ПАРАНОИДНЕ ЛУТКЕ

На тераси је седео мој мачак Цезар, прави аристократа са финим манирима. Велика поносита зверка, неуморна радилица, стражар којем ништа не може да промакне. Упознали смо се случајно и није нам требало много да се зближимо. По много чему смо исти. Свако има своје принципе и свако је спреман да за те принципе погине; обојица можемо да нањушимо пацова на великој удаљености; обојица смо кварни, опасни и лукави, али ни он ни ја нећемо свесно нанети бол и неправду другоме; обојица користимо женке у остваривању својих циљева, иако их волимо свако на свој начин; обојица тачно знамо шта желимо да постигнемо, иако смо најчешће неприхваћени у својој средини, па са том средином која нас окружује водимо љуте бојеве; обојица трпимо зло и увреде на својој кожи, и то највише од оних који нам се тајно диве и обожавају нас; обојица крадемо и убијамо по потреби а не из задовољства; обојица дајемо себе на олтар онога што нам је у крви и пореклу, а не оно што се захтева од нас; обојица знамо да направимо јасну разлику између пријатеља и непријатеља, и ту нас нико никада не може преварити; обојица се разликујемо од своје врсте по томе што не лижемо руку хранитељима својим нити копамо очи душманима својим; обојица не дозвољавамо да нас мазе по глави и једемо само оно што сами уловимо; обојица смо своје страхове закопали још у детињству, па сад уживамо у сваком новом дану као да је први и последњи истовремено…
Гледали смо се очи у очи.
Аве, Цезаре!

Септембар те године започео је претећи – са кишом, хладно и ветровито. Данас у нашем селу гостује циркус. Не знам тачно ко код кога гостује, овде је циркус мање-више сваки дан, али данас је нека представа коју тако зову, баш код нас. Циркус нама, циркус њима – па ко се боље снађе. Долазе кола, разгласни уређаји, велики шатори су склоњени, одлучено је да представа буде на отвореном. Гледају сељаци припреме, гледају у небо, надају се да падне јака киша, да се деси било шта… У себи траже оправдање да не дођу, а у гузицу им се завукао црв знатижеље, све на свету би дали да буду присутни.
Након стидљивог прегледања реквизита, публика је полако заузимала своја места. Неко ће гледати кришом скривајући се иза дрвећа или стогова сена, неко је сео десетак метара даље, да изгледа као да је случајно пролазио па свратио. Жене су биле храбрије, заузеле су најбоља места у првим редовима.

Започиње водич:

А сада, даме и господо!
Добро дошли у свет чаролије! Овде ћете видети што никада и нигде нисте видели! Погледајте ово, молим вас! Човек од гуме и жена од плиша желе вам добродошлицу! Пипните их, видећете да су прави! Дођите, приђите слободно! Зар баш нико неће да се увери да су прави!

Завирио је под сукњу једној сељанки што је изазвало буру смеха у публици.

О, мадам, шта ја то видим! Па ви то имате пишу међ’ ногама? Браво! Браво! Треба увек имати неко тајно оружје у резерви. И жене су људи, само што оне то вешто скривају! Ха! Ха! Ха! Шалим се, наравно, шалим се! Све је ово само једна велика шала и зато допустите молим вас да вас ја, ваш верни водич, водим кроз ово мало живота што вам је још преостало! Ви знате да је живот само пука случајност, да нас нико није питао да ли желимо да живимо, па сте зато решили да тај свој случајни живот прокоцкате! Па, изволите, коцкајте се! Паре на сунце, ионако вам више неће бити потребне! Јер, шта су паре! Коме су оне потребне! Никоме!

Бацио је пуну шаку металних новчича у публику.

А сада! Пред вама је Џек Руби, наводни убица Лиа Освалда, наводног убице Џона Фицџералда Кенедија, наводног председника, наводне државе, државе која је, наводно, најдемократскија држава на свету! Као што видите све ово можете узети условно и дати својој машти на вољу. Постаните славни, убијте Џека Рубија. Нека се и ваше име вуче по насловним странама, заслужили сте! Ако погодите сиротог Џекија стичете право да будете доживотни почасни члан неколико тајних невладиних организација! Ах! Како ће да вам скочи углед, највећа господа ће моћи да вам позавиде! Колико? Чујем ли ја то добро? Сто евра? Браво господине, ви знате зашта умирете, новац је ионако највећа обмана човечанства, сваки новчић је само обична коцка леда која се брзо истопи. Одбаците ту коцку леда са гађењем, будите господар себе, бар за трен. Изволите, гађајте из ваздушне пушке!

Ставља ваздушну пушку у руке једном старцу из публике а из његове руке узима новчаницу од сто евра.

Чак и ако промашите, погодићете ваздух, а он је ионако загађен прљавим идејама. Џек је већ одавно мртав, а ви се само претварате да сте живи! Сасвим је свеједно којим редоследом ће вас изнети одавде. Не оклевајте јер, он је вас већ погодио, осветите му се!

Сељак је пуцао из празне пушке. Човек на сцени пао је као да је мртав. За тренутак су га заклонили завесом. Кад су склонили завесу „погођеног“ више није било. На сцену истрчавају деца.

Погледајте драге моје даме! Ово су, веровали или не, деца! Права правцата деца! Чудо природе! Ово је нешто најлепше што може да вам се деси, али многи од вас у чуда не верују, па пролазе поред деце као да су јагањци! Узмите једно! Узмите и идите даље! Које год да узмете, било ваше или не, загорчаће вам живот. Деца су наше највеће благо, деца су украс света! Па кад је тако зашто их одвајате? Узмите једно, забога, овде деце има колико хоћете! Али, не! Задрте мајке упорно хоће само своју децу, иако им нико не гарантује да су то баш њихова деца! Као да нема толико напуштене деце! Па, сва су деца иста, зар не? Откуд знате да ово, или ово, или ово… није баш ваше дете? Само храбро, слатке моје сироте дебеле даме! Ако се споје сва напуштена деца и све напуштене мајке, каква ће ту невиђена лепота да се изроди! Да чујем, колико? Сто евра?! Шалите се, госпођо?! Па, шта ви то купујете? Дете или јужно воће? Стидите се, мадам, стидите се! Бежите ми с очију! Види се да никада нисте рађали! Аха! Ево честите мајке и жене!

Силази са сцене да једној старици узме из руке две новчанице од по сто евра. Успут је узео и оних сто евра од друге старице која од чуда још није стигла да их склони.

Хвала, племенита дамо! Бог вас благословио! Живите у миру и љубави! И будите сигурни да ћемо дете које нисте одабрали ми пазити хиљаду пута боље од вас. Имаће све што му треба, чак и вашу несебичну љубав иако га никада више нећете видети! Вратите се на своје место и будите спокојни!
А ви, што сте се обрукали са само сто евра, молим вас да пређете на другу страну позорнице! За те паре наш гумени човек ће вам одиграти своју омиљену тачку иако нисте заслужили. Ми можемо да поднесемо сваку бруку, ви сте за нас светиња! Новац вам неће бити враћен, а да ли ће пропасти, зависи од нас! За вас, за вашу пропаст, ја гарантујем! Не, не, без увреде, молим вас! Ништа лоше нисам мислио! Само изволите… гумени човек вас чека!
Шта је са тим парама, даме и господо! Чувате их за сопствену гробницу? Ово је ваша гробница! Ово је ваша последња станица и зато ме слушајте добро! Будите љубазни, молићу лепо, да се свучете до голе коже, да вас наши стручњаци детаљно прегледају, да вам се случајно неки новчић, наруквица, златни ланчић или прстен нису затурили по тим вашим скупоценим оделима! Ни одела вам не требају, али ће вам бити враћена! Овде сте поново у утроби мајке, спремни сте за друго рађање, оно рађање о коме сте тако пуно читали, слушали или сањали, а које вам се сада нуди као једина могућност! Немојте ми рећи да се стидите! Стид је већ одавно пробио платно ваше одеће, све вам се види, били ви обучени или не! Напред, у нову голотињу, ова је најмање опасна по ваше бедне животе! Више, ионако, немате шта да сакријете!

Успео је да наговори неколико сељака да се свуку. Радили су то као да су хипнотисани. Неколико помоћника је претресло њихове џепове и узели су све што се могло узети. Гледао сам представу скрштених руку и нисам могао да се суздржим од смеха. Један је покушао и мени да завуче руку у џеп. Бол у препонама пресавио га је да земље. Није смео да врисне, да не поквари уметнички доживљај овог историјског тренутка. Крик би могао време да врати на своје место, а тада би крикова било много више.

Тааааако, браво! Господо драга! Сада постајете замрзнути заметак кога ће нека несрећна мајка породити у неком другом времену, јер ово време сте проћердали, ово време је за вас заувек изгубљено! Не, не, молим вас… само без увреде! Обуците се, молим вас! Сада је све на свом месту!
Идемо даље, молићу лепо!
Ево је! Жена од силикона! Жива живцата! Погледајте само те руке! Те ноге! Та глава! А тек те груди! Колико вас, природних жена, има силиконске груди, а ова силиконска жена има природне груди! Ништа овако еластично нисте у животу видели! Зар вам не личе на гумене бомбоне, зар не осећате жељу да је ставите у уста, да је жваћете, жваћете, жваћете…! Оваква лепота виђа се једном у животу! Ово је јединствен изазов, поготово за вас, уморне старце, последњи изданак ове наше разјебане цивилизације! Хајде сада, ви што пловите по беспућу, а чини вам се да пловите по мору среће, покажите какви сте морнари.

Неколико стараца му пружа папирне новчанице. Углавном ситно, али ништа није одбачено.

Ето, видите како је лепо пловити по мору глупости кад имате убеђења која вас чине срећним! Не устручавајте се, молим вас! Докле год трају убеђења треба пловити, пловити, пловити…! И бити срећан! Бити срећан, срећан, срећан… !!!
Примљени сте, мадам! И ви, господине! Примљени сте у овај наш дом и нека вам боравак у њему протекне у миру, слози и љубави. Дошли сте без оружја, ушли сте без части, а изаћи ћете – препорођени! Овде вам милитантни деструктивци и ратни профитери не могу ништа. Овде сте заштићени и од природних катастрофа и од себе самих! Колико год вам човек и природа били непријатељи, сами себе ћете највише зајебати!
Само напред! Сви у бољу будућност! Јебали вас ратови, јебали вас филмски јунаци, јебали вас јунаци из прошлости, јебали вас политичари, и идеолози, и историчари! Сви вас јебали, а највише јебали сами себе кад сте допустили да се тако ниско срозате!
Нека поцркају сви који нас мрзе!

Програмом је било предвиђено да ће наступити кловнови, артисти на жици, па тачке са животињама, али како у сваком злу има нечег доброг – почео је јак пљусак. Ситну кишу, која га је најавила, нико није ни приметио. Имао сам утисак да је за представу намерно одабран један овако нестабилан дан, да циркуске шатре намерно нису постављене – треба увек рачунати на „непредвиђене догађаје“ и правилно их распоредити. Чак ни овај пљусак није случајан. За десетак минута циркус је нестао испред очију збуњене публике. Остала је само празнина у души. Присутни сељаци почели су лагано да се буде из колективне хипнозе. Киша их је дозвала свести. Гледали су се међусобно, распитивали се шта се десило, слегали су раменима, нико није могао ништа да објасни. Из пластова сена су излазили полуукочени старци, једва корачајући. Деца су била у првим редовима, за њих је ово била велика радост. Тек понеки пас зацвили одајући присуство свог господара.

* * *
Остао сам са Слађом и мачком Цезаром испод трема оближње куће.
Циркус није отишао – то је само привид.
Међу овим луткама од разног материјала само су две праве – ова љупка девојчица без родитеља и овај мачак. Обоје гледају знатижељно, обоје знају шта се десило, и једини нису збуњени. И деца и мачке воле игру.
– Шта мислиш, колико су зарадили? – упитала ме Слађа док је жвакала сендвич.
– Мало – одговорио сам јој. – Много мање него што је требало.
– Погрешили су што су им вратили одело.
– Тако је, мила моја. Баш тако. Требало је кући да се врате гологузи.
– Па, свакако су гологузи – бацила је парче сира Цезару.
– Нису довољно…
– Сјајна представа. Ово ни моји такозвани родитељи не би боље извели.
Насмејала ме.
– Цезаре – чучнула је до мачка. – Ако опет наиђеш на чаробњака Мерлина немој тражити да човека претвори у миша па да га поједеш. Тражи да миша претвори у човека – мазила га је по глави иако он обично то није трпео. – Баш ме занима шта ће да се деси. Ти си добар мачак, учинићеш то твојој Слађи је л’ да?
Дала му је остатак свог сендвича и пољубила га у главицу.
– Ето, договорила сам се са Цезаром.
– А… Откуд знаш да овде већ није било мишева претворених у људе? Видела си како су били паралисани?
– Није, генерале. Пацови се паралишу од страха а људи од глупости. Нисам приметила страх међу њима, а глупост је текла на све стране.
– Зрело размишљаш…
– …за своје године – завршила је моју мисао.
Кад је пљусак спласнуо полако смо кренули кући, пешке. Пријала нам је шетња. Причали смо вицеве, шалили се, брали воћке успут, гађали смо каменчићима врапце, онако из штоса, певушили, звиждали, јурили се по плотовима, скривали се по стоговима, као да смо вршњаци.
Сусрела нас је Таша.
– Е-хеј! Вас двоје. Какав је био циркус?
– Сјајан – викнула је Слађа.
– Зар се то не види на нама? – додао сам ја.
– ’Ајте на ручак, па да нам све лепо и потанко испричате.
– О, да – Слађа и Таша су се пољубиле. – Таквих ствари има да чујете…
– Оперите руке, па да чујемо то што имате да нам испричате.
Опрали смо руке и сели за сто…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: