АНАМАРИЈА ШНАЈДЕР

“Ви сте тај змајевски пород, деца коју су породили змајеви. Некада давно змајеви и људи били су једно исто. Били су моћна велика бића имали су крила и летели су над ведрим небом. Време је пролазило, и неки људи су одлучили да праве куће, да сакупљају благо, а други змајеви, који су били дивљи, волели су да лете на ветру и нису их занимали ни куће ни благо. Једног дана отишли су негде далеко да живе сами јер су почели много да се разликују од своје браће­људи. Они који су градили куће и гомилали благо током времена заборавили су да лете, изгубили су крила. Живели су иза зидина које су их чувале од природе и делиле од природе. Пролезиле су године и векови. Они су били све богатији, све више ствари су могли да купе, али нису могли да лете на ветру. Седели су у својим кућама. Понекад су отварали прозоре и жалили за изгубљеним временом када су могли да рашире крила и као велики и моћни да се играју на облацима. Онда су неки од њих почели да пишу песме. Да се присећају змајевских крила, да осећају у себи моћ да бљују ватру. Али уместо ватре излазиле су лепо обликоване речи, лепо обликоване слике. Људи су речи смештали у књиге и стављали их у полице, а слике смештали у рамове и стављали у својим кућама. Само у сновима, понекад, летели су над облацима. Само понекад, у стварности, лежали су у трави и осећали ветар, а змајеви, негде далеко, у некој далекој земљи, сањали су своју браћу људе. Понекад, долазили су до њихових кућа, уз њихове прозоре. Гледали су мале бедне људске животе, у њиховим малим бедним собицама, ширили своја моћна крила, стављали их на своја леђа, и дуго летели на њима. Када је долазило јутро змајеви­змајеви били су у змајевској земљи, а змајеви­људи у земљи људи.”
Бајка о змајевима.

ТАЈНА ПЛАНИНЕ РТАЊ
Ен јад, ес сени. Где је јад, ту су и сени (сенке умрлих).
Из једног давно заборављеног језика сачувана је и преведена само ова једна мисао која, сама по себи, не значи пуно, али која је јединствена и, као таква, остала да лебди у закривљеном простору. Једна од многих мисли којима не знамо пуни смисао и значење, али волимо да се правимо важни користећи их. Зна се да је због исквареног и упропаштеног језика нестало безброј култура и цивилизација, па је и ова мисао, преношена из цивилизације у цивилизацију, прескочила временску дистанцу користећи временске аномалије, и задржала се до данашњих дана. Реченица је свакако словенског порекла, јер су и јад и сени, и данас познате речи, али је изопаченост језика ишла тако далеко да се није могла одржати чак ни сама цивилизација. Језик је, нема сумње, носећи стуб сваке цивилизације. Верује се да је ову мисао написао извесни Арсеније, а испевао ју је неки мајстор за прављење шербета, велики глумац, светски путник, боем и још већи поета. А како је тек рецитовао поезију, остало је у дубоком памћењу, али тренутно памћење робује насилном мењању свести и подсвести. Овај обездржављени генијални уметник је, у доброј мери, остао несхваћен, али је његово певање остало непревазиђено и сачувано до данас. Сваки пут кад се ова реченица изговори она настаје тог тренутка изнова, па је излишно тражити јој аутора. Аутор је свако ко уме правилно да је изговори.
Претпоставља се да је бог муња и громова те изумрле цивилизације био Алсет Алокин, и да је он лично казнио сву популацију када је осетио да је превише загазила у блуд и неморал, а поготово када је увидео да је говор у својој искварености отишао толико далеко да се више није могао контролисати. Он, син Алокин, одлучио се за радикалне мере и, уместо да се дао у исправљање неправде и просвећивање масе преко својих изасланика, свештеника – као што то богови обично раде – једним покретом руке спржио је цео “накот људски”, остављајући о том народу нејасне знаке које могу да протумаче само одабрани.
Један од тих ретких знакова била је једна сјајноцрна плочица, нађена негде у близини планине Ртањ, у јужној Србији (димензија 10цмX6цмX2мм), густо компресована, набијена честицама до те мере да је тежила осам тона, а за коју се ни на који савремени начин није могао одредити хемијски или биолошки састав. Нека врста антиматерије унутар материјализмом загађеног света, прошла је све могуће стручне анализе и, упркос свему, остала нетакнута, не претрпевши ни најмању огреботину. Ницали су елаборати, писане књиге од по хиљаду страна, часописи се утркивали ко ће више да објави о њој, али… Све је било узалуд. Сасвим је сигурно да није пала из Космоса, иначе би изазвала такву катастрофу да сада не би имао ко да је проучава. Било је на њој свакојаких чудних знакова, цртежа, линија… свега онога што се могло тумачити, али из чега је разјашњена само та једна реченица, и утврђено постојање самог тог једног бога, док је све остало остављено “одабранијима” међу одабранима да прогледају на оба ока, да докуче недокучиво, да објасне необјашњиво. Плочица није украдена, вероватно због своје специфичне тежине (осам тона), али је зато са доста напора пребачена у институт за истраживања. (Поуздано се чак не зна ко ју је пребацио до института, али то је сад најмање важно). Први који је тек понешто успевао да прочита са ње био је покојни Аким Сала, познати математичар. Он је тумачио и плочицу и саму мисао математички прецизно. Његово тумачење нико није успео ни да потврди ни да обезвреди из разлога што је страх од новопронађеног предмета бивао све већи. “Дај шта даш“ само нек’ већ једном престане о томе да се говори). Страх од непознатог био је све очигледнији па се и сам математичар дао у рибарење. Тамо је мање ајкула него међу људима…
Што се саме плочице тиче, треба рећи да је имала рупу у средини, и на себи исцртаних сијасет облика који су подсећали на изразито “женске” карактеристике (дојке, наглашен трбух, полураширене ноге…), па је из тога чувени аустријски психолог Д’Јорф извео два става која су, у недостатку других (ставова, психолога, стручњака…) званично били у оптицају:
а) – свет који је нестао био је матријархалног уређења и њиме су владале искључиво жене богови. Врховна богиња била је Алока, а први мушки бог који се родио био је управо њен син Алсет. Игром случаја био је и последњи.
б) – сама плочица била је “женског” пола. Дакле, требало је пронаћи и другу “мушку” половину, саставити их у целину, и тада ће мистерија саму себе да покаже.
(Н. Б. Д’Јорф је поставио ове параметре само као начин размишљања, не доводећи у сумњу тумачења Акима Сале).
Тражимо, значи, још једну такву плочицу, само са фалусним додатком у средини и типично мушким интарзијама на себи. Остаје само да се види шта су то “типично мушке” интарзије, јер – сем тог фалусног облика других карактеристика мушкости готово да и нема. Женскост се наглашава на све начине, и чини се да никад није довољно наглашена, мушкост се подразумева сама по себи. Тако је код нас, у патријархалном делу човечанства, а видели смо из тачке “а” званично незваничне (или незванично званичне) верзије да је тај свет био, по свему судећи, матријархат, и како сад пронаћи нешто што носи типично мушка обележја?
Да видимо, најпре, да ли је ишчезла цивилизација била демократска? (Не знам зашто је то важно, али тога се сви држе али је се нико не придржава). Пошто за демократију постоје две тезе и једна метатеза:
теза један – мајоризација; терор већине над мањином,
теза два – конценсус; терор мањине над већином,
метатеза – демократија је терор…
Нема сумње: ишчезла цивилизације јесте била демократска, уз напомену да је егоцентризам текуће цивилизације толико снажан да се све сагледава антропоморфно, чак и када су богови у питању (то није наша кривица, мозгови су нам тако скројени), може се лако закључити да је демократија појела саму себе као, уосталом, и свака демократија. (И Стара Грчка је пропала „у цвету демократије“). Та цивилизација временски није лоцирана, али време увек можемо да занемаримо као фактор који збуњује и спутава, а обично не нуди ништа.

АНАМАРИЈА ШНАЈДЕР
Анамарија Шнајдер је рођена 1915. године. Већ 1939, а то значи са својих двадесет и четири године, била је лични астролог Адолфа Хитлера, претсказавши му благовремено катастрофу која га је чекала шест година касније, и омогућивши му да се тајно, и у миру, повуче на другу планету. И сам Адолф уверио се да је његова несрећа била кратког даха, пораз на кратке стазе, али зато сада горе, на неком од оних светлећих неидентификованих летећих објеката, са насладом трља руке и жали што је био тако нестрпљив да “са обе ноге на земљи” види своју коначну победу. Да је био само мало био стрпљивији не би морао „да се спаљује“ са својом драгом?
Та иста Анамарија Шнајдер, то божанско створење, тај флуид испаљен из далеке прошлости, ево је и данас, у свој својој лепоти, осамдесет и кусур година од свог рођења, као неком чаролијом појавила се, а да нико не зна ни када, ни како, ни одакле, па сад поносно корача српском земљом, сејући пожуду, страст, сујету, страх, мржњу, љубав, жељу за осветом, жељу за поседовањем, љубомору… Када она прође ходницима осећа се необично јак слаткасти мирис који је немогуће идентификовати, осећа се хладњикави поветарац, струјање ваздуха, у почетку лагано, а онда све јаче и јаче, тада се види како канцеларијски материјал лети на све стране, папири лебде ка плафону, масивни столови подрхтавају, столице се ломе као сламке, флуоросцентне сијалице пуцају саме од себе, компјутери отказују послушност… Неки то зову полтергејст, а неки помало патетично – победа духа над материјом, мада је ретко ко веровао да се материја може победити. Из простог разлога што је дух већ одавно мртав. А када се тело недопустиво отисне од земље, земљина тежа постаје господар људима и враћа их болно на почетну тачку. Слепило душе и духа је оно што нас држи приковане за тло. То – а не земљина тежа. Прогледај духовно и полетећеш.
Та иста Анамарија Шнајдер и данас изгледа као те давне 1939, уметнички лепа, као са слика старих мајстора, заносна, пожудна, набијена еросом до неслућених граница, премазана поносом, зрачила је надалеко. И сада је, као и онда, бар наизглед, имала двадесет четири године. (Рекосмо већ време увек можемо занемарити.) До испод кукова дуга, увек распуштена, тамносмеђа коса, лелујала се и кад нема ветра, дајући јој помало ореол светице; дубоке, тамне и продорне очи, које се нису могле преварити, продирале су у душу сваком саговорнику, закивале га у месту не питајући за последице; хаљина боје маховине, марке “Фуцк ме”, и начин на који је звецкала по поду увек изгланцаним сандалама са кратким потпетицама, звецкала је као да има мамузе на њима, чврстим и непоколебљивим кораком, и то звецкање није остављало равнодушним никога. Била је удата за Србина, извесног Михајла Петровића, јединог преживелог ученика Акима Сале, који је, неколико година након венчања с њом, умро од “слатке смрти”, и то у току самог љубавног чина. И мада је било сведока који су тврдили да су гледали видео снимак тог љубавног чина (неки још тврде да имају тај снимак али га не би уступили ни за какве паре), и мада није било информативне куће која није била заинтересована за тај догађај, све је ипак остало у домену маште. Машту нико не може убити, а стварност је за приземне умове који нису у стању да стварају слике већ их само „прослеђују“? Сем тога “слатка смрт” је научно призната и реално могућа, па није било сумње у “регуларност” његове смрти. Смрт – на којој су му ситне душе завиделе; јер, ако већ не можемо да бирамо како ћемо живети, бар да изаберемо како ћемо умрети.
Та иста Анамарија Шнајдер рођена је као мушко дете, седмо по реду, у сиромашној породици, без икаквих видљивих знакова болести. Ипак, једне страшне, олујне ноћи, када је дете напунило тачно осам година, комплетна мушка апаратура му је отпала, и на то место појавиле се све неопходне “женске особине”. Дете није плакало јер још није било у стању да спозна сву разлику између “мушког” и “женског” – света на чију позорницу је управо ступило. Сва даља лекарска истраживања недвосмислено су показала да се ради о детету женског пола, то јест – девојчици. Све је било ту: материца, јајници, вагина… Мушке гениталије, које је њена запањена мајка још држала у руци, проглашене су за превару и ту је случај био завршен. Мајка је, затим, послата у концентрациони логор, одакле више никада није изашла, док је кћерка послата у хранитељску породицу. Вапај није вредео, крици су брзо утихнули, записано је у времену: син ће бити кћерка и ту нема суда који ће пресудити другачије. Фирер се лично побринуо да и хранитељска породица заврши у логору, а прелепа Анамарија је постављена за његовог личног астролога.
Та иста Анамарија Шнајдер зарекла се да ће испунити завет свога мужа и у целини открити тајну мистериозне плочице са планине Ртањ.

УЗОРАК… КО ЗНА КОЈИ ПО РЕДУ
Не зна се зашто, али лично јој је полицијски пуковник помогао да јој буде уступљен на управљање цео један спрат на ВМА. На неки волшебан, само њој знан начин, успевала је да се дочепа и људи и ствари, све јој је било на дохват руке. Могла је све, знала је много, узимала и више… и све јој је било допуштено. Чак и оно што је за друге било строго забрањено. (Шта има данас да је „строго забрањено“?) Кад она иде оставља траг иза себе као комета; нема ока које се неће упиљити у њу, нема плућа која неће дубоко уздахнути. Све што хода почиње да пузи, све што трчи почиње да мили, разјапљене чељусти хтеле би да гризу, рашчеречене душе претварају се у гмизавце. Пред њом се мешају времена и годишња доба; смирај дана претвара се у јутро, јутро у мркли мрак, пред овим сапима расплодне ждребице све се испревртало. А растројена бића збуњено гледају светлост и таму спојену у једну нит, плове грешне душе по реци без повратка. Једни су шапутали да су је видели како левитира у ваздуху, како пролази кроз зидове; други да нестаје на једном, а појављује се на другом месту; трећи су говорили да јој очи светлуцају око поноћи неком зеленкастом бојом, а четврти, пак, да би се направили важни, тврдили су да има четири дојке (“Еј, четири… знаш какве су!” – шапутале су запењене усне); пети су препричавали… и чудо једно шта све лебди око наше главе, а да тога нисмо ни свесни.
А све то, из потаје, посматрао је пуковник Радомир Седлар, чврсто решен да не улази у игру без преке потребе.
У ординацију докторке Шнајдер ушао је младић на граници пунолетства.
– Треба ми твоја помоћ… Ако се не љутиш?
– Не… не љутим се. Само реците… шта треба?
– Треба ми твоја сперма. – Прилази му са празном епруветом.
– Молим?! – Био је изненађен. Ја… овај…
– Не бој се ништа. Нећеш умрети као мој бивши муж. – као да му је читала мисли. – Не требаш ми ти као љубавник, већ само твоја семена течност, разумеш?
– Не… Не разумем.
– Хоћеш ли да ми помогнеш или нећеш? – Трудила се да буде што уверљивија.
– Да… Да… ’Оћу… ’Оћу, богами… Само не знам како…
– Ја ћу ти рећи. Не брини ништа, све ће бити у реду. Лези овде, на овај отоман. – Води га према отоману. Њен поглед, и њене руке, били су неодољиви. Радила је шта је хтела сигурним покретима – Тако! А сад… Сад се лепо опусти. Зажмури и диши дубоко. Идемо… један, два… један, два…! Фииино! Браво! Одлично! – Бројала је и заговарала га док му је рутински свукла пиџаму. Два­три стиска голом руком, мало слатког презнојавања, један лагани трзај и… за мање од пола минута узорак је био ту, у стакленој бочици. Све је обављено брзо и ефикасно.
– Видиш да није било ништа страшно. – Насмешила се да би га одобровољила. Сад можеш да идеш. ’Ај, ћао! – Испратила га је помало збуњеног и дала се у лабораторијску анализу тек узетог узорка, након што га је поделила у две бочице. Једну половину је пажљиво је обележила лепљивим папирићима и архивирала у специјалне преградице, а другу половину ставила под микроскоп.
– Како иде, колегинице? – Улази млади асистент који је, као сваки лепо васпитани дечко, испред врата сачекао узимање узорка.
– Никако. Плочица ништа није примила.
– Шта мислите, зашто?
– Зна се зашто. Зато што је давалац неморалан и непоштен човек. Тако млад, а већ тако искварен.
– Ма, хај’те молим вас! Какве сад то везе има?
– Има, има, како не? Размислите, млади колега! Када се стави семена течност сасвим малих дечака, старости до седам година, плочица их упије у себе, без и најмањег трага. Код одраслих је сасвим другачије. Некога прими одмах, и они су најређи, свега пола процента… Некога прими са задршком, после неколико минута, и таквих је око три процента… А највише је оних које не прима уопште, преко деведесет шест процената.
– Како сте то све прецизно израчунали, колегинице. Ја се просто не усуђујем да се упустим у те ваше експерименте.
– А што? Плашите се исхода? – Гледала га је право у зенице.
– Не. Него једноставно не верујем у то… – покушавао је да скрене поглед.
– То је највеће зло модерне науке, драги мој млади колега. Не верујете? У шта? У истину? У науку? Или у оно што мислите да је наука? – Не дозвољава му да дође до речи. – Заборављате да је сперма врло често психички, а не физички производ. Да ли ће сперме бити или не, зависи од психичког надражаја. И шта ту има да се верује или не верује? Или као човек ваљате или као човек не ваљате. Просто, зар не?
– Па, и није баш. Кад погледам како ви то рутински радите…
– Па ја сам била мушко, нисте ваљда то заборавили? Некада давно, додуше, али… – уноси му се у лице изазовно.
– Шта сам ја све некада био… – покушава да се извуче из незавидне ситуације, немоћан да пружи отпор, невидљиве канџе стежу га све јаче.
– Узбуђени сте, колега? Пече вас савест? Или моја прошлост? Или можда и једно и друго? – Насилно га обара на отоман. – Уосталом, ако вам је савест толико чиста као што тврдите, хајде да проверимо. Све се да проверити и ништа не мора да остане тајна. Бар не у данашње време. – Откопчава му панталоне и припрема га за узимање узорка.
– Шта то радите?! Јесте ли полудели!? Видеће нас неко! – Покушао је да се брани, није вредело. Њена спремност да иде до краја и њена одлучност да уради оно што је наумила, челични захват и убојит поглед… све му је то умртвило мозак и онеспособило га. Баш као миш када се укочи пред мачјим погледом. Издржао је “напад” као хипнотисан.
– Нек’ види, шта нас то брига. Ово је строго научни експеримент и са њиховом прљавом маштом нема никакве везе. – После два­три минута успела је да га “исцеди”. – Е, тако. Сад ћемо да видимо колико ви, драги колега, заиста вредите. – Ставља неколико капи на плочицу. Настало је цврчање, као млеко кад покипи.
– Погледајте само како цврчи. Плочица категорично одбија да „чује“ за вас. Ви нисте само нечастан и непоштен човек. Ви сте, ако смем да кажем, монструм. Немојте се љутити, драги колега, али ви сте чудовиште које треба затући као бесног пса луталицу, ви уопште нисте смели да се родите, заиме Бога! Неким људима треба законом забранити да имају децу, а међу њима су, нажалост, и ваши родитељи. Али, сад је прекасно… шта да се ради. Родило се, ваља га љуљати. – Говорила је самоуверено, као на неком предавању. Сматрала је да има право да каже свакоме у лице оно што јесте, поготово оно што се не може побити. Бар по њеним критеријумима.
– То… То су увреде… Страшне увреде… – лице му се тресло као у грозници. Покушао је да је удари. Руку му је у ваздуху зауставио пуковник Седлар, којег он није приметио до тог тренутка.
– Ко… Ко сте ви?
– Но, но… – климао је одречно главом пуковник Седлар. – Тући једну даму, зар је то у реду? – Намигнуо је Анамарији и склонио се у крај.
– Нису то увреде, цењени колега. – Одвлачи му пажњу на себе. Мази га по глави сажаљиво, као пацијента коме жели да помогне, а коме се, у ствари, не може помоћи. – То су чињенице. А чињенице су, као што знамо, истина. А истина највише боли и зато је сви избегавају. То такође знате, зар не? Ма ви све знате, лепи мој… – смешка се цинично.
Она је била цвет – цвет месождер који, кад ухвати плен, не даје му никакву наду. Опирањем само је још дубље тонуо у њену утробу.
– Ви… Ви сте свиња. Најобичнија перверзна свиња… – брада му је лако задрхтала.
Разбеснели младић излетео је напоље, налетевши на старију колегиницу која је у последњи час избегла судар са њим.
– Добро јутро! Како ради радња? Јесте ли штогод сакупили?
– Ништа! Мени то не иде као вама. Ни зрнце нисам добила. – Враћа празну бочицу на место. – Добар дан, господине пуковниче. Обратила се пуковнику Седлару, а онда се окренула према Анамарији – А овај што излете… Јесте ли и њега…? – Гледа је испод ока.
– Па шта мислиш? А резултате сте могли да видите. Да вам не причам.
– Значи… прасац. – Смеје се са насладом. – Штета! А ја га таман капарисала за себе. Нема везе, препустићу га Савићки, њој ће таман пасовати.
– Да, да, драга моја! Добро сте то рекли: прасац. Мушкарци су вам велике свиње. Част изузецима, наравно. Даће они све… и муда, и семе… све, само ако им је у личном интересу! Или бар за своје сопствено задовољство. А кад је нешто за добробит науке… плаше се вируса … плаше се деце… плаше се брака… плаше се целог света, јебем ли га чега све! Идемо код Небојше, да пробамо с њим. Да видимо шта код њега има ново.
– Нећете ваљда!? Како ће он?! Он је рањен… кичма му је тешко оштећена!?
– Хоћете ли да се кладимо? – Уноси јој се у лице изазовно.
– Не вреди. Изгубићете.
– Хај’мо једну малу опкладу. Онако, за нашу душу. Шта нас кошта? Ево овако… Која од нас две изгуби… – размислила је тренутак – …да прошета гола по целом оделењу. Важи?
– Опклада није баш мала, али пристајем.
– Сеците, пуковниче!
Пуковник Седлар је „пресекао“ опкладу.
– Све ми се чини да ћу ја овде бити највише на добитку.
– Ех, господине… – сестра се постидела.
– Само ви крените. Посао нас чека.
– Пусти њега, Анушка. Матор је он за тебе, наћи ћемо ти нешто сочније и млађе – шалила се Анамарија да би јој скинула руменило са лица.
– Знате… Нисам настрана, Анамарија… Али, да будем искрена, једва чекам да вас видим голу. После свега што се прича о вама, ту би неке ствари требало испитати. Сад… Ја рекох искрено, а ви то схватите како год хоћете.
– Нема проблема. – Тапше је по леђима мајчински. – И ми жене имамо право на тренутке слабости. Доста приче… идемо на терен. Идемо да радимо!
– Е да. Застала је на вратима. Само још нешто. Будимо на „ти“. Молим те.
– Ма у реду је, Анамарија. Ја то теби из поштовања…
– Дивна си и нећу да ми персираш. Да ли је то у реду?
– Сасвим. – Уследио је кошаркашки поздрав.
Излазе смејући се гласно

УЗОРАК ПО УЗОРАК…
Ушле су код Небојше, једног од најтежих пацијената овог дома. Настрадао је у рату, обесхрабрен, разочаран, ћутљив, душа до које је тешко допрети. Све што је овој души значило, остало је негде у позадини, испред је само танка нит која сваког часа може пући. Ухваћен у паучину, престао је да се опире. На питања је одговарао тек понеком реченицом, ако је уопште одговарао.
– Здраво. Како смо данас? – Анамарија га је помазила по глави.
Није одговорио. Очекивао је гомилу досадних питања, прилагођавао им се или ћутањем или иронијом. И једним и другим владао је одлично.
– Је ли момак, шта си ти био док си био здрав?
– Ја? Био сам месечар.
– Месечар?
– Да. У ноћима пуног месеца улазио сам у собу једне згодне девојке… – био је озбиљан, гледао је некуд у даљину – …и ту смо радили… Знате већ како то иде…
– Увек воли да се шали и због тога га сви обожавамо – додала је дежурна сестра, мазећи га по глави.
– Е па, месечару мој лепи… Да видимо ми шта си ти то радио, и коме, и како, и чиме… што је најважније.
– Хоћете и од мене да узмете…? – устручавао се да каже шта. Било га је срамота.
– Баш тако! Дошли смо да ти узмемо узорак. Ако се не љутиш… И ако нам дозволиш, наравно – гледа га умилно право у очи.
– Не вреди. Код мене је то немогуће…
– Је л? А што? Ваљда није месечина, шта ли? Или ти нас две нисмо довољно инспиративне?
– Не, него… ја… – спустио је поглед постиђен. – Ја… ја не могу…
– Хоћеш да се кладимо да можеш? – Уноси му се у лице изазовно. – ’Ајде да се опкладимо. Једну опкладу сам већ склопила. Хајде, молим те – додирнула му је језиком суве усне. – Ти само буди мушко за почетак, а ја ћу ти доказати да си и више од тога. Ево, ако ја добијем опкладу да ме пољубиш педесет пута… – још један лагани додир језиком, тек да му стави до знања шта добија прихватањем, а шта губи одбијањем њене понуде. – Не! Сто педесет пута. А ако ти добијеш опкладу… – застала је правећи малу неизвесност …бирај шта год ти драго. – Изазов је био велики. Није могао да изгуби. После краћег размишљања климнуо је главом у знак пристајања.
– Браво! Знала сам да ћеш пристати. А сад да припремимо терен. – Подметнула му је празну стаклену бочицу између ногу. – Ова сестра овде, она ће нам бити сведок. Је л’ важи?
– Важи. – Руменило на испијеним образима, после свега проживљеног. Нестварна слика. Чинило се да је и то руменило било немогуће у његовом случају. Пристао је на све. Узбуђење. Кап сузе у углу ока. Санта леда у нејаким грудима почиње полако да се топи. Одбрамбени механизам је лагано пуцао. Ватрене речи нису дар свакога од нас, али онај ко их има, сагори све пред собом. А речи Анамарије Шнајдер су зашле иза барикаде, сад више нема узмицања. Дивља звер је зарежала. Она је своје “жртве” ломила, кидала, дробила на комаде.
Загрлила га је, наместила му главу на своје груди, нежно као мајка.
– А сад ћу ти испричати једну истиниту причу. Молим те да ми верујеш да је све, али баш све што ти сад будем испричала, апсолутна истина. Дај ми реч да ћеш ми веровати. То ми је јако важно.
Дао је реч. Тихо, уплашено, са пуно неизвесности, али – дао је реч.
Започела је:
– Једном давно постојао је свет у коме су биле све саме жене. Тај свет је изумро пре неких десет до петнаест хиљада година, али легенда о њему траје све до данас. У том свету постојали су и мушкарци, али само као радна снага и као робови. Сви су били кастрирани и служили су у свакојаке сврхе. Радили су у рудницима, зидали куће, носили тешке ствари, вукли колица, возили дрвена колица, чистили штале, клозете, подруме… све сем размножавања. Додуше, било је неколико егземплара који су тајно чувани по таванима, искључиво због сексуалних наслада. Ти мушкарци су кориштени колико год се могло, а онда су бездушно убијани као сувишни и непотребни. Сигурно се питаш како су се жене размножавале саме, без мушкараца? Е па, врло чудно. Жене су се делиле измеђе себе на “мударе” и “пиздаре”. Сваке године, на дан светога Диониса Баха , мударама би израсла јака и чврста муда, и тада би оне кренуле у “походе” на пиздаре, оне којима никада, или само те године, муда неће израсти. Баханалије, испуњене сексуалним оргијама, трајале би целих двадесет четири сата, и тада је све било дозвољено. Није се гледало на старост и здравствено стање, све је било у рукама јачих, а то значи у рукама оних са мудима. Пиздаре су вриштале од бола, мударе од насладе, цика и јаук прожимали су небо, све је смрдело на крв, зној, сузе и… сперму, која је текла потоцима. Када прође тај дан мударама би, тачно у поноћ, отпадала муда, која су оне шуриле, пекле на жару, и с насладом прождирале. Тиме би био завршен тај церемонијални обред. Жене, једине житељке тог света, нису знале која ће од њих постати мудара, то је било у строгој надлежности богиње Алоке. Муда су расла само једном у животу, и само некима од њих, па је зато требало искористити максимално сваки тренутак у расплођавању. Када муда отпадну, мударе би тада постајале пиздаре, и чекале би следећу годину, па да и оне буду оплођене на исти начин. Али, авај! Богиња Алока, иако богиња, била је женског пола, а то значи подложна свим женским превртљивостима. Једном приликом, сасвим неопрезно, чисто из радозналости, а помало из хира, тако својственом свим богињама, спарила се са једном мударом, и из те везе изродио се Алсет. Грешка, хир или нешто узвишено? Тек, Алсет – бог муња и громова, бог који је имао везу са свим световима и нивоима иницијације, бог правде и поштења, бог над боговима – видевши велики разврат и неморал, који је захватио свет његове мајке, одлучио је да га спржи. Послао је своје сестре варнице и своје сестре искре, и муњама и громовима уништио све постојеће. Оставио је само једну плочицу са цртежима и шарама, коју могу да протумаче само они чија је душа чиста и нетакнута. У њој су сажета сва технолошка, духовна и цивилизацијска достигнућа човечанства, у њој су сакупљена сва добра, племенита и хумана дела овога света, и само најплеменитије душе могу да је досегну. Људи погрешно мисле да постоји и мушки део те плочице. То је заблуда чисто материјалистичке природе. И уместо да је гледају духовним, они је гледају очињим видом. А ништа тако не лаже као очи… – застала је за тренутак. – А­ха!… Шта сад кажете, драга моја неповерљива колегинице? Јесам ли добила опкладу?
Подиже високо стаклену бочицу из које се ширио опор мирис густе, млечнобеле течности, и славодобитно замаха њом. Опет је однела победу. (Ово су победе које нико не броји; победе које миле тик уз бок текуће цивилизације). Још један тријумф живота над смрћу? Или је моћ сугестије опет однела превагу? Тек, изненађење Небојше и помоћне сестре било је неописиво. Ни он сам није био свестан када му се “то” десило.
– Помиришите. Уверите се лично да није никаква превара – подноси јој бочицу под нос. – Момак, дугујеш ми сто педесет пољубаца и теби нећу да опростим. А вама сестро опраштам. Било би глупо да шетате голи по одељењу. Што нема смисла… нема. – Пољубила је Небојшу лагано у око. – Почни да одрађујеш опкладу. За сада један, а осталих сто четдесет девет ових дана. Густирај полако, као покераш, ти бар не мораш нигде да журиш. Идемо сестро! – Пољубила га је. Одлазе у лабораторију.
Ушле су. Помоћна сестра је још била под лаким шоком.
– Не могу да верујем… Не разумем… Ништа ми није јасно… – Шета по ординацији и млатара рукама немоћно.
– Разумећете, будите стрпљиви. Таман посла кад би смо све разумели одмах, из прве. – Узима пипетом једну ситну, готово невидљиву кап, и ставља је под микроскоп. Један део течности ставља у своју колекцију, остатак пушта да се пролије на плочицу. – Знала сам! Тачно сам знала! – Узвикнула је победоносно загрцнувши се од одушевљења. – Погледајте и сами. Овај момак је чист к’о дечија гуза. Искрена и добра душа, племенито створење! А мислила сам… била сам убеђена да на овако нешто никад нећу наићи.
– Ипак не разумем како сте ово успели. Па, њему је кичма оштећена и…
– За име бога, колегинице! Зар морам сваком посебно да кажем да је сперма чисто ментални производ. Каква кичма? Какви тестиси? То су све помоћни делови… главни део је мозак. Спој свести и подсвести, разумете?
– Отприлике. Али, чему онда ова плоча?
– Е, видите. Између свести и подсвести постоји један празан простор и он се назива: савест. Тај празан простор свако од нас попуњава по својој свом нахођењу. Ова плоча овде је огледало те савести, она је разголићује и приказује је као на длану. Да ли сад разумете?
– Не. Али нема везе. Уосталом, медицина је одувек била само ствар убеђивања, а ви сте тако чаробно причали ону причу да је мало фалило да и ја као женско пустим семену течност.
– Почињете да схватате смисао овога што радимо. Драго ми је да добијам сарадника. Убеђивати, причати… причати, причати и само причати. А ви полако постајете мој ученик…
– Не знам да ли сам вам ученик или не, али једно вам морам искрено признати.
– Реците?
– Сјајно баратате мушком сујетом. Не знам како то успевате, али успевате.
– Рећи ћу вам, бар нешто за почетак, кад вас баш толико занима. Видите… – уноси јој се у лице да би била што убедљивија – …муда и сујета обично иду заједно. Мушкарци имају и једно и друго, па за женама трче само кад им се прохте, док жене имају само сујету, па за мушкарцима морају да трче чак и кад изгледа да од њих беже.
– Ала имате филозофију, свака част. Почињем да вам се дивим. Боже ме опрости… – крсти се три пута – …постајем настрана. Кварите ме из дана у дан.
– Мало покварености никад није на одмет. Такав је свет у коме живимо…
– Него, овај… Нето ми је ту чудно.
– Да?
– Ова плочица разоткрива само мушкарце. Како се могу разоткрити жене?
– Тако је, драга моја. Ова плочица показује само мушку душу. За плочицом која показује женску душу интензивно се трага. Још није пронађена. А неће ни бити.
– Да је можда ви не кријете?
– Не. Али, да будем искрена, волела бих да никад не буде пронађена. Признајте да је много слатко кад о мушкарцима знате све, а они о вама ништа.
– Баш ништа?
– Баш ништа. Мада су и ту богови били правични. Женама су дали лакомисленост, па оне једна о другој, али и о себи, кажу све.
– Да… има ту нешто… – замуцкивала је …не могу да кажем да нисте у праву – смешкала се задовољно. – Шта сте ви, уствари? Мушко или женско?
– Зар је то важно? Све је то само ствар убеђивања, како и сами рекосте. А што се тиче ваше знатижеље, драга моја… – откопчала је своју униформу, испод које је имала само гаћице – Знам да вас ово занима. Да више не слушате приче около, уверите се сами.
– Па… Па, ту је све нормално…
– Зависи како се гледа. Али, немојте ником’ да причате шта сте видели.
– Зашто?
– Зато што вам нико неће веровати. Тренутно постојећи свет живи у нестварности, не смете му то покварити, јер ће вас растргнути. Уосталом… Ви сте сада, драга моја помоћнице, господар ситуације. Зар вас не вуче да мало “досолите” кашу у којој се сви заједно крчкамо, да ову папазјанију малко улепшате? Да се забавимо, шта нас кошта?
– Па… Богами… Имате ви право. – Одлази задовољна.
Да ли је и она добила лекцију или је загризла комад истине? Или се једноставно упецала, као и сви око ње, остаће тајна, тек… једна несвакидашња прича изазвала је процес за који званична наука тврди да је немогућ. Тако нам је требала та моћ – моћ убеђивања. Макар и по цену жртава. Није свака жртва болна и крвава – има ту и слатких жртава. Важно је само наћи јој смисао. Жртва са смислом није жртва, већ камен темељац сваке цивилизације, па макар она била у распадању.

…НА КРИЛИМА МАШТЕ…
Сутрадан је опет посетила Небојшу.
– Добро јутро. Како је данас наш месечар?
– Добро. Није лоше. – Први осмех, после ко зна колико времена.
– О чему размишљаш? Реци ми искрено. – Видела је да је био замишљен, мада је деловао пријатније него претходних дана.
– О оној причи од јуче. Целу ноћ сам сањао… – није знао да објасни шта је сањао.
– Ако си имао еротске снове, онда си на добром путу да оздравиш.
– Баш сте упорни. Стварно верујете да ћу да оздравим?
– А ти?
– Не, ни најмање. Ја знам да ми нема спаса, али то сад нема везе. Него… смем ли да вас питам нешто? Ако се не љутите, наравно?
– Знам шта хоћеш да ме питаш, дечко мој. У коју групу ја спадам? – Читала му је мисли. – Пиздаре или мударе, је ли то?
– Да, баш то.
– Е па, видиш… ја сваке године, на светог Баха, мењам пол. А шта сам стварно… шта се кога тиче. Само богиња Алока то зна, али то сам ти већ испричала.
– Али то не може. Нешто није логично. Рекла си да се то не дешава једном годишње већ само једном у животу?
– Почињеш да ме бринеш. Нема логике у животу, мали мој. Избиј то себи из главе и почни да размишљаш о ономе што те чини срећним. Ниси ваљда поверовао у моју причу?
– Лажеш. Све лажеш, све. – Фиксирао је погледом.
– Наравно, мили мој. Све лажем. Теби треба добра прича да те дигне и да те освежи.
– И шта још?
– И добра машта. И јака жеља за животом.
– Мислиш?
– Не мислим, знам.
– Хоћеш да ме испровоцираш?
– Хоћу. И већ сам успела. Добра еротска прича те учинила мушкарцем. Зар то није оно што си потајно желео? Будимо искрени…
– Да, има ту нешто. Има у теби неке тајне моћи коју не умем да објасним.
– Реци?
– Не знам. Узбуђујеш ме, нервираш, идеш ми на живце. А ипак ми је лепо кад си са мном. Чудан осећај…
– То си добро приметио. Хоћу да те нервирам, хоћу да ти идем на живце, хоћу да те узбуђујем, и хоћу да ти је лепо са мном. Ја тако хоћу… – мази га по лицу. – Хоћу да те дигнем из постеље, разумеш?
Гледао је подсмешљиво. Са осмехом који је значио „Немој да ме зајебаваш“.
– Како бујну машту имаш. Велики си монструм. И још већи човек. Не знам зашто ти не верујем. Збунила си ме…
– Помисли само. Успела сам да те поделим као личност. Једном потајно верујеш да све ово није истина а дубоко се надаш да јесте, други пут потајно верујеш да је све ово стварно, а дубоко се надаш да је лаж. Твоја душа сад лута у потрази за истином, кад дођеш до истине, доћи ћеш и до оздрављења. Срећно, дечко мој. Ти мораш оздравити, мораш. – Пољубила га је у чело.
– Имаш ли још неку од оних твојих блажених прича? – Изговорио је тихо после неколико дугих секунди ћутања.
– Имам. Али оне више немају ефекта на теби.
– Можда имају, још нисам излечен. Уосталом, волим да слушам кад причаш – застао је. Одмеравао ју је погледом кроз спуштене трепавице. Очи су тражиле оно што усне нису смеле да кажу.
Без речи, откопчала је два горња дугмета на хаљини и показала му своје велике груди. На једној дојци била је истетовирана глава лавице, на другој глава тигрице. Те две тетоваже биле су доказ да је нису видели голу они који су се заклињали да јесу, иначе би се и о томе гласно причало. А они ретки који су је видели чували су то као најслађу тајну. Дисао је убрзано, видно узбуђен. Пиљио је без трептања цео минут. Стидео се. Тако је то – највише се стиде они који имају најмање разлога за то.
– Не бој се, ништа се страшно није десило, веруј ми – смешкала се умилно и изазовно.
– Не верујем ти ништа. Тако си ми рекла…
– Знам шта сам ти рекла, немој да се узбуђујеш. И знам да ми не верујеш, и то си ми толико пута рекао. Ипак, још нешто ћу ти рећи. – Закопчала се. – Живи, дечко мој! Живи!
– А кад ти отпадну… је л’ важи да ми их поклониш за успомену? – Покушавао је да се нашали.
– Обавезно. Обећавам да ћу ти их поклонити једног дана – пољубила га је још једном у чело и кренула према вратима.
– Ноћас ћеш опет имати шта да сањаш. Неће ти бити досадно. – Говорила је тихо и самоуверено, речи су јој биле обећавајуће, иако је знала да обећања овде не вреде. Све је већ давно записано. Но, у овој игри се морало истрајавати. Најзад, она је започела ту игру, она је мора и докрајчити.
– Да. Сањаћу једног тигра… и једног лава… – гледао је у једну тачку на плафону, и полугласно размишљао.
– Ниси добро гледао. Нису били тигар и лав, већ тигрица и лавица. Са животињама мораш бити опрезан, код њих не важе људски закони. Не смеш их повредити, јер оне тебе никада не би повредиле. Спавај лепо, лаку ноћ.
И још му је само дошапнула: “Чекај светог Баха”. Није био сигуран да ли му је то рекла речима или мислима. Већ је била изашла, а он је те речи јасно чуо. Или их је “покупио” из лаке измаглице која му је титрала пред затвореним очима.
Шта је у свему томе илузија а шта стварност остаће нејасно до неке нове визије која ће нам и коначно отворити видике. Србија већ поодавно лебди на крилима маште. Анамарија је била жена из снова, жена из сенке од које се обично плашимо, жена из неке друге димензије о којима само наслућујемо… Жена? Од љубимице до љубавнице није велика разлика. Само у облини груди. И из сваке дојке вири понека лавица или тигрица, спремне да зарију своје опаке зубе у живо месо. Она их је истетовирала као психо ефекат, да пожуди придода натприродну снагу; да похлепу, бар за трен, претвори у страх; да се ловац осети уловљен. Анамарија је заиста добро проучила Србе, и сад их врти око малог прста. Водила их је кроз мрачне тунеле, са бакљом у руци, нудећи им све – и разлог, и потребу, и смисао свеопштег постојања. Она је била тај разлог… и циљ… и последица. Мушкарце је претварала у расплодне бикове, а бик, знамо, није рођен да живи, он је рођен да буде вођен, употребљен и заклан. Биће спарен – ако затреба; биће кастриран – ако затреба; биће поједен – ако затреба; он је ту – само колико затреба. Његова крв и његова сперма симбол мушкости и лепоте, симбол плодности и чистоте. Толико симбола, и толико знакова, и она једна, тако бескрајна, лепа, и тако чедна… у свом стаду. Овде је однела велики поен. Она је била један од оних бестрзајних топова који непогрешиво погађа сваки унапред зацртани циљ. Тихо, без дрхтаја, без трептаја, без и најмањег руменила, узимала је шта је хтела, а нудила тек једва приметни трачак светла. Тако мало даје, а тако много добија. И то треба знати, зар не?

…ДО НОВИХ БОЛНИХ САЗНАЊА
Како је време одмицало тако се све више “сазнавало” о изгубљеној цивилизацији, коју је докторка Шнајдер изучавала, „скупљала“ податке и бацала их у етар. Упорно је голицала машту присутних, знала је шта их највише занима. Пуковник Седлар јој је помагао, био јој је нека врста гласника. Не говорећи ништа, увек се налазио тамо где треба. Особље га је већ третирало као део инвентара. Чак и они који су се претварали да их ништа не занима, пружали су уши до свих углова просторије кад би се о томе повела прича. А она је пред њих износила своја “открића”, допуштајући да пате у недовршеним причама о несталој цивилизацији. Нови детаљи ницали су на очиглед изненађене публике, која је редовно била обеваштавана о сваком новом открићу. Ницали су као лековите биљке, лечећи сујету, похлепу, досаду… Чак и отровне биљке би гутали у својој похлепи, само да чују све, само да виде све, само да им ништа не промакне. Просипала је податке пред нестрпљиве знатижељнике, “филујући” детаље. Није ми било на крај памети да је она то све можда измислила. Чак и да јесте – тако је слатко причала, да се није могло узети другачије, него као истина.
Причала им је морбидне приче, приче о дизању из мртвих, о вампиризму, о жртвовању деце, о спаљивању вештица… Углавном, истините приче. Истините – јер су они поверовали у њих, а истина је све оно у шта нас неко увери. Бацала је удицу коју су ајкуле овог дома лако гутале. Многе нелогичности, везане за време у којем се прича „збива“, нису приметили. За њих је то било као да се јуче десило. Ушли су у временски вртлог, све се помашало, и сад је тешко разлучити где је стварност. Нису је ни тражили. Истина је увек са друге стране амбиса. Време под плавичастим небом пролази крај нас…
За Анамарију најболније сазнање било је да је Небојша, три дана после њене „сеансе“, завршио свој млади живот. Плакала је, дуго и искрено. Велика пророчица плаче за малим људима.

ЕПИДЕМИЈА
Живели смо у каменом добу, бронзаном добу, леденом добу, а за ово које тренутно проживљавамо кажу да је – гвоздено доба. Грешка! Ово је фалусно доба. Оловке, фломастери, ексери, шрафови, руж за усне, цеви, вибратори, шприцеви, батеријска лампа, сладолед у корнету или на штапићу; многи реквизити у медицини, грађевинарству… све је то некако, свесно или не, подређено богу Фалусу. И пре нас је тога било, али слепило ума је данас јаче од слепила ока. Пиирамиде, камени стубови… многи остаци древних цивилизација су, такође, робовали овом богу. Све велике историјске догађаје прате велике епидемије. Нешто слично дешава се и у овом дому. Није ништа ново да увек има оних који су покушавали да науку злоупотребе, али себични интереси чланова овог дома, имају посебну драж. Многи мушкарци покушавају да изађу из научних оквира, да буду мушкарчине, мужеви и мужјаци, и то врло често поприма историјски чин. Мушкарци стварају историју – врло често због жена. Парис је разорио Троју због лепе Јелене. Мушкарац који не ствара историју остаје у дубокој сенци. Време је неумољиви судија; мушкарцима суди – жене трпе казну. Исконски нагон тражи своје. Текућа цивилизација има неки други смисао, како би будуће генерације могле лакше да је испрате, и то је сасвим у реду. Али то што су мушки чланови наишли на женски зид није била “строго унутрашња ствар“, већ један нецивилизацијски чин. Свако има право на приватност – пре свега на туђу приватност. У скученим срединама „приватности“ се преклапају, па треба бити опрезан. Елем, такви неразумни и необуздани чланови редовно су излазили пресамићени у струку, са рукама на препонама, са болним гримасом на лицу… Чланови женског кора су све то пажљиво посматрали са неким чудним осмехом, испаљујући отровне стреле: “Па, кад хоће да се жртвују за науку… а свака жртва боли… нема науке и научних достигнућа док сузе не потеку…” Неке, оне мало слободније, прешле би “у акцију”: “О, докторе Марковићу, то сте ви! Изгледате ми некако чудно, да нисте случајно били на прегледу код наше драге докторке Шнајдер? Браво! Ала та синхронизује покрете, да би јој и они из Нуклеарног центра позавидели. Свака јој част! Ви знате зашто сте рођени, шта бих ја дала да могу да се жртвујем за науку!”; или: “О­хо! Па то је наш млади асистент Петровић! Мора да га боли зуб чим се овако прекривио. Јадник! А можда би му мало секса помогло, а? Ма, коме је данас до тога? Пустите човека на миру, шта сте се окомиле, але незасите!”; или: “Шта све ови наши храбри мушкарци могу да поднесу за науку, свака им част. Ја им се дивим, мајке ми! Благо мушкарцима, ех! Што нисам мушко, бар један дан!” Такве испаде најчешће би пратио грохотан, хистеричан смех. Бол ће свакако проћи, болно искуство отварало је очи, видици су “пуцали” на све стране. Природни нагони се нису могли спутати, а увек је постојала притајена нада да ће следећи пут бити више среће. Без обзира на последице и почетне неуспехе покушавало се и даље. Навикли смо на бол. Прошли смо рат, санкције, избеглиштво… проћи ћемо и ово. Инстинкт је вукао, тело се повиновало, а понос је могао мало да буде и потиснут.
У очима женског света требало је бити мушко…
У очима мушког света…
…ајмо даље…

СВАК’ СЕ ЧЕШЕ ГДЕ ГА СВРБИ
У једној од својих свакодневних визита, Анамарија је дошла у посету дечаку, издвојеном у посебну собу због дијализе, јер су му бубрези отказали. Дечко-сладолед како су га звали – топио се брзо и неповратно. Нудила му је наду погледом, покретом, речима, неким невидљивим трзајем. Нудила му је себе, без трунке стида, као чашу хладне воде, као једини лек, или као последњу жељу иза које чучи тренутни мрак, онај мрак што претходи сјају без краја.
– Шта те боли, мили?
– Све… Све ме боли – дисао је дубоко и плакао. – Нећу, нећу да ме боли… Молим вас, не могу више… не могу…
Дечаци се нису устручавали да пред њом плачу. Напротив, као да им је то био најбољи лек. Охрабрење, сигурност, мир. Онако наивно, инстинктивно су тежили њеном благом еротском додиру, и волели су да их она масира по целом телу. Она је за њих била нешто посебно, нису могли да објасне, само су је желели. Некако у себи, у свом малом недозрелом мозгу, чинило им се да је ово било допуштено само њима, и то их је додатно чинило важним. Још једна у мору слатких опсцена. Чак и у болу, било је нечег величанственог у том додиру њених дланова. Осмех, понека суза… делили су тај бол као колач. Мазили су се рукама, погледима, уснама… За те напаћене душе – неизмерно задовољство; за њу – сурова стварност; за све остале – врхунац неморала од којег се бежи, за којим се тежи.
– Проћи ћемо заједно кроз тунел. Видиш, тамо на крају, чекаћу те ја. Увек ћу бити са тобом. Водићу те где год пожелиш. Ићи ћемо до краја света. Свуда ћемо бити заједно – мазила га је и љубила. Пазила је да не заплаче, сад је најважније остати миран.
– Да ли ти је сада боље?
– Аха.
– Сигурно? – Ушушкавала га је јорганом.
– Сигурно. – Тако се умилно смешкао да је уложила огромну снагу да не заплаче.
Још неколико неважних ствари га је питала, тек да нешто пита, тек да се не прекине нит разговора. Сваки пут климао је главом, потврђујући све што га пита. Зажмурео је и дисао опуштено, уједначено, са рукама широм раширеним, уживајући у јединственом доживљају. Препустио се сећањима, враћао је слике прошлости у својој маленој глави, у моменту био је на брдашцу, на ливади пуној цвећа, на извору хладне воде која му је необично пријала, јахао је на облацима, спуштао се у бездан, и опет летео, падао, скакао, вриштао… Зрачак светла са прозора падао је на сићушно тело чинећи га љупким створењем коме је било тешко одолети. Обасјан слабим подневним сунцем за тренутак је изгледао као златник непроцењиве вредности, али само за тренутак, јер… ово мало парче меса за који месец биће грудва земље, ући ће у ништавило, или у онај сјај без краја у који се тако дубоко надамо. Сад је био прави тренутак да се растану.
– Сад морам да идем. Не брини, ја сам ту, и доћи ћу опет. Обећавам. – Пољубила га је у образ, у чело, у око, у нос… љубила је све што се још могло пољубити, ушушкала га у ћебад, по ко зна који пут, и изашла. Овде је била немоћна и то ју је највише болело. Добила је безброј битака, али он је био почетак њених пораза. Њене очи навикле су на мрак, у том мраку чиниле су чуда, овде је све горело, бљештало, овде су се капци спуштали, тражећи спас на другој страни. Ову светлост чак ни она није могла да апсорбује.
На ходнику је сусрео млади асистент Петровић.
– Колегинице, све сам видео. – Прилази самоуверено. – Све сам видео… Све!
– Шта сте то видели, колега? – Гледа га право у зенице.
– Па, то… Како сте мазили оног малишана…
– И? Шта је с тим?
– Па ништа! То се не сме, знате и сами, и… слегао је раменима.
– А што се то не сме? – Мрда обрвама.
– Не знам што се не сме, али… Знам да се не сме. – Шири руке глумећи немоћ, показујући надмоћ.
– Вас лично сам два пута помазила. Хоћете опет?
– Мене можете, али њега…
– Сећате се, значи? Нисте заборавили?
– О, не! Било је прилично болно, како се не бих сећао.
– Е, трећи пут ће болети највише. Поготово ако не будете гледали своја посла.
– Колегинице… Пазите добро, ја могу да будем добар и да ћутим. Наравно, уз одређену малу надокнаду. У противном… – није стигао да заврши реченицу. Застењао је у болном грчу. Нагли наступ оне чудне епидемије био је тако жесток да су му свици заиграли свој љубавни плес. И то баш сад, кад му се учинило да ће је сломити, морално и професионално.
– Као што видите, драги колега… свак’ се чеше где га сврби. А ја вам увек стојим на услузи. Само ми се обратите кад год пожелите. – Одлелујала је према својој канцеларији.
Све то посматрало је неколико сестара, које су се “случајно” нашле у близини. Прилазе му са лажним сажаљењем.
– О, господине Петровићу! Опет тај проклети зуб, мајку му… Баш вас је поштено намучио! Јесте, бога ми!
– Што га не извадите већ једном, да вас толико не мучи?
– Ма, баците га у мајчину, кад га ионако никад не користите!
– Јес’ вала! Скоро се и не сећамо кад сте га задњи пут употребили!
– Један зуб, мање­више…
– Нек’ једе говна кад му мед није довољно сладак!
– Све што нам не користи, треба одсећи и бацити!
– Проклета педофиличарка…! Платиће ми за ово… кад­тад! – Успева да дође до даха доктор Петровић, још делимично пресавијен у струку. – Видели сте… Бићете ми сведоци…!
– Како да не…! Све смо виделе… и баш нам се допало!
– И радо ћемо бити сведоци, само нас позовите!
– И једва чекамо да видимо опет!
– Е, па нисмо виделе баш све…! Ја нисам баш најбоље видела…
– ‘Ајде не буди незајажљива! Знаш ли како је њему, јадничку…!
– А како је, тек, нама? Баш кад је требало да видимо оно главно!
– Шта ће вам сведоци, докторе, за један обичан зуб!
– ’Ајде да је у питању нешто важније…! Неки значајан орган… нешто без чега се не може… али за један пишљиви зуб дизати толику галаму!
– Вала баш! И шта ту има да се сведочи. Ту само треба шака леда! Од тога нико није умро!
– Евентуално… једна добра масажа! И све ће бити у реду!
– Како зуб да масира? Ко је још масирао зуб?
– Па, нек’ проба! Свако има право на масажу, где год му то затреба!
– А, уосталом… ми смо хуманисти, мајку му… да помогнемо човеку! То нам налаже професија!
– Имаш ти право, сестро слатка! Измасираћемо му све што га боли, само нек’ нам се намести!
– Масирале смо ми и веће буџе од њега!
– И од њега… и од његове…! Ха!
– Како не схватате? Она… она је… болесна!
– Ни ви баш не изгледате најздравије…! Да будемо искрени! – Клибере се углас.
– Али… Она је изопачена.
– Их, изопачена! Сви мушкарци су изопачени, па ником ништа. Нађите ми бар једног мушкарца који није изопачен!
– А што је она изопачена!? Па ништа ружно није урадила!
– Напротив! Напротив! – Зачуло се неколико гласова одједном. – Ако овде ико зна шта ради, онда је то она! Она, и нико други!
– Не брините, господине Петровићу! Чим вас нешто заболи, ви се само њој обратите! – Звале су га “господине Петровићу” само кад би му се ругале, иначе су са њим биле на „ти“.
Доктор Петровић је потрчао изнервиран и налетео на пуковника Седлара. Очима је тражио помоћ од њега, бол и бес су га разједали. Пуковник је само слегнуо раменима, наместио своју кравату, и продужио према веселом друштву.
– Гос’н полицајац! – позвала га је једна од присутних. – Ви ништа! Мртви, ’ладни?
– Ја нисам одавде.
– Него?
– Ја сам само у пролазу. Опростите. – Продужио је убрзано да би избегао даља објашњавања.
Један метак у леђа могао је штошта да реши, али ко да буде толико храбар да испали тај курвински метак, кад је све тако чаробно почело? Мистичност је та која стварности даје разлог постојања. Кад мистерија престане, и кад загосподари стварност, остаје само црна земља, и цвет на врху, да ћути о новим тајнама. Понеко колено у стомак, или штикла тик испод њега, нису довољни да загорчају нектар спознаје до које, пре или касније, морамо доћи. Схватимо то као удар судбине – а судбини још нико није одолео.
Медицинско особље је уживало у овој раскалашној и шаљивој игри, и није им падало на памет да је, на било који начин, упропасте. Није ту било перверзије, ни настраности, ни било какве патологије, већ, једноставно, остваривање оних тајних, исконских права на своју порцију “чешања” – чешања женске сујете. То мало “мушког” бола проћи ће брзо и без већих последица, а њима остаје задовољство што су биле сведоци једне необичне драме која им се, нема сумне, допала. Оне су биле позадина, декор, статисти, публика, глумци, натуршчици… оне су тој драми давале боју и мирис. На крају крајева оне, као жене, имају доста “женских болести”, и сад кад се појавила једна типично “мушка болест”, оне себи узимају за право да се наслађују. Нек’ виде ти проклети мушкарци како је то кад боли, нек’ осете бар део те патње.
Тачно је: свак’ се чеше где га сврби.

ГОЛОТИЊА И РАЗГОЛИЋЕЊЕ
Дан је већ био на издисају а она је, уморна и исцрпљена, водила неке своје спискове и дневнике, сводећи рачуне, припремајући се за следећи дан. Није ни слутила, а можда и јесте (јер слутња је лишај који увек изнова расте на кожи), да следећег дана неће бити. Сва наша стремљења иду ка томе – ка дану кога више нема. Неке ствари се морају забележити, неке остају закопане у пепелу, а дани нека иду својим током. Морамо имати чему да се вратимо ако нам се, којим случајем, пружи нова прилика. Ако ништа друго, остаје тај пепео, као вечна књига.
У собу улази младић од неких двадесет, тридесет… или ко зна колико година. Његова груба кожа је испуњена лишајевима слутње, који се више ничим не могу опрати. Пратили су се погледима неко време, ћутке, као две звери које одлучују која ће прва да нападне. Мања зверка кезила се пред јачом, уносећи трунку неизвесности у исход, пре него што буде поједена.
Гледала је према мршавом болеснику на коме је висиле исцепана болничка опрема.
Шетао је горе-доле, лагано, надмоћно, фиксирајући је тамним очима.
– Како се зовеш? – Она је прва попустила.
– Па… ако ме на лажу, зовем се Борис.
– Зашто тако иронично… “ако ме не лажу”?
– Па, тако. Све су ме до сада лагали. Рекли су ми да су моји отац, и мајка, и два брата, и сестра живи… и лагали су. Нису живи, погинули су, знам. Све знам, иако ништа неће да ми кажу. Мени су рекли да сам здрав. Нисам здрав, болестан сам, имам леукемију, и метак у глави, и… застао је секунд …и још пуно тога што неће да ми кажу. И тамо где смо живели, рекли су да никада нећемо отићи, и ево… отишли смо. И дошли смо негде где нисмо желели… или можда јесмо. И рекли су да неће бити рата… и рекли су да ћемо бити срећна држава… и рекли су да ће ми послати храну ако будем гладан, и рекли су… И све што су рекли, све су лагали. Све.
Док је говорио шетао је лагано испред ње и махао рукама беспомоћно. Полако је губио почетну самоконтролу. Глас му је подрхтавао, чинило се сваког тренутка да ће заплакати. Нешто га је спречавало у томе, уздржавао се да не пусти сузу.
– Плачи, слободно. Плачи, немој да се стидиш.
– Не могу. Потрошио сам све сузе.
– Добро, добро, само полако. Немој тако нагло, биће све добро, видећеш. Само треба да се опустиш, и да…
– Знам, знам, не мораш да ме тешиш. Највише мрзим кад ме теше. Не сумњам да ће све бити боље. Већ је боље… већ је много боље… – успео је да се смири. Глас му је текао равномерније.
– Хајде седи, да попричамо мало. – Пружила му је шољу тек скуване кафе. – Попиј ово, биће ти лакше.
– Пре него што почнемо да причамо, могу ли нешто да те замолим?
– Реци?
– Учинићеш ми то?
– Учинићу све што будеш желео.
– Баш све?
– Баш све.
– Свуци се гола. Потпуно гола. – Био је непоколебљив.
– Тако сам и мислила. – Свукла се без размишљања разбацавши комаде одеће на све стране. Није их било пуно. – Ниси ти једини који си пожелео да ме видиш испод хаљине. Али ти си један од ретких који је то рекао јасно и гласно, само да знаш. – Села је на столицу.
– Знам. – Насмешио се. – Ја имам метак у глави, па се не сећам баш свега, али… – попио је мало кафе – …ја знам, ја све знам.
– Већ си ми двапут рекао да имаш метак у глави.
– Можда. Ипак… Ја све знам…
– Шта је то све што знаш?
– Знаш ли шта ме највише запањује код тебе? – Гледао је како јој дуга, смеђа коса прелива преко рамена, стапајући се са бојом вечери. Речи су му излазиле тешко, као да му свака задаје бол.
– Шта? Јако сам знатижељна да чујем.
– Па, то – прилази јој без стида, зајахује је преко оба колена, ставља прсте у њену тамносмеђу косу и гледа је право у зенице. – То што тако масно лажеш, а људи ти тако слепо верују. Блеје у тебе к’о овце, ништа не разумеју, ништа не знају, а све ти верују. Не знам зашто, али тако је. У ствари… – скренуо је поглед ка прозору – …знам зашто, али сад… нема везе.
– Како то мислиш, лажем? Не разумем?!
– Није твоје да разумеш, твоје је да користиш. Све си их лагала, све.
– Шта све? Објасни ми бар нешто. – Обгрлила га је рукама и мазила га по леђима. Причај слободно, биће ти лакше.
– Идемо редом, кад баш хоћеш. Лагала си… то да имаш осамдесет пет година… и да си некада била мушко… и да си била Хитлеров астролог… нема шта ниси лагала. Скупљаш им сперму, музеш волове, бацаш их на колена, постиђујеш их… Боже, колико лудака овде има… застаје за тренутак.
– Па онда лакрдија са овом плочицом…
– Шта је са плочицом?
– Па то… убедила си их да је тешка осам тона и да нико не може да је подигне.
– А ти си тај краљ Артур који може да је подигне?
– Наравно – пришао је плочици и с лакоћом је подигао. – Нема у њој ни десет грама. А толико залуделих глава, и обневиделих очију, и толико… И нико не може ни да јој приђе, нико… Како јаку моћ сугестије имаш, боже мој… – застао је за тренутак замишљено. Гледао је кроз прозор, мрак се већ увелико спустио. – А ја сам, некада давно, имао оца, и мајку, и сестру, и браћу… И кућу сам имао, и девојку, како лепу девојку сам имао, да само знаш, и све сам имао, баш све, боже… како јака моћ сугестије чучи у свакоме од нас – дивио се полугласно гледајући у тамно стакло прозора. Застао је.
– Зашто си стао? Настави, слушам те. Ниси ми ракао какву девојку имаш?
– И нећу ти рећи. Прекинули су нас кад је било најслађе, и то се не може рећи…
– И где је она сада?
– На гробљу. Има леп велики споменик. – Показује рукама колико велик.
– Јеси ли био тамо?
– Само једном. И никад више…
– Зашто?
– Мени треба она, а не та каменчина. Она… – трудио се да не заплаче.
– Плачи слободно. Рекла сам ти да да не мораш да се стидиш.
– Не вреди. Ја сам своје отплакао. У мени више нема ни једне сузе. Остао је само грч… Ви то зовете фацијални… – застао је. Није знао како се то стручно зове.
– Онда покушај да се смириш. Само полако. Наћи ћеш другу девојку…
– ‘Оћу, како не. Девојке луде за момком са рупом у глави – био је ироничан. Застао је као да се нечега присећа.
– Настави, настави… – Не дозвољава му да ћути, тера га на причање.
– Ја… Ја све знам… све.
– Шта све, забога! Почни већ једном. Нестрпљива сам да чујем?
– Добро. Ево видиш – говорио је лагано и једва чујно. – Она славна реченица неког тајанственог песника, то је песма Арсена Дедића: “Не дај се, Инес!”, само читана отпозади. А испевао је неки “светски путник, продавац шербета…”, није­него. Тај славни песник је лично Раде Шербеџија. А отац твога мужа Аким Сала није нико други, него лично Мика Алас, а твој непостојећи муж Михајло Петровић је право име Мике Аласа, и ти са њим немаш никакве везе. Па онда онај психолог Д’Јорф. То је Фројд, и то је јасно. Па онда Алсет Алокин, бог громова и муња. То је Никола Тесла, наравно. Нема смисла даље да набрајам. Сва имена могу се читати уназад са врло прецизним значењем. Па онда следе додатне мајсторије, онако… да досоле. На пример, оне мударе и пиздаре, па богиња Алока… све си то измислила да своје лажи поткрепиш, да их учиниш још убедљивијим. Игра речи, загонетке, мозгалице… А народ? Народ ко народ, глуп, лаковеран, наиван… Није га било тешко преварити. Народ страшно воли да буде преварен. Поготово данас, када је разочаран, и збуњен, и очајан, и…
– Не мораш даље да набрајаш, познајем овај народ боље од тебе. Него, реци ми… зашто си тражио да се свучем? Све то си могао да ми кажеш и док сам била у униформи?
– Хтео сам да те уверим да те се не плашим и да те се не стидим. Ја сам истина, ти си лаж, а лаж пред истином мора да буде гола. Хтео сам да те имам у шаци, онако… у комплету.
– Па? Имаш ли ме у шаци?
– Не. Измигољила си ми… Као и другима…
– А ко сам ја у ствари, по теби?
– Ти си жена која је убила неког човека. А тај човек је можда мој отац, и ти си можда моја мајка, и све је можда, а једина истина код тебе је лаж.
Дуги застој.
– Човек кога си убила био ти је веома драг. Желиш да окајеш грехе, па си смислила сву ову играрију. Зато за тобом стално иде полицијац. Пази да не побегнеш, али ти дозвољава да радиш шта год желиш. После овога идеш на издржавање казне. Али, ето… И пандурима је дошло да се мало забаве.
– Откуд ти знаш за све то?
– Рекли су ми они твоји вампири. Сећаш ли се колико је вештица и вукодлака прошло кроз ову болницу. А ја сам доктор Џекил и мистер Хајд. Ниси ме препознала?
– Не. Ти си једини који је успео да ме превари.
– Овде сви као да су полудели. Мозак си им попила. Као да праве филм. Нови глумци, нове улоге, нови режисери… А да нису ни свесни. Раде аутоматски као да су зомбирани. Понекад ми се чини да су они, у ствари, ти мртваци из твојих прича који слободно шетају…
– Чини ти се или си сигуран?
– Рекао сам ти да сам ја истина и да ја све знам.
– Смем ли да те демантујем? Или бар поправим?
– Не. Ти си лаж. Не може лаж да поправља саму себе. То није у њеној природи…
– Па, добро. Ако сам ја лаж онда си и ти лаж. Бар за мене.
– Како то?
– Па тако – устала је и прошетала по соби, покушавајући да буде што убедљивија. – Истина је за лаж лажна исто толико колико и лаж за истину. Свако је истина за себе, а лаж за оног другог. Има у Талмуду једна реченица: Ако нећу ја себи, ко ће ми и ако сам ја сам шта сам и ако не сада а када.
– Е, да. – Уздахнуо је тешко. Сваки човек има неку своју малу лаж која га чини срећним. Оног часа кад се та лаж демаскира, постаће тужан. Његова срећа извире из те мале лажи, и он умишља да је бог. Мали бог са истином која је само његова. Нема тог истинољупца који неће посегнути за лажима. Много људи је због истине изгубило главу. А лаж? Она нема цену. За њу се дају сва блага и сва знања овога света. Свако трагање за истином посуто је трњем лажи. Чак и онај ко успе да пређе преко тог трња, са крвавим стопалима, на крају се ипак окрене да убере један трн лажи и стави га себи у џеп. За сваки случај. Само добар познавалац истине знаће који трн да изабере. Истина је једна, а лажи је много – треба бити веома опрезан, треба пажљиво бирати. Сву предност над својим прецима, стечену високом технологијом, спискали смо улудо. Сад се заваравамо како знамо више од њих, како дуже живимо, како смо здравији… опет гомила малих слатких лажи, која нас чини срећним. Ко има право да нам је ускрати?
– Све си то сјајно изговорио. Причај… Причај, молим те…
– Жена, срећа и ветар кратко трају.
– Буда?
– Да. Људска глупост и свемир су бесконачни; за ово друго нисам сасвим сигуран.
– Ајнштајн?
– Ти си једна паметна лаж. Ти си у другом месецу.
– И то знаш?
– Наравно. Лаж је увек трудна и спремна да породи нову лаж…
– И шта ћемо сад?
– Ништа. Ти одлазиш, ја остајем. Таква је подела. У ствари… ти мораш да одеш.
– И ти мораш да одеш. Сам си рекао да имаш метак у глави.
– Не, ја остајем. У ствари… остаје моје усрано тело да се уче будући доктори… Форензичари ме с нестрпљењем чекају, раширених руку.
– Мислиш да ће бити аутопсије?
– Не мислим, знам. Тако је по закону, а њима је до закона а не до правде. Чим правда треба да победи, они мењају закон.
– Који то они?
– Знаш ти… ти си паметна лаж…
– То си ми већ рекао. Плашиш се смрти?
– Не. Ни смрти, ни… – нагли застој.
– Слушам те? Као да би још нешто да ми кажеш? – Отварала га је као конзерву, вадећи из њега парче по парче, све што се могло изгребати са зидова душе.
– Време? Смрт? Време ће ми дати за право оног часа кад се издигнем изнад њега. Кад будем умео да му се одупрем. Време, као несагорива материја, топи и разара све… сем онога ко уме да га употреби. Време је несагорива материја. Не верујеш? – Погледао је упитно широм отворених очију. Није сачекао одговор, наставио је свој монолог. – Врло једноставно. Временом се таложи нафта, без које је незамислив савремени живот; временом се гомилају руде; временом клија кукуруз, раж, јечам, пшеница…; временом се стварају дијаманти, кристал, злато… Нема другог начина да се до свега овога дође, сем… – шири руке беспомоћно – …временом. И све што време створи нестаће у пламену, и пламен ће га вратити на прапочетак, време ће му улити своју димензију, и гурнути га назад… на почетак. Од прапочетка до почетка, и обрнуто. Нема краја. Ништа не нестаје и ништа не настаје, све је ту, и све је… нигде. Живот после живота? Честица мог пепела у пепелу неке друге честице. Тако једноставо, и тако несагледиво. Зрно пшенице могу да додирнем руком, али честицу из које је оно настало, не могу. А та иста честица некад је била у некој живој души, можда баш мојој. А онда ме нека глупа птица покљуцала, па посрала у сред неке њиве, и побегла јер се плашила смрти. Усрала се од страха; ето мене захваљујући том страху. Страх од смрти је страх да се не постане кристал или дијамант. Или барем оно зрно пшенице, које ће појести нека жива душа, која ће се једном опет претворити у зрно пшенице, које ће опет посрати нека глупа птица, па га појести нека жива душа, која ће се… У суштини, страх од смрти је страх од бесмртности…
– Чини ми се да си близу истини.
– Негде сам на пола пута.
– Тако некако. Значи… ја морам да одем.
– Да. Ни гроб ти се не сме знати.
– Зашто?
– Зато што сам ти рекао истину и људи ти више никада неће веровати. Нагло ћеш изгубити поверење. Постаћеш сувишна, непотребна, бескорисна…
– Мислиш да ће ме убити?
– Неће. Лаж се не може убити. Иначе би је давно убили. Али сад кад сам ти рекао истину, ти постајеш разголићена лаж, и губиш сврху постојања. И за тебе и за њих је боље да те нема.
– Ипак… Јесам ли ти бар мало била драга?
– Наравно. Лажи су увек лепе и слатке. Људи воле да живе са лажима. А ти си најлепша лаж која се може замислити. Зато си тако дуго трајала.
– Није дуго. Тек два месеца…
– И неколико векова уназад – надовезао се. – Чекају они тебе одавно.
– Мене?! Зар ниси рекао да чекају неког човека… неког спаситеља?
– Исто је то. Ти си он, а он је ти.
– Значи, ипак мислиш да сам била мушко?
– Не. Само умеш са људима, као и он… – диже поглед ка плафону.
– Он?!
– Да. Треба им увек неко ко ће дебело да их слаже и да им зарије штиклу у јаја. Ти си у другом месецу. Спремаш се да родиш још једну лаж. Понекад ми се чини да сваки човек има по један метак у глави. Боже… како је то чудно. – Окретао се око своје осе, гледајући у плафон. – Како је све кристално јасно… а нико ништа не разуме…
– Превише је кристала око нас – пришла му је лагано, зауставила га у окретању и загрлила га са благом дрхтавицом. – Очи су нам пуне песка, па много тога не видимо…
– Слепца све завара.
– Много си ми драг. Много сам те заволела за ово кратко време.
– Хајде, не плачи. Још ћемо се ми сретати. Лаж и истина се увек сретну, они се увек преплићу, једно без другог не могу. Какав је смисао истине ако лаж није негде у близини?
– Не верујем да ћемо се више видети… глас јој се топио као куглица леда на длану. Чилео је, нестајао.
– Чему толика малодушност? Једном… Кад ја будем имао деведесет пет, а ти… – застао је да израчуна – …сто седамдесет и неку, па се опет сретнемо, ко зна где и ко зна кад, и почнемо заједно да варамо људе… – прихватао је њену игру.
Горке истине су као горке пилуле – имају јачи ефекат.
– Не верујем. Истина и лаж никад не могу заједно…
– О­хо! Почињеш да говориш истину. Ако тако наставиш, ја ћу морати да ти опонирам, а то значи да ја постајем лаж. Како је почело, ми се нећемо ни растајати.
Грлила га је нежно, са очима пуним суза, све више свесна да му не може помоћи.
– Само је једна ствар на теби истинита…
– А то је?
– Твоја лепота. Да само знаш како си лепа. Нема ништа лепше од жене у пролазу. У ствари, има. Лепша је само лаж. Сада знам зашто су нас толико лагали. Њима је било лепо, они су уживали. Лагали су нама за љубав, себи на радост.
– Покушај да се смириш. Погледај се нашта личиш. Ако тако наставиш…
– Зар не видиш да сам миран? Савршено миран. Управо уживам у твојој лепоти. Некако ми се губиш из вида… заслепљујеш ме…
– Још ћеш и да се заљубиш у мене.
– Истина је увек, макар тајно, заљубљена у лаж. Лаж сме оно што истина не сме, да се јавно заљуби у истину. Само се кобајаги мрзе и презиру, а у ствари, они се воле, љубе, паре… – узео је њене дојке обема шакама. – Истина има својих слабости, лаж их нема.
– Па, добро… кад си већ све тако лепо изрекао… а све је истина, признајем, сада је глупо да било шта кријем, ипак… да ли си размишљао да су све ове моје лажи биле потребне… бар у неком тренутку… бар неким људима?
Наравно. Свако је добио оно што је тражио.
Стискао је њене груди са насладом. Тигрица и лавица су, изобличене, јечале безгласно у његовим зубима. Истина је посисала лаж… Хоће ли истина поружнети, или ће лаж прогледати? Хтела је, смишљала је очајнички, да каже нешто паметно. Није успевала. И ћутање је говор.
– Како је то чудно.
За тренутак је пресекао тишину.
– Говорила си речи уназад, измишљала си бајке, а они су ти веровали.
– Само ти ми ниси поверовао.
– Нисам поверовао ни кад су ми рекли да је човек био на Месецу. Гагарин, Лајка, Нил Армстронг… Васиона, Космос, Месец… Како су то лепе лажи. Како људи воле да лажу.
– Ти си један прилично неповерљив тип. Шта, уопште, за тебе није лаж?
– Очи моје мајке и усне моје девојке. Ја сам имао само те две истине.
Ту је остала без одговора. Говор из грла заменио је говор тела. Лаж и истина су имали нешто важно једно другом да саопште. Лаж се стапала са истином, у жељи да захвати што више, и да себе утопи у њу, у покушају да та безлична маса поприми одређенији лик, да постану део целине. И све тако до првог освита зоре. И да није те зоре колико би љубавника срасло једно за друго, немоћни да се одвоје од мрака. А кад су се буре стишале, и кад је пожуда спласнула, Борис се тихо и неопажено вратио у своју собу, док Анамарију Шнајдер никада нико више није видео. Прочачкала је по савести, прошетала по нервима, задигла је многе лобање, посадила плодове… и вратила се у бајку. Пажљиво се угнездила у подсвест, са свим својим причама, са свим својим манирима и покретима, њени плодови ће кад­тад проклијати. Њена силуета још дуго ће лебдети у простору. Ено је на зиду, на лампи, на поду, ено је…
А ми ипак можемо да закључимо:
Где је јад, ту су и сени. Не мора свака наопако прочитана реченица да буде обавезно и бесмислена. Рачји говор, рачји покрети, рачји менталитет… уједамо се и гризу нас, штипамо и трпимо, на крају остају само речи да као клешта чупају живо месо. Ракови су преживели векове, миленијуме, епохе… лаж их је надмашила.

ЗАЧЕТАК НОВОГ ПОЧЕТКА
Неколико следећих дана сви су подизали чувену плочицу, чудећи се како су наивно и глупо насели једном обичном трику. Само десет грама наивности претворило се у осам тона глупости. А онда, једног јутра… плочица опет није могла да се одвоји од тла. Све су покушали. Секли су је електричним тестерама, бушили је електричним бушилицама… “нападали” су је свим расположивим средствима. Ништа није вредело.
Да ли је то прорадила носталгија за пребрзо завршеним временом? Јесу ли се ужелели своје тајанствене гошће, која им је нудила искрену лаж – слађу од неискрене истине – а која им је тако пуно значила? Опирали су јој се, свако на свој начин, и волели је – опет, свако на свој начин. Одбацивали су је, а играли су по њеним нотама. Потреба за лажима је исто тако силна као и потреба за љубављу. Да потражимо, ипак, мушку половину оне плочице?
На вратима је стајао пуковник Седлар са загонетним осмехом. У рукама је држао гомилу фотографија. Сад је албум комплетиран. На очајничке погледе да им помогне само је одречно вртео главом. Не. Тек сад је све на свом месту и ништа не треба дирати до нове представе. Окренуо се и изашао.
Остало је таман толико да прича о људској наивности остане недовршена.
Лаку ноћ, земљо!
Спавај мирно, ма колико тешка била!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: