao je da će mi darovati i privatni avion u roze boji na kojem će pisati moje ime“. A odmah zatim najnovija vest: „Zbog sve veće ugroženosti dece na internetu, Ministarstvo za telekomunikacije će, u okviru kampanje „Klikni bezbedno“, sprovesti edukaciju psihologa, pedagoga i saveta roditelja osnovnih škola o bezbednoj upotrebi interneta. Decu treba naučiti osnovne tehnike zaštite, šta mogu da rade, a šta nikada da ne rade. Najbolji lek je oprez i deca treba da znaju da na internet ne treba da stavljaju fotografije i informacije o sebi – rečeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare organizovanoj povodom Evropskog dana bezbednosti dece na internetu.“
Kasno su se setili. Jedno dete je trajno uništeno. Dete u meni. Obrisao sam sve igre iz računara. Najveća detinjarija jednog starca je kad odluči da više ne bude dete. A i ovaj Savet roditelja mi mnogo liči na Kućni savet: kukumavče, žale se, svi im krivi, sve im smeta, a sami ništa ne preduzimaju.
Prodavačica mi preko leđa čita šta sam otkucao. Nisam je ni primetio.
– Sereš, matori! Kad stvarno budeš starac, ljutićeš se na svakoga ko ti to bude rekao.
– Je li, bre, kako ti ulaziš u moj stan?
– A ključić sam progutala, ne možeš ga naći! – pokazuje mi ključ od mog stana koji je duplirala bez mog znanja.
– Otkud ti ključ? Ja ti ga nisam dao?
– Mora neko da brine o tebi – unosi mi se u lice.
– Ukrala si mi ključ?
– Naravno.
– Pa ti nisi normalna!
– Nisam. I šta ćeš sad? Da me prijaviš? Da me ubiješ? Baciš kroz prozor? Znaš šta! Šta god odlučiš sa mnom, prvo me siluj. Neću da umrem tek tako. I ja imam dušu.
Oprala mi je sudove i skuvala kafu.
Pre nego što je izašla, udarila me je štiklom u jaja da sam se oduzeo od bola.
– Boli, a? Dobro je – tapka me po ramenu. – To znači da u tebi još ima muškosti i da nisi za bacanje. Idi se ispiški, popij kaficu, i rondaj po onoj tvojoj mašini. Ako ne nađeš ništa zgodno, ja ću da ti potražim…
– Ti? Gde ćeš da potražiš? – stenjao sam sa bolnom grimasom na licu.
– Što nema na Facebooku, ima kod Kineza – namiguje mi.
Odlazi i zaključava me kao malo dete.
Ima raznih načina da se dođe do nekih spoznaja. Njen je bio originalan. Prvi sms od rehabilitacije telefona. Nude mi da preko džuboksa pošaljem muzičku želju voljenoj osobi. Samo još da nađem voljenu osobu.
Prisećam se da sam nekad imao ženu i dvoje dece. Deca više nisu moja (iako me je uveravala da jesu), ali ona sigurno jeste moja. Iako smo razvedeni, ona će uvek biti moja. (Žena je uvek nečija, i ona će se uvek vraćati meni, ja joj arhetipski pripadam). Ni alimentaciju mi više ne traži. Odriče je se u moju korist iz humanih razloga. Ni kurve mi više ne dolaze. Žao im da mi naplate, a i one moraju od nečega da žive. Sve sami humanitarci, blago meni!
Još su stari Grci rekli da je bog stvorio muškarca za ratnika a ženu za odmor ratniku. Pošto je sezona ratova prošla, red je da se malo odmorimo, zar ne?
Još me samo prodavačica (ne znam zašto je tako zovem kad mi već odavno ništa nije prodala), povremeno prizove svesti na svoj način. Ona me hrani, može da me bije. Džukela u meni počinje da reži – prisećam se jedne svoje pesme, davno napisane.
„Doletela bela ptica od belog mora, donela mleko u belu kljunicu, prosula mleko na beli kamen, crko/puko beli kamen, ko je dete uročio- strah ispatio, muškom ispukla muškost, ženskom ispukla sisa, devojci otpala kosa, svet im se smejao…“
Neko mi je poslao narodnu bajalicu za skidanje zlih čini sa deteta. Ne znam kakve to veze ima sa mnom. Deluje mi kao skrivena uvreda. Šta da radim sa ovim? Neka ga još neko vreme, nek’ stoji, dok ne vidim kakva se svinjarija krije iza ovoga.
Lepo je ploviti po moru gluposti kad imate ubeđenja.

* * *
„Ljubav! Čitava knjiga u jednoj reči, ceo okean u jednoj suzi, sedam nebesa u jednom pogledu, vihor u jednom uzdahu, grom u jednom dodiru, hiljadu godina u jednom trenu“ – jedna od mojih dragih prijateljica napisala na zidu.
Lepa je, ljupka, prijatna. Jednom davno sam se slikao sa njom. Kad samo pogledam koga sam sve zapostavio zbog ona dva jezera u očima. Osvrćem se iza sebe. Ne gleda me moja dušebrižnica? Nije valjda bolesna? Još mi samo to treba – da i ona počne da mi nedostaje. Ako ne očima, nedostaje mi stomaku. Creva mi krče. Navadila me kučka.
Nekako uspevam da se dovučem do apoteke. Treba mi propolis. Bez njega mi je najteže. Apotekarka me gleda kao da sam duh.
– Čoveče, pa ti si živ?
Piljim u nju. Ne mogu da verujem šta me pita. I ostali prisutni me tapšu po ramenima, grle me, ljube… Ceo grad je oduševljen što me vidi. Ništa ne kapiram. Ne dozvoljavaju mi da platim lek.

„Novčanik u stranu,
za dušu riđanu…“

Nešto se desilo. Nešto sam propustio piljeći u onaj prokleti računar.
– E, da znate komšo moj dragi – dobro poznat glas – i njega sam ispratila. Neće mene niko praviti kurvom, ipak sam ja poštena žena. A i vi ste u pravu što ste sami. Treba to sve najuriti, nego šta!
Žurim da izađem što pre. Žamor, graja…
– Pa gde ćete, za ime boga! Jednom u sto godina vas vidimo i vi nam odma’ bežite!
– Ostanite malo s nama! Uželeli smo vas se!
– Opa! I mobilni je tu! Šta to treba da znači?
– To znači da nam se izbor za udaju proširio.
– Bre, Koviljka, samo što si se razvela…!
– ’Ajde, torokuše, uzdržite se malo. Ko zna kakvu čovek muku muči!
– Pa nek’ nam dâ tu svoju muku! Biće mu lakše, a nama sasvim dovoljno!
– E, stoko jedna neopevana! Pusti ih, komšo moj dragi, došlo im da se prave važne! – izvodi me napolje.
Bujica smeha.
Prave se sigurne kuće za zlostavljane žene i za decu. A šta je sa nama, muškarcima? Ako uskoro ne pobegnem, apoteku će pretvoriti u kafanu. I to sve zbog mene. Ovde se sve dešava zbog mene i to baš onda kad mene nigde nema. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da me češće ima.
Prolazi nekoliko policijskih automobila sa uključenim sirenama. Novinari će opet imati o čemu da pišu, televizije će opet imati najgledanije emisije, piplmetri ubrzano rade… Moram da požurim kući.
„Devojka iz Beograda upala u ambis dubok 70 metara, na Suvoj planini, i ostala živa“ – to je prva vest koju sam ugledao kad sam ušao u kuću.
Tako često se osvrćemo unazad. Plaši nas ono što je ispred – provalija. Čak i kad nam se baci konopac kao mogući spas, mi gledamo ko drži drugi kraj tog konopca. A film odmotavamo samo u onom kratkom interegnumu dok letimo ka dnu te iste provalije. Visina je iluzija, dno je istina. Oni gore zapisuju šta oni dole rade. Sad će i ova devojka imati šta da priča. Dato joj što drugima nije.
– Ako nemaš ništa pametno i ozbiljno da radiš, da se malo zezamo! – započinje sa mnom četovanje jedna Zorka.
– Pametnijeg posla nemaju ni pametniji, a ozbiljnosti odavno nema u ovoj zemlji – pokušavam da je zabavim.
– Vršljam ti po profilu…
– Samo hrabro! Nemoj da se uplašiš.
– Što, bre?
– Imam pogan jezik i dobru dušu, a danas se traži obrnuto.
Simpatična je, voli da se zeza. Vršnjaci smo.
Primetio sam da veći broj mojih prijateljica ima dva prezimena, a između ta dva prezimena oznaku ex. Ne znam da li je to skrivena bračna ponuda ili se prave važne?
Na drugom zidu čitam: „Bio je tako dobar, fin, kulturan, ozbiljan… Ne znam zašto me je ostavio.“ Došlo mi je bilo da joj dopišem: „Možda baš zato…“, ali tog dana sam bio dobre volje, i nisam hteo nikog da povredim.

* * *
„Počeo sam da držim dijetu i za 14 dana izgubio sam dve nedelje života.“
Uvek sam se divio duhovitim ljudima. Možda baš zato što im nikad nisam pripadao. Ljubomora, sujeta, šta li je?
Gospodine Fjodore Mihailoviču, da li biste bili ljubazni da mi, pre nego što vas plotun raznese, date svoj autogram? Znam da bi Madonin i Majklov autogram vredeli više, ali izvetreće mnogo pre nego vaš. Niste ni svesni, veliki pišče, koliko ste nam neophodni.
Fjodor ćuti. Njegov rulet još se vrti u dušama nas, zanesenjaka. Kockar? Mladić? Idiot? Raskoljnikov čuči u svakom od nas.
„Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, lažni prijatelji, lažne ljubavi… kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz: budi čovek – budi još bolji čovek!!!“ – Poručuje mi jedna Dragana sa svog zida, kao da mi čita misli.
Zove me pobratim telefonom. Plače kao malo dete, jedva sastavlja rečenice. Ne mogu reći da mi ga je žao, a opet… Nekada se krivo zaklinjao na sudu, za novac, dosta njih je poslao iza rešetaka. Kasnije mu je sin nastradao u saobraćajnoj nesreći. Ako me iko naučio da budem zlurad – to je on. Evo ga opet. Pita me za zdravlje, zašto se ne javljam, kako porodica… Mrsko mi da mu objašnjavam, posebno što vidim da zbog nervne rastrojenosti ne može da se konsoliduje. Izgubio je kontrolu nad sobom, prolupao načisto. Kuckam prstima po slušalici, da izgleda kao da su smetnje na vezama, spuštam slušalicu. Potresao me je ovaj poziv. Sedam-osam godina nismo se čuli. Da li je obavezno da se čujemo sa onima koji nam nisu po volji? Ne osećam ga kao svog, pa da je i sto puta moj.
„Ljudi su kao stvari, služiće vam onako kako ih rasporedite“ – pada mi na pamet rečenica iz jednog mog romana. Citiram samoga sebe? Da li to rade i drugi pisci?
– Ja ga imam za prijatelja, ali ne bih rekla da je neki manijak. Moguće da je neka izmišljotina – čitam poruku nove prijateljice.
– Bravo, Jovana! Najzad jedna dobra procena. Naravno da je izmišljotina. Gde da te nađem? Imaš piće od mene!
– Ipak je manijak! Jes da je sa smajlijem, ali…
– Da li žene koje se kriju iza tamnih naočara imaju drugačiji pogled na svet?
– Ma ne, bre! Samo imaju podočnjake!
– Pa i podočnjaci su znak drugačijeg gledanja na svet, zar ne? – kačim nekoliko smajlija da izgleda kao da se šalim.
Božija stvar, ti smajlići. Glupost, bezobrazluk, pokvarenost… sve se njima može pokriti.
„Ti maglu vidiš, zato ti smeta. Ja je ne vidim, pa mi ni ne smeta. Ideš li ili ne?“ – Slepi sveštenik poziva saputnika u Boju na Kosovu.
Kako mi se uvek namesti prava rečenica? Ili to ja nesvesno biram sebi putokaz? Ponekad ne znam ko ovde radi na daljinski – televizor ili ja.
Klikneš na link koji sam ti poslala, onda klikneš na „allow aplication“. Kad ti otvori stranu, označiš neki nakit bilo koji, ispod toga označiš mene na listi prijatelja tako što klikneš na mene, i onda u dnu strane klikneš na dugme „posalji lunxter nakit pozivnicu“. Nije tesko, probaj molim te – moli me zanosna brineta sa tamnim očima i osmehom što budi čula. I taman kad sam se ponadao da je to samo ženski gaf jedne šiparice koja se nabacuje, jave se još dve sa istim zahtevom. Sakupljaju nekakav nakit. Aplikacija koja treba da im donese nagradu. Neka je i virtuelno, samo nek’ je nakit! Ne dam im taj jedan klik. Nek’ traže opet! Nek’ pate, neka se žderu..!U mojoj zlatari ima samo duhovnog zlata, neka ga potraže…
Pada mi na pamet žena od preko sedamdeset godina, koja nije dala svojim unukama da nose minđuše, narukvice, prstenje i lančiće, jer ih ni ona nije imala kad je bila mlada. Umela je da kaže: „Ovu suknju sam dobila od moje pokojne majke, ovu bluzu od pokojne svekrve…“. Kako je dobro da ljudski vek ne traje 500 godina!

Vreme je gola fikcija
I meri se od bola do bola
Ako ne zaboli nije se ni desilo
Ne budi malodušan
Vreme je hipohondrija
Ja nikada nisam zagrizao asfalt
Nisam ni zajahao tramvaje
Oni su mišje rupe za propale ambicije
Vreme je ambivalencija
Nezadrživi stampedo prezira i obmane
Godine ti daju onu finu glazuru
Nisi valjda razočaran?
Vreme je suptilni Ketman
Maskirani vitez i tihi razvratnik
Juče su te tražile profesionalne ubice
Danas lovci na zakopano blago
I sada si kao iznenađen?!?!
Idemo sve ispočetka
Vreme je gola fikcija
I meri se…

Ovu pesmu sam davno napisao. Tada još kad nisam imao nikakvu predstavu o vremenu. Razmišljanja jednog zanesenjaka koji sakuplja sličice fudbalera, čita stripove, sakuplja novac za more pa ih spiska na fudbalskoj utakmici… Nikad je nikome nisam pokazivao, nisam ni pokušao da je objavim… A pogle’ sad! Življa nego ikad.
Dečak iz vode zamenio je Dan za noć i sad se kao Crv vrti u Krug. Genijalnog pesnika više nema a sve Kao da je bilo nekad. Ona je tu Pored mene, gledaju me Oči boje meda, nekako Modro i zeleno, nadziru me Iznad grada dok na kraju Zemlja ne uzme svoj danak. Hodaj, Milane Mladenoviću, tvoj Metak još nikog nije promašio. Na svakom koraku tvoja Čaura. Peščanik samo što mi nije iscureo. Pusti me preko veze u svet kojim si, verujem, već ovladao. Tebi pripadaju dva sveta, meni je i ovaj radni sto kao nadgrobni kamen.
Opet sam sebičan. Pesnik mora da bude sebičan. A ja sam baš umislio da sam pesnik, zar ne?

* * *
Moja snabdevačica mi je našla posao. Da budem prevodilac za jednu izdavačku kuću. Znam jezike, to mi je najsigurnije. Mogu i kod kuće da radim. Donela mi je pune ruke rukopisa za prevod. Pokupila je razbacane knjige, oprala mi šolje za kafu, skuvala supu iz kesice, uvela kakav-takav red u stanu. Jedino slike nebooke nije dirala. Nije znala kako ću reagovati.
– Evo, vrli ljubavniče! Sad nastavi sa svojim plemenitim radom! – govorila je nekako ironično, ali ja sam znao da se šali.
– Ja ti ništa nisam tražio… samo da znaš…
– Ja ti ne bih dala i da si tražio. Samo da znaš…
– Rekla si da mogu da te silujem?
– To ide na kraju. Ubistvo i silovanje dolaze na red tek kad pripremiš teren. Gledao si, valjda, filmove. U životu nije ništa spontano, čak i kad izgleda da je tako.
Zagrlila me je s leđa. Gledala je kako me neki zezaju na Facebooku pa mi živce kidaju.
– Tvoji su, matori! – uzviknula je navijački. – Imaš ih! Sad su tvoji! Saspi im sve u lice, budi muško bar jednom u životu.
– Kako to misliš?
– Tako… Kako ti znaš… – podvriskuje.
Zagledah se u prozor i napisah još jednu belešku:

Kad sam bio mali mislio sam da su matorci glupi i da ne znaju ništa.
Sad, kad sam omatorio, znam koliko sam tada bio u pravu.
Tada sam bio mali, ali je moje znanje bilo veliko; sada sam veliki, a moje znanje je malo. Uvek isti i uvek u pogrešnom vremenu.
Evo me opet među vama! Nastavljam da vas čerečim. Spuštam vas u ključali kazan da se dobro iskuvate, a onda, kad procenim da je dovoljno, izvući ću vas napolje da se dobro ohladite. Samo ja to mogu da procenim, ja – i niko drugi. Svaka od ovde napisanih reči biće klin koji će vam se zariti duboko u svest. Kidaću vam živo meso, komad po komad.
Ne pokušavajte da mi kažete kako je sve to laž! Ne pokušavajte da se pravdate, to je odlika slabih!
Svako jutro gledate svoj odraz u ogledalu, svako pre podne razgovarate sa poslovnim partnerima i kolegama, svako poslepodne vraćate se svojoj porodici, svake večeri gledate desetine televizijskih kanala koji vas sve manje zanimaju, svake noći ležete u postelju sa bračnim partnerom, i sve to u potrazi za sopstvenim identitetom. Jednog jutra neće biti odraza u ogledalu, jednog prepodneva neće biti poslovnih partnera i kolega, jednog popodneva neće biti porodice, jedne večeri neće biti televizije, jedne noći leći ćete sami u hladnu postelju… i to je ono što vas plaši. E, baš zato ne pokušavajte da me uterate u laž! Nećete uspeti. Šta je uopšte istina? To što ste se noćas ljubili u bračnoj postelji? (A možda i niste?) Ili to što ste jutros poljubili decu pre odlaska u školu? (A možda i niste?) Ili to što ste se, onako prijateljski, poljubili sa kolegom/koleginicom na poslu? (A možda i niste?) Ili to što ste tajno poljubili prijatelja/prijateljicu koji već pomalo miriše na ljubavnika/ljubavnicu? (A možda i niste?) Koji poljubac je pravi? Svaki je filmski, zaboravili ste da se ljubite! Čemu vam služe usne? Zar samo za to da optužujete? A jezik? Za psovku, naravno!
Žena vas je možda prevarila, deca možda nisu vaša, prijatelji će vas možda pokrasti, šef će vam možda dati otkaz… a vaše kućne apoteke pune su lekova. Šta lečite njima? Znate li uopšte čemu ta silna hemija služi? Postali ste sintetički ljudi, alhemičari modernog doba, deca sluđenog vremena, roditelji budućih junaka… Dobro pogledajte koga ste to rodili, ne dozvolite da vas prevare! Zar ne vidite da su vam podvalili još u porodilištu? I muža su vam zamenili na oltaru. To nije onaj isti muž koga ste upoznali pre nego što ste sa njim zaplovili u istom brodu. Ovaj pred vama je: čudovište, idiot, kreten, manijak, hulja, zlotvor, prevarant, skot, đubre pokvareno, a onaj što ste se venčali za njega bio je: zgodan, lep, šarmantan, pametan, dobar, umiljat… Tako je od pamtiveka. Nije ni čudo što su vam deca takva kakva su. Strahujete od propasti sveta (apokalipsa, smak sveta, armagedon… užas!), a sebe bezvoljno i razočarano tražite u spavaćoj sobi, u dnevnoj sobi, u predsoblju, u trpezariji, u špajzu, u kupatilu… Tražite se, a molite boga da se ne pronađete. Ko vam to ispira mozak? Ko vas to zombira, programira…? Ima tu i jedan, ako ne lepši, onda bar moderniji izraz – dizajniranje svesti. Ko su ti vaši dizajneri od kojih zavisi svaki vaš pokret? Gledajući vas, ovako sa strane, mogu vam reći: Baš ste lepo dizajnirani, svaka čast! Otac je, praveći vas, obavio svoj deo posla, majka vas je odbila od sise, bog je digao ruke od vas, suprug/a više i ne haje mnogo za vaše prisustvo, deca vas sve manje primećuju. Dozvolite, onda, da vas malo i ja dizajniram, tj. da kreiram vašu svest, savest i podsvest.
Samo jedno vam kažem:
Možete me sprečiti da uđem u kupatilo, u spavaću sobu, u postelju, u kuhinju… Sve je to, ionako, sada vaše. Ali, ne možete me naterati da spustim pogled. Tačno znam da jesam ono što vi nikada nećete biti. Sada je neko vaše vreme, preko mog vremena nećete pragaziti. Biću zaštićeni svedok samom sebi.

Ovo sam napisao u jednom dahu. Ne gledajući ni u ekran ni u tastaturu.
– E, tako frajeru. – Moj „anđeo-čuvar“ gleda iza leđa. Sada će te nabiti na kolac, ali boli te kurac. Jednom da te vidim kao gospodara, predugo si bio sluga.
– Dobro… I šta sad?
– Ništa. Vodim te u grad. Ne piće.
– Nije mi do toga… Hladno je…
– Ne kenjaj. Oblači se.
Ne znam zašto, ali odjednom se osećam lepo, lako i poletno. Mogao bih da poletim. Opirem se, a uzimam sve što mi ponudi. Izlazim za njom, sa dve različite čarape, sa olinjalom kabanicom, sa šubarom u rukama umesto na glavi… Psi lutalice me gledaju začuđeno kao da se i oni pitaju: „Kud li je ovaj krenuo ovako obučen?“. Komšinica je vrisnula kad me je prepoznala. Nisam stigao ništa da objasnim. Vukla me je prokletnica za ruku kao da ćemo zakasniti na avion. Nismo baš ličili na zaljubljeni par, ali bitno je da bar jedno od nas zna kuda smo krenuli. Bar se nadam…
Ako primetite da je nivo Dunava naglo porastao, znajte da sam ja u njemu.

* * *
Psihološki gledano, svaki veliki grad je jedna velika audicija: svako se trudi da ostavi što bolji utisak, ali i otisak svoje duše. Svi se klanjaju svemu što prolazi, živom i neživom, kurtoazno klimnu glavom, mahnu rukom, nasmeše se detetu u prolazu…
Sociološki: grad je skupa ali lepa šarena laža. Zima je popustila, bar za trenutak, i treba se oglednuti u izlozima. Ogledala u kući daju sliku očaja, ova ovde otvaraju vidike. Kad pogledate drugu stranu tih ogledala, shvatite kako se ljudi svojski upinju da osvoje svet, živeći potpuno praznim životom, ne nudeći zauzvrat gotovo ništa. Tek poneka grimasa pokazuje koliko im je „punoća“ sa druge strane tih stakala daleka i (gle čuda!!!) nepotrebna.
Tatoo, laž i mimikrija! – opet mi EKV odzvanja u glavi. Nema tog forenzičara koji će uzeti otisak duše i pokazati nam šta se stvarno dešava u gradu. Možda je tako i bolje! Opet taj strah od sopstvene senke.
Moja pratilja je pokušala da kupi sebi cipele kod Kineza, kojih uvek ima, bez obzira ne vremenske prilike. Bila je samo jedna cipela na tezgi. Na insistiranje da joj da i drugu, Kineskinja je samo ponavljala: „Nema! Nema druga. Jedna dosta!“. Ljutito joj baca i tu jednu i nastavljamo dalje!
Vodila me je na picu i na kolače, sve smo to pojeli u hodu; vukla me kroz grad kao kolica za šoping, nije dala da idemo ni autubusom ni taksijem; pocepala mi kaput, kravatu bacila u kontejner. Više se i ne sećam da li sam imao nešto na glavi. Nekako sam popio pola flaše kisele vode, dok mi se boca nije razbila na asfaltu. Proklizavao sam, marširao, galopirao, mlatarao rukama…
– Po ceo dan sediš, protegni malo noge!
Kako da joj objasnim da ne može protegnuti noge neko ko nema oslonac? Lako je njoj. Ona će dobiti platu i bakšiš, a ja ću ostati zarobljen sopstvenim zabludama.
Ne znam ni kad ni kako, tek – dojahasmo kući. Ona na meni ili ja na njoj? Dva istrošena grla koja vuku kola pre nego što ih pošalju u kobasice.
Sve u svemu, još uvek vidim onu istu belinu nad gradom: reka isparava, sunce prelama vazduh, u vazduhu se oseća palež. Da li je to neko terao komarce pa zapalio čitav grad?
Kraj zida zgažena mačka. Ne smem se sažaliti na nju, neko će pomisliti da sam gladan. Mrtva priroda očarava, mrtvilo u prirodi stvara buru u želucu.
Ko bi ikad pomislio da su ovde, nekada davno, prolazile horde Rimljana, da je ovaj grad toliko puta prelazio iz ruke u ruku, a danas kao da nije ničiji? Tumara kao pijanac kroz mene moj grad. Pozovite stare Rimljane, neka ga uzmu nazad!
Slika je tu… Treba je samo osenčiti.
Ne jedna. Milion slika je tu. Moje plavooke definitivno nema. Nema ni njenog ćiriličnog profila, latinični je davno zapostavila.

Zamisli da brdo slika
putuje svemirom.
Možda ne razumiješ,
ali volim te!

Pevam naglas dok se spremam za kupanje. Čist veš me čeka na kauču.
– Nisi mi ti žena da mi spremaš veš – pokušavam da budem ljut, ali ne ide mi.
– Nisam ti ni mama, ali ću te žestoko isprebijati ako uskoro ne uđeš u kadu.
Sad već nije normalno glumiti muškarčinu. Jača je emotivno, fizički, duhovno. Dopustio sam da me devalvira kao muškarca. Obezvredila me je, srozala, nadigrala…
U našem privatnom Survivoru njena taktika je bila bolja. Znao sam da me Veliki brat posmatra, da neću dobiti glavnu nagradu. Čemu otpor kad je sve u njenim rukama?
Glumac ne sme ni da pomisli da je glumac dok se zavesa ne spusti, a onda mora da zaboravi da je glumac.

* * *
Greškom, ne mojom, jedna aplikacija sa golom ženskom se „razlila“ na druge profile. To se često događa na Facebooku i nije ništa novo. Neki su se bunili, nekima se dopalo. Bilo je i ljutnji zbog prisistva dece na Internetu. Ta primedba me je čak i obradovala. Neka deca na Internetu su tek sad prvi put videla golu ženu. Ja sam ih uveo u svet. Ja sam im prvi pokazao istinu… Deco, dugujete mi piće!
Stiže mi poruka drugara Milivoja: Povodom toples lepotice – ne treba da se izvinjavaš. Ima jedna anegdota. Marko Car – Stariji je povodom slične lepotice citirao kralja Bavarskog, čini mi se: „Bila bi umetničko delo, šteta što je od krvi i mesa“.
Na istu temu nadovezuje se i Sneža: Da te pozdravim… i da te pitam: Šta ti misliš o ovoj narastajućoj pojavi u našem društvu, a to je – da se uvek i na svakom mestu, pa i ovom, pridaje veliki značaj beznačajnim stvarima, a beži od svake teme i svakog razgovora, koji vodi ,,ozdravljenju“? Gledaj samo koliko komentarišu oko aplikacija… Zaboga! Kakve veze to ima? Iili mi, koji smo vizuelni likovi, doživljavamo stvari na drugačiji način? U svakom slučaju, nas je sve manje i manje i trebalo bi ozbiljno da se zamislimo nad tim…
Odgovaram joj: Slažem se s tobom. Aplikacije su i zamišljene da nas odvoje od bitnih i potrebnih stvari kao što su: muzika, kultura, književnost, slikarstvo… Sve je svedeno na glupe „aplikacije“ ko je s kim i ko je koga… To je to… Ljudi, posebno mlađi, danas komuniciraju preko aplikacija i smajlića, na drugo nisu naučeni… Srdačno i tebi…
Digla se velika prašina. Sad moram svakom ponaosob da objašnjavam. Znaju oni sve to što im pričam, ali na drugim mestima ne mogu da dobiju odgovore, pa im je sad prilika da se isprazne. Traže žrtvu. Ponekad mi inbox liči na poljski WC. Postadoh baba-sera, ali šta vredi kad niko ništa ne plaća.
Pomaže Bog, dragi brate! Bog Vam dao Milosti Božije i svekolikog dobra! Molim Vas, ako je moguće, u Ime Hrista Boga Živoga, ne šaljite onaj blud, golotinju i proste slike na profile uglednih hrišćana, kao O. I. C., brata R. V. i drugih. Nije to dobro, brate! Ako Vi u tome uživate, vodite računa o drugima i posledicama po njihov ugled i rezon nas svih koji ovaj net koristimo isključivo u dušekorisne svrhe. „Neka su nam riječi blage, a dokazi jaki“, riječi su našeg Blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, pa tako i ja se toga držim. Oprostite i pomjanite! Na mnogaja ljeta!
E… do mojega!
Jebale vas aplikacije!
Ili me isključite sa Facebooka ili prestanite sa moralistiškim pridikama u privatnim porukama u vezi sa aplikacijama koje nisam slao! Napisao sam izvinjenje. Šta još hoćete? Pogledajte šta ja sve dobijam, pa koga je briga!!! Ni vernici ni deca nisu kod mene prvi put videli golu ženu, i oladite malo..!
Kako sam ovo žestoko odgovorio! Onako muški. Gde je sad moja „zaštitnica“ da me izljubi? Neće da se meša, kučka.

* * *
Ako joj se budem udvarao javno, napašće me njen muž; ako joj se budem udvarao tajno, napašče me ona da sam kukavica; ako je prepustim drugome, napašće me moja savest…
Nekada smo birali oružje – sad biramo protivnika.
Srećan rođendan! Ako su ovo tvoje slike u albumu, želim ti još mnogo ovako lepih radova. Sve najbolje! – opet mi se sve namestilo kao u dobro montiranom špilu karata. Ali ja karte ne igram. Samo ruski rulet ponekad okrenem, mada mi se čini da su meci ovlažili. Nemoguće da 60 godina ne bude nijednog pravog metka u burencetu. Toliki srećnik…
Ona, samo ona, jedini je metak u tom ruletu koji nije promašio. A smrti ima raznih. Puštam da promaja vuče, namerno otvaram sve prozore. Papiri, dokumenti i slike lete mi po stanu. Samo njene slike stoje kao ikone na zidu. Ne znam zašto sam to uradio.
Stiže mi sms: Uživaš kada si na meni, znojiš se kada sam na tebi, uzdišeš kada sam ti na glavi, haos među nogama ti pravim, lagano klizim sa tebe… Zauvek tvoje ćebe.
Staro društvo isprobava da li mi radi mobilni. Nedostaju mi, ali nemam hrabrosti da se resocijalizujem (kako to lepo kažu psiholozi).
Još nekoliko poruka. Isključujem mobilni.
Lajte, kere Jakobsfelda!
Uključujam Dnevnik.
Dobro veče, poštovani gledaoci!
Isključujem televizor i bacam daljinski upravljač na pod. Rasturio se, baterije mu ispale, delovi se razleteli.
Došlo mi je da napišem bajku kao svoju poslednju belešku na Facebooku:

Jednom davno, postojala je prelepa devojka po imenu Snežana. Imala je maćehu, koja je nije volela. Zla maćeha je bila ljubomorna na čudesnu lepotu svoje pastorke i svakog dana bi stala pred ogledalo i upitala: “Ogledalce, ogledalce na prljavom zidu, koga tvoj odraz ima u vidu?” Ogledalce bi odgovaralo: “Odvratna ženo, ne prilazi mi bliže, tebe strašna osveta stiže.” I tako svakog jutra ista priča.
Jednog dana poslala je mladog lovca da odvede devojku u šumu, da je ubije, a njeno srce donese njoj.
Mladi lovac je odveo Snežanu u šumu, napunio pušku, nanišanio i – sunce se odbijalo od njenog blistavog i čistog tela, kao od ogledala, i to je opčinilo mladog lovca. Lovac se sažalio ne mogavši da puca u tu lepotu, i umesto Snežane ubio je srnu, njeno srce odneo zloj maćehi, a Snežanu pustio da slobodno ode.
Snežana je lutala šumom, onako lepa i ponosna. Životinje su joj se klanjale, lizale joj dlanove, mravi joj se sklanjali s puta, ptice su je mazile…
A onda je Snežana, jednog dana, upala u vremenski vrtlog, potonula u neko drugo vreme, i našla se u čudnoj zemlji – zemlji patuljaka. Ona se, u prvom trenutku, postidela svoje golotinje, skrivala je rukama, ali ta lica, lica patuljaka, bila su tako ljupka i nasmejana da joj je brzo postalo jasno da njih ne treba ni da se stidi ni da se plaši. Patuljci i Snežana su se brzo sprijateljili. Bila je to iskrena i čista ljubav. Igrali su se, trčali, skakali, kupali se u jezeru. Mnogo dečje radosti prosipali su po brdima. Snežani su patuljci izgradili kuću kakva njoj odgovara. Svako veče, čim zađe sunce, patuljci bi se rasporedili oko nje, a ona im je pričala priče o jednom svetu u kojem žive ljudi koji su se toliko vezali za neke mašine da su poprilično izgubili sebe. A onda, jednog dana, na Snežanin rođendan, došla je zla maćeha, koja je saznala za prevaru, i donela joj otrovnu jabuku na poklon. Ali, avaj! Opčinjena Snežaninom lepotom, pred kojom je bila nemoćna, pala je na zemlju i namah umrla jer kada sintetizovano biće pogleda čistu dušu, mora da umre.
Beše to vreme kada je lepota bila najjače oružje na zemlji. Snežana nakon toga više nije imala neprijatelja i mogla je mirno da čeka svog princa, uz svoje voljene patuljke. Srećni dani su prolazili, a Snežana je bila sve lepša i lepša.
Na njen sledeći rođendan došao je dugo očekivani princ na belom konju. Zaprosio je Snežaninu ruku i zatražio dozvolu od patuljaka da može da je povede sa sobom. Međutim, rekli su da će pristati ako princ bar jednu noć prespava kod njih. Međutim, patuljci su princu skuvali čaj od trava za uspavljivanje. Kada je princ zaspao dubokim snom, patuljci su ga kastrirali. Princ se probudio, ne sluteći ništa i… Kako je bio očajan kad je primetio da mu nedostaje deo tela!
Patuljci su mu obećali da će mu vratiti muškost ako se pokaže kao pravi muškarac u kući. Velika prevara, ali nije se imalo kud. Siroti princ je punih godinu dana prao sudove, zalivao cveće, čistio kuću i činio sve što se od njega tražilo – sve dok mu ruke nisu sasvim ogrubele od kućnog rada. Poželeo je da ima mobilni, lap-top… Ali, tada više nije bio pravi princ.
Patuljci su ga gurnuli niz stenu i tako ga ubili. Zaplenili su njegovog belog konja.Sve to ponavljalo se svake godine na Snežanin rođendan.
Torovi patuljaka punili su se belim konjima. Stekli su veliku ergelu. Ipak, nakon mnogo vremena, godine više niko nije brojao, došao je neobično lep princ. Patuljci su i sa njim uradili isto što i sa svim prethodnim prinčevima. Ali, avaj! Ovaj princ nije hteo da radi ništa. Tvrdio je da mu nije stalo do delova tela, već samo do Snežane, i da je neće ostaviti ni za tren. Udvarao se Snežani najumilnijim pesmama, izgovarao ljubavne reči bez prestanka, izležavao se i odmarao dan i noć. Nije tražio ništa od tekovina civilizacije.
Tri meseca kasnije (u ljubavi tri meseca proleti kao na najbržem konju), na zaprepašćenje svih, princu je izrasla nova muškost. Kada je početno iznenađenje splaslo, patuljci više nisu imali kud. Patuljci su znali da to znači rastanak sa Snežanom. Bogovi su tako hteli, čineći da bude ono što ne može biti. Oprostili su se uz muziku, pesmu, vino, i uz mnogo suza.
Godinu dana kasnije došao im je u posetu novi patuljak – patuljasta devojčica. Znali su odmah od koga je. Bio je najlepši poklon koji su mogli zamisliti. Bio je red da sedam divnih patuljaka imaju bar jednu patuljicu. I tako su živeli…
Znate ove završetke, zar ne?

Zapiljio sam se u tekst kojeg sam izvadio iz malog mozga. Osetio sam veliko olakšanje kada sam udario poslednju tačku.
Bajka? Otkud mi ideja da pišem bajke? Od reči do reči pročitao sam je još nekoliko puta. Drhtao sam u groznici. Pao sam sa stolice.
Kad sam se povratio, video sam nasmejani lik mog gurua.
– Ko je ukrao senku Petru Panu? Ko je Zvončicu pozvao u goste?
– Molim?!
– Vidim, počeo si da pišeš bajke. Kad drugi put budeš pravio tako nagli zaokret, pozovi nekog da bude uz tebe.
– Kakve bajke? To nije bajka…
– Znam, znam, ne uznemiravaj se! Sjajno si ovo napisao. Ozbiljno, bez zezanja.
– Koliko dugo već ležim ovde?
– Ko to zna. Po lekarima, ne više od dva sata.
– Po lekarima?!
– Da, službeno. Oni su merili, ja sam došla kasnije. Upiškio si se, povratio, malo iskrvario. Dobar svinjac si napravio, mogu ti reći. Uglavnom, ostaješ ovde, za sada…
– Službeno? Za sada? Šta je tebi? O čemu pričaš?
– O tome da izgledaš kao da si se probudio iz nekog drugog vremena.
– Sereš?
– Ne. Izgledaš grozno. Lekari su jedva čekali da odu. Sad si samo moj…
– Neću da budem tvoj.
– Ko te pita šta hoćeš a šta nećeš!
– Kome ja trebam?
– Zapamti, govedo muško: dok sereš i pišaš, uvek ćeš biti nečiji! Nekome za ljubav, nekome za mržnju, ali i tako smrdljiv vrediš. I ne kenjaj više sa tim glupostima! Ima da nam služiš, makar i kao džojstik u igricama.
Pokupila je prljav veš i bacila ga u kupatilo. Očistila je sve pažljivo. Trajalo je čitavu večnost. Nikako da završi. Nervirala me je.
Šetao sam TV kanalima: fudbal, realiti šou, serija, film… pa opet u krug.
Upravo su izrečene kazne Gavrilu Principu i saučesnicima u atentatu…
Imam strašan utisak kao da dolazim baš iz tog vremena, kao da je kazna izrečena upravo meni. Zadrhtao sam opet…
Poželeo sam da zaspim. Ispunilo mi se…

* * *
Negde na onom jedrenjaku plove moja deca, i moja žena, a ja ne mogu da ga dozovem. U životu me drži žena u prolazu, žena o kojoj sve manje znam što je duže viđam. Čeka da umrem pa da mi uzme stan? Nema šanse. Što? To se radi. Da, to se radi. Dajem joj sve, nek’ uzme. Ali ona ništa ne uzima, samo pilji u mene.
Ponekad mi se čini da je ona moj odraz u ogledalu. Sve suprotno od onoga što sam ja. Sve je ovo samo rad nekog dobrog dizajnera. Ili dobra platformska igra?
Kako mi se zvahu deca? I to sam zaboravio. Ima u nekoj video igrici, samo treba doći do tog nivoa.
Ako sakupim dovoljno zlatnika, moći ću da otkupim brod; ako sakupim dovoljno haljina, vratiću ženu natrag; ako sakupim dovoljno igračaka, i deca će opet biti moja…
Mnogo teška igra! Šta mi bi da je započinjem?
Šaban Šaulić se čuje:

Kad sam poš’o, Cveto, u tuđinu
gorke suze ti si lila,
gorke suze, Cveto, ti si lila
i na vernost meni klela

da ćeš verna, Cveto,
da mi budeš,
kuću i decu, Cveto,
da mi čuvaš…

E, Cveto, Cveto!
Vrati mi moje krpice, neću više da se igram sa tobom!
Čuo si šta ti je rekla “čuvarka”. Ušao si u igru, mnogo ljudi je otvorilo baš tvoju aplikaciju. Zar da im propadne uloženi novac? U toj igri nekima si vrlo jaka figura, neće te se lako odreći.
Ni sam ne znam kako, evo me u grobu, a došao sam samo da rasprodam robu – setih se epitafa iz petog veka.
Resetujte me, pa da počnem sve ispočetka!
Ne može. Svako resetovanje mašinu vodi ka reciklaži. Tu nema donorske kartice. Samleće me kao hibridno živinče.
Kljucaj i požuri, nisi jedini!
Izvin’te, a gde žurimo?
Najveća istorijska kriza, najveća istorijska pljačka, najveća istorijska pandemija, najveća istorijska recesija, najveća istorijska prevara… Radujmo se – upravo stvaramo istoriju!!! – moj najnoviji grafit na zidu.
Prete da nas „pročiste“ sa Facebooka, ima nas previše. Nešto slično se dešava i u realnom životu, ali nam odvlače pažnju da ništa ne primetimo.

* * *
– Pogledaj se našta ličiš, dragi moj robotenko!
Razgolićenog do gole kože privodi me do ogledala.
– Ko si ti? Šta si ti? Čiji si? Pretvorio si se u mehanizovano biće iz skupocenih holivudskih filmova. Postao si automat u koji još samo ja ubacujem novčiće, povučem ručicu, i dobijem poneki plamičak iz očiju. Ponekad za taj plamičak moram da te raspalim u ovaj oklembešeni patrljak koji te još jedino čini muškarcem. Krećeš se samo koliko ti je podešeno u programu. Silicijumsko kučence koje ume da hoda, mrda repom, pa čak i da laje, kad ga naviju. Gde su ti žena i deca? Gde ti je ova plavooka lutkica čijim slikama si napunio sve rupe u ovom ćumezu? Čeka te i šahovska tabla. Koliko dugo nisi povukao potez? Vredeo si za dvojicu, a sad nisi ni pola čoveka. Čekaju te prijatelji, devojke, ptice, domaće životinje, poneki policajac da ti naplati kaznu za prebrzu vožnju. Nekada si jurcao po beogradskim ulicama, panduri te jurili, i bili srećni da ti poneku kaznu oproste. Ne, nisi ih podmićivao. Jednostavno, bilo je u tebi nečeg plemenitog i prkosnog što su prećutno cenili. Golubovi su ti sletali na ramena, bio si usraniji od mnogih terasa i žardinjera. Zavodnik, bludnik, patriota, govornik, utešitelj… A sad? Screen saver koji se brzo izgustira? Ili možda pajac na feder koji iskoči kad se kutija otvori? To je nekada decu uveseljavalo, a danas? Cigančiće je tuga da ti zatraže dinar. Proširuješ RAM memoriju da što brže uđeš u program, da se što pre nađeš u društvu trista miliona zaludnih. Kada si, poslednji put, pozvao društvo na kafu? Kada si izneo činiju mleka za zalutalo mače? Kada si stavio mrve od hleba na prozor za gladne ptice? Bojiš se pandemije? Nisi vakcinisan, tj. nemaš dobar antivirusni program? Padne ti sistem, ja te abdejtujem, a ti nastaviš. Kao i svaka mašina. Nisam videla ni da si zaplakao k’o čovek. Tako si hrabar u svom svetu, tako si moćan, jak, neprikosnoven… Žena bi ti rekla „muškarčino moja“, a ja mogu samo „mašinčino moja!“. Odradio si sve moguće operacije za danas, a nemaš ni čiste gaće, ni šolju toplog mleka. Prošetao si stotinama erotskih sajtova i usamljen čekao da svane. Ko je koga zadovoljio – ti njih ili oni tebe? Oni su svoje uzeli, a šta je tebi ostalo?
Okrenuo sam se naglo. Nigde nikog. Potpuno sam sâm.
Kao i obično, izdeklamuje mi šta ima i ode. Dobar je ona šporet, malo staromodan, ali kažu da je još uvek najukusnija sarma koja se krčka na Smederevcu.
Da li ćutanjem možemo reći ono što nas muči? – šalje mi jedna prijateljica kojoj se dugo nisam javio.
Šta se drugo može očekivati od jedne mašine? – Ovo sam zadržao za sebe. Osećam da danas nikome ništa ne smem da odgovorim. Osvežavanje „windowsa“ u meni upravo je počelo. Mislio sam da ću zaplakati. Ni kap. Sve suze sam potrošio u mladosti. Iscurele mi baterije, punjači se pokvarili… Ona veštica me opet pročitala.
Razbio sam ogledalo šakom. Šiknula je krv. Laže! Laže! Laže! Mašina nema krv. Zamotao sam šaku u peškir i vratio se za računar. Nisam imao ništa da kažem. Samo da obiđem, da vidim šta se dešava.
Odgledao sam film Nečista krv, svog omiljenog pisca Bore Stankovića, sa Ljubom Tadićem, Metom Jovanovskim, Radetom Šerbedžijom i prelepom Majom Stojanović. Ima nekoliko predivnih erotskih scena. Uživao sam u filmu kao prvi put.
Gledajući film, sebi sam dokazivao da ona ipak nije u pravu kad me gleda kao androida. Ne može biti u pravu! Ne sme! Dve noći ne spavam zbog onoga što mi je napričala. Ona zna za moje neprospavane noći, i za filmove kojima sebi laskam, i za… Ona sve to zna.
Nikada u umetnosti ne traži istinu! Svejedno da li je književnost, slikarstvo, film, muzika, pozorište, balet, opera…
Za istinu su zaduženi neki drugi ljudi: istoričari, arheolozi, antropolozi, geolozi… Ima ko je školovan za istinu. Kakav bi to stampedo bio da svi krenemo da je tražimo?
Ma, jebite se svi! Istina je ono što ja vidim kroz svoje naočare. Ništa vam ne bi vredelo ni da vam pozajmim svoje naočare. Opet ćete imati samo svoju istinu. A umetnost je upravo to – sagledavanje istine kroz naočare koje sami napravite. Ko vam je kriv ako to ne umete?
Ja imam svoju istinu, i baš me briga za vaše nauke! Darvin vam je gurnuo u šake svoju istinu, i sad se majmunišete, uvereni da vam je baš on otvorio oči!
Student nije zapalio žito, ali moj lični „duhovni Šicer“ nastavlja da strelja deo po deo mene. (Te švabove treba sve uza zid, pa metak u čelo). Dok me kida – ima me. Đubre lažljivo! Pre ili kasnije, svaka laž postane istina. Znam to, ali se ipak batrgam. Ja stvaram svet u kojem živim.
Ne, mala moja. Ja živim svet koji stvaram. Zato mi, valjda, izgleda kao da dubim na glavi.

* * *
Sve češće otvaram prozor da udahnem svež vazduh. Ne osećam se dobro. Gušim se. Vrti mi se u glavi. Vidim oblake kroz prozor. Tako bih im se rado pridružio.
Slike iz prošlosti prolaze mi filmskom brzinom. Kažu da treba misliti na budućnost. Od prošlosti se ne živi. Živi – ako je imaš! Bensendini, aspirini, baralgini… Fioke su mi pune lekova. Ja sam mašina, na mene to ne deluje. A da ipak probam? Stavljam pilule na sto, i čašu vode… surfujem po internetu.
Pada mi u oči vest:
Snažan antioksidant, otkriven u ljudskoj spermi, može da smanji bore na licu i kožu učini glatkom. Spermin, prvobitno pronađen u ljudskoj spermi, je sintetisan u laboratoriji. Proizvodi ga i prodaje Norveška kompanija Bioforskning, piše New York magazine. U Njujorškom SPA centru (New York Townhouse Spa), spermin facial tretman košta oko 250$. Spermin se aplikuje u kožu pomoću ultrazvuka i infracrvenih zraka. U Njujorku se spermin tretmani mogu naći i za 125$ (New York spa Graceful Services). Međutim, sumnja se da ima „Uslužnih centara“, gde se tretman može dobiti besplatno.
Da se nisam pretvorio u sintetizovano biće, mogao sam lepe pare da zaradim.
Svaka reč moje bezimene čuvarke prolazi mi kroz glavu. Reč po reč, slovo po slovo. Pop-upovi mi se sami otvaraju, ređaju se poslovne ponude, kupovina svega i svačega, erotska četovanja, reklame sevaju kao blicevi…
I moje kosti sevaju. Sluti na kišu. Starački trip ili je mašina za trenutak umislila da je čovek? Kondenzatori mi popuštaju, mikroprocesor trepće, kao da će da se ugasi…
Zdravo svima,
Moram da vas obavestim da sam dobila ovih dana jedan virus, koji leži pritajeno u sistemu dve nedelje a posle sve razbuca, a za to vreme se šalje sam na sve adrese iz adresara. Virus se zove jdbgmgr.exe i nisu ga otkrile sve zaštite koje imamo i moj provajder i ja. Treba ga pomoću opcije Find u Start meniju naći, a potom ga obrisati i isprazniti recycle bin. Trebalo bi i obavestiti sve ljude koje imate u adresaru…
Izvinjavam se na neprijatnosti!
Hello everyone,
I have to inform you that I received a virus a few days ago, one of those that lay low for a couple of weeks and spend that time sending themselves to all addresses in the address book, and then wreak havoc in the system. The virus’s name is jdbgmgr.exe, and it should be found using the Find function in the Start menu, and then erased, and the recycle bin emptied. You should also notify all the people in your addressbook… sorry!
Zašto govori u ženskom rodu? Kome se obraća? Meni?
Dial-Up Networking could not complete the connection to the server. Check your configuration and try the connection again.
Doziva me nebooka. Tečno govori engleski. Ne, nije ona! Jeste! Nije! Ja nemam dial-up konekciju. Greška u sistemu. U čijem sistemu?
Jutros mi Bezimena nije donela doručak. Ni sinoć večeru. Dosadilo joj da izdržava mašinu koja samo što nije riknula.
Opet tražiš istinu, budalo? To ne postoji! Čuješ li, ne postoji!!! Ukucaš na Google šta ti treba, dobiješ nekoliko hiljada pojmova, pa biraj! Da li to znači da postoji nekoliko hiljada istina za svaki pojam koji ukucaš? Otkad znam za sebe, učili su me da je istina samo jedna. Izbacujem nekoliko miliona informacija u sekundi, a ništa nije moje. Samo oni od krvi i mesa uzimaju šta im treba ili šta im se dopadne. I ja sam nekad bio od krvi i mesa. Da li mašine otimaju ljude? Zakasnelo pitanje. U plućima je sve manje vazduha, srce sve sporije kuca, iluzija zvana vreme postaje stvarnost – nema vremena. Sve je već bilo, a ono što će biti već odavno maše za nama.
Ove plave oči sa zidova vuku me ka oblacima koje posmatram kroz otvoren prozor.
Da li je to ta istina kojoj si težio? Ili reči Bezimene da si samo zipovani fajl koji se čuva u bazi podataka? Backup koji ostaje i posle formatizacije diska? Još koja defragmentacija i – gotovo!

FACEBOOK AGONIJA

Dobro veče, svi zalutali dolaznici! Dobro veče i dobrodošli u svet koji se upravo rađa, u svet koji nastaje iz mrtvih ideja! Znam da niste slučajno tu, ne morate me uveravati u svoju iskrenost. Vi ste svesno tu da ispunite prazan prostor između dva mûka, vi ste tu da pevate po tuđim notama, a ja da vas pratim u stopu.
Jeste li spremni da se suočite sa sopstvenim pogledima o životu? Vidik vam je sužen, stavovi neodređeni, dobro se držite, ali se ipak nadam da ste se ispovraćali ispred sale, kako nam ne biste isprljali nova sedišta, jer ni vaši prethodnici nisu bolje prošli! Vi znate da ja znam da ste vi ovde, koliko nepotrebni, toliko i neophodni. Ne morate više da se busate, napravićete rupu u sopstvenim grudima! Kako je dobro da niste poveli decu! Rasplodna moć vam je naglo opala, ali to ne sme niko da zna. Nekada ste ih pravili u letu: rađala su se u avionima, u raketama, u vozovima, u kočijama, u podmornicama… A onda su vas kastrirala rođena deca, nezadovoljna sama sobom!
Dobro veče, vi koji ste preskočili sve prepreke sem jedne – sapleli se o sopstveni leš, a onda jebali majku onome ko to nije svoje đubre poneo sa sobom! Neka vam je bogom prosto, vi bar znate šta ne znate! Ne znate ništa o sebi sem onoga što su vas drugi lagali želeći da vas uzdignu, sebi u korist vama na radost; a vi ste time napunili stotine glava, i sad vas one, umesto da vas žive spale, polumrtve dočekuju utrnulim rukama, krste se i mole bogu da se nećete roditi opet; dvaput isti ljudi, dvaput isto sranje, bože me oprosti!
Dobro veče, draga gospođo! Vi biste bili isto tako lepi i na onom svetu, ne znam šta tražite na ovom! Ako ste slučajno pomešali svetove, dobro, dešava se, ali zar ne biste mogli malko da sačekate sa tim svojim humanim i plemenitim idejama? I oni tamo imaju pravo na humanost, nemojte sve da potrošite na nas! Vi ste ipak gospođa, a gospodstvo ne poznaje granice! Ni svetove.
Strpite se još malo!… Nećete još dugo, ako bog da!
Dobro veče, gospodine nepoznati! Što ste nepoznatiji – to vam se više dive! Digao bih vam spomenik neznanom junaku, ali ne smem da rizikujem! Možda vas neko prepozna, neko ko je preživeo vašu slatkorečivost! A ako vas neko prepozna, prepoznaće vas po krvavom tragu. Šteta za tolike vence, to bar možemo da izbegnemo!
Dobro veče, noćne dame! Vidim, dobile ste konkurenciju! Oni bez stida postaše veće kurve od vas! Uzimaju vam hleb iz usta! Dadoste im primat, a oni od primata ne odoše ni korak dalje. Sad ne znamo s kim se to ljubimo, a s kim koljemo. Znam – dupe je dupe, ali obraz nije uvek obraz. Sve se to nekako pomešalo! Jedino još kod vas postoji razlika.
Dobro veče, vaša svetlosti! Videh vam odbljesak sečiva u očima! Kako je dobro da sam se na vreme izmakao! Vaša svetlost onoj tami čini čast, moja tama opterećuje svetlost ovde. Još mi je u sećanju kako ste po kiši trčali hrabro i veselo: mokra tkanina se lepila uz golo telo, a kapi ga bestidno ljubile. Kako sam zavideo tim kapima! Što nisam bio jedna od njih! Sećam se… izgubili ste cipelu, Pepeljuga je stigla na svoj poslednji bal. Šta bih ja na tom balu?!? Samo bih smetao! Kako je dobro da sam se izmakao!
Dobro veče, žigolo! Trudbeniče! Junačino! Jesi li danas dobro profitirao? Buniš se, nije ti po volji, a? Veštačka kosa, veštački nokti, veštačke trepavice, veštačke grudi, veštačke zenice, veštaški osmesi… Sve veštačko plaćaju, ne pitaju šta košta. Samo si ti prirodno nag, i prirodno lep, za neka druga vremena, i neke druge modele žêna. Idi pretvori se u gumenu lutku, statiraj u filmu ili nekom izlogu, nije trenutak za tvoje ludorije!
Dobro veče, pijani pobratime! Ne boj se, neću ti ništa! Pijana ti majka koja te rodila, pijan ti otac bio dok te zamišljao, pijana ti deca koju si ti osmislio, pijana ti brojna braća što baciše prokletstvo na tebe, pijano je sve oko tebe. Kad bolje razmislim, ti si ovde najtrezniji. Pa zašto onda i ja da te uznemiravam?!? Idi trgni još koju, trgni jednu i za mene! Napij se još jednom, budi duplo pijan! U obeznađenom svetu veća je sramota biti trezan.
Dobro veče, nesuđena suprugo uhapšenog vojnika-dezertera! Jutros si obišla svog dragog unutar zatvorskih zidina. Pretresli su te do gole kože, uniformisane profesionalke su ti ispitale svaki ulaz u telo – kako su to smerno i s nasladom obavile, da ni misao ne može da se provuče – sad džaraju po pičkama i dupetima (sačuvaj me Bože!) ne bi li našli tromblone, minobacače, ili bar testeru kojom bi eventualno mogle da se preseku šipke, i da se tako omogući bekstvo iz jednog zatvora u drugi! Ti si sad ratni profiter. Ostao ti ljubavnik u životu, umesto da pogine kao junak. Tebe je trebalo uhapsiti! Tebe – ne njega! Kad već ne znaš ni da se zaljubiš. Još jedna u nizu grešaka!
Dobro veče, dečko! Spavaju li ti mama i tata? Spavaju, kažeš, samo u različitim gradovima! Uz malo sreće dobićeš polubatu ili poluseku, od poluroditelja se više i ne može očekivati! Ti, tako celovit, a sve oko tebe tako polovično! Jednom će se tvoj polubata i tvoja poluseka spojiti, i to što ispadne neće biti ni četvrtina tebe! Matematika u genetici rađa monstrume. Ti to ne moraš da znaš, tebe se to ne tiče! Ti si poslednje savršenstvo ovog razjebanog sveta.
Dobro veče, vrli a umrli akademiče! Da si bar sa svojim umiranjem poranio koju deceniju, pa da te dirne suza tvoje braće po veri koje si se odrekao! Koga? Braće ili vere? Svega si se odrekao zarad viših ciljeva. Tvoje bi kosti sigurno zaplakale da meso za života nije presušilo! Kucneš li odozdo, u pokrov, niko ti neće otvoriti. Sahranjen si suvom zemljom, bez ijedne suze. Ni korov da nikne.
Dobro veče, majko sa detetom na sisi! Znaš li šta dojiš i kome se tako sladunjavo daješ? Dojiš naslepo, vuče te instinkt, a ne znaš da li je to uopšte smrtno biće ili budući car što menja istoriju preko noći! Je li Devica Marija bila prva i poslednja koja je znala šta joj je na sisi a šta u srcu? Tešiš se da baš sa njim započinješ novo doba? Ne bih d ti kvarim, možda si u pravu. Jednom mora da počne sve ispočetka.
Dobro veče, sveče! Ljubim ti sliku svakodnevno, palim ti kandilo i sveće, sanjam te i danju i noću, spremam ti žito svake godine… A ti? Ćutiš! Ne daješ ni najmanji znak o sebi, a jedva čekaš da me kazniš. Taj tvoj nemi pogled baca me u depresiju. Ne mogu ti ništa. Da li je moja vera umrla ili sam obnevideo? Što više gledam u ikonu, sve manje vidim istinu! Tako je to kad drvene oči vide samo drvenu stvarnost!
Dobro veče, Diogene! Još nosiš sveću u ruci? Nema ovde nikog, vrati se nazad u svoje bure! Kad bi samo znao koliko ti ljudi zavidi na tom malom prostoru! Kad čuješ graju napolju, potraži nas ponovo.
Dobro veče, ljubavniče! Ti što očima vodiš ljubav jer si od očiju naniže sterilan! Ne znam samo zašto si pobegao. Zrno koje bi te pogodilo bilo bi plodonosnije od buđenja u praznom krevetu! Uplašio si se trenutka, sada te strah od života! Sad bi za taj trenutak dao i dva života. Za smrt bi bar imao opravdanje, za život ga nemaš! Smrt je jedina žena koju ne možeš prevariti. Tu je negde, iza nekog ugla, i samo što se niste sreli. Jesi li spreman za tu ljubav?
Dobro veče, zlatokosa lepotice nezemaljske lepote! Nezemaljska lepota nezemaljskim rečima mora biti opisana. Zemaljstvo me je pritislo pa nemam reči koje bih ti uputio! Evo ti dukat, kupi sebi momka za jednu noć, jer i lepota i dukat su potrošna roba. Kada to uvidiš, molićeš me da te zaprosim i zavisićeš od milosti jednog zlikovca! Kaparisao sam te, jedna duša je spasena! Moja, naravno! Ti si slobodna još samo večeras. Idi, provedi se!
Dobro veče, zmaju sa devet glava! Jesi li se nagutao lepih devojaka? Lepota utopljena u čisto srebro pretvara se u gorki lek! Gorke su naše lepotice: presahlim očima, ispijenim obrazima, skupljaju ostatke zaboravljenih vekova kada je lepota izvirala iz kože. Sada je utiskuju u kožu. Lepota se pretvara u prah! Zamisli zmaju, lepotice u prahu: razmutiš je u malo vode i doručkuješ! Ne, to nije za tebe. Još malo pa ćeš u vegetarijance!
Dobro veče, mornaru sa potopljenog broda! Nisi ti jedini koji sa vodom u ušima tumaraš! Nikad više potopljenih brodova i nikad više zalutalih mornara! Preko tvog horizonta odavno su se prelili svi okeani i sva mora, a plač je omiljena pesma. Narod to voli, narod zna šta hoće… Neko pita narod! Plivaj dalje, mornaru! Plivaj i ne zastajkuj!
Dobro veče, berberine! Koliko si samo znamenitih vratova imao na oštrici svog brijača, a ruka nikako da ti zadrhti? Pa kakav si to čovek, majku mu? Zar te ne vuče da uđeš u čitanke, u rečnike, enciklopedije i almanahe? To je samo jedan mali rez, trzaj, tako malo treba da se usreći čovečanstvo, a ti nemaš hrabrosti! Njima, tim vratovima, ionako sleduje spomenik, a u dnu slike tvoje ime! Ti si ga stvorio, ti si ga posvetio trzajem brijača, ti si mu drugi otac… Ej, berberine kurvin sine! Prevarantu! Izdajniče! Šta te košta, zaboga! Samo jedan mali rez! Smiluj se, učini nam to! Ako si plaćen, dajem duplo da se predomisliš! Seci, brij, kosi! Samo ne oklevaj više, molim te!

A SAD … SVE ISPOČETKA

Nalazim se na šestom stepenu ljubavi. To je onaj stepen kad mozak radi ubrzano, a svi ostali delovi otkazuju. Kompjuterska ljubav. Mikroprocesor je još dobar, ali eksterni i interni delovi otkazuju, a zamene nema. Nova generacija nastupa, sve je manje rezervnih delova.
Traže se umrtvljeni (kadaverični) kompjuteri, koji još poneki deo mogu da mi pozajme. I nađu se. Nije još sve završilo u reciklaži.

STOP! GASI RAČUNAR!!!

Večernje vesti:

Kako javljaju elektronski mediji, rano jutros, u svom stanu u Beogradu, na opštini Voždovac, nađen je leš muškarca srednjih godina, mladolikog izgleda. Stan mu je bio prepun slika mlade devojke čiji identitet policiji nije poznat. Slikama su bili oblepljeni svi zidovi, ogledala, komadi nameštaja, vrata…
Nije bilo tragova obijanja, pljačke, niti bilo kakvog nasilja. U stanu nisu pronađene veće sume novca, niti bilo kakve skupocene vrednosti.
Stanari zgrade kažu da se radi o vrlo povučenom, tihom i mirnom, ali pomalo čudnom čoveku, kojeg su svakodnevno viđali kako se šeta ili pazari u obližnjoj radnji. Retko kad bi se udaljavao odatle.
Detaljnim pregledom stana ustanovljeno je da je prilično zapušten, da je matična ploča u kompjuteru bila spržena, pretpostavlja se usled strujnog udara, a monitor polomljen (ne zna se zašto). U mobilnom telefonu nije bilo nikakvih poruka niti adresara, ničeg osim stotinak slika iste mlade osobe koje se nalaze i po stanu. Policija je molila sve koji znaju bilo šta o ovoj devojci, jarkoplavih očiju i krupnih izražajnih usana, da odmah jave prvoj policijskoj stanici, kako bi se proverila njena veza sa ubijenim.
Iz policije su, u prvom trenutku, tvrdili da mladić nikako ne može biti stariji od 30 godina.
Ipak, istragom je utvrđeno da se radi o izvesnom N. N, rođenom 1950. godine. Bivša supruga umrlog je potvrdila da je to on, iako mnogo mlađi. Njegovo dvoje dece su, takođe, potvrdili identitet pokojnika, iako su rekli da su ga takvog videli pre oko dvadeset godina. Takođe su tvrdili da i sad podseća na njihovog oca. Ova tvrdnja je ostala sporna, imajući u vidu da svog oca nisu videli više od deset godina.
Identitet ubijenog potvrdila je i prodavačica supermarketa u zgradi, koja ga je svakodnevno snabdevala hranom i drugim potrepštinama. Rekla je da joj je ostao dužan manju sumu novca, jer nije uvek imao da plati ono što kupi, ali da to nikako ne može biti razlog dа sebi naudi. Opisala ga je kao veoma duhovitog čoveka, sa kojim je često volela da se šali, ali i da se druži. U poslednje vreme postali su i prijatelji.
Izvršena DNK analiza, otisci zuba i prstiju, kao i sve dodatne forenzičke radnje, nesumnjivo potvrđuju da je to zaista bio on – samo mnogo mlađi. Prilikom autpsije nisu otkriveni uzroci smrti. Nije bilo tragova nasilja, posekotina, udaraca, niti bilo kakvog „mehaničkog oštećenja tela“.
Takođe nije bolovao, nije se drogirao, čak nisu pronađeni tragovi alkohola, duvana, niti bilo kakvih hemijskih supstanci.
Konačno je potvrđeno da je umro prirodnom smrću, bez obzira na mnoge protivrečnosti.

Advertisements

5 реаговања

  1. I do like the way you have framed this specific situation plus it does indeed provide us some fodder for consideration. However, from what I have witnessed, I just simply hope as the comments stack on that people continue to be on point and not embark on a tirade associated with some other news of the day. All the same, thank you for this exceptional piece and whilst I can not necessarily agree with the idea in totality, I respect the perspective.

  2. Throughout the great design of things you’ll receive an A just for effort and hard work. Exactly where you misplaced us was in all the details. You know, as the maxim goes, the devil is in the details… And that could not be much more correct in this article. Having said that, allow me inform you what did work. The text can be very persuasive and this is probably the reason why I am taking the effort in order to opine. I do not really make it a regular habit of doing that. Next, while I can easily see the leaps in logic you come up with, I am not really sure of exactly how you appear to connect your ideas which produce the final result. For the moment I will, no doubt subscribe to your position however trust in the near future you actually connect the dots much better.

  3. Hi! This is my first visit to your blog! We are a collection of volunteers and starting a new initiative in a community in the same niche. Your blog provided us useful information to work on. You have done a marvellous job!

  4. the wind, and sooner than later I’ve…

    found myself rolling the rest of the way, and clunk into her as soon as I arrive. You’ve been stabbed into. Shiny and beautiful, but still stabbed into. And I can see your insides. „No worms, no false-truths, only love“ I…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: