ЖИВО БЛАТО

ЖИВО БЛАТО
– модерна електронска драма –
(истинита СМС преписка)

Учесници:
ЕНИГМА (он зна њу, али је променио број мобилног)
АМАЗОНКА (она зна њега, али не зна да је он променио број мобилног)

ЕНИГМА: Ћао. Како си?
АМАЗОНКА: Ко си ти?
ЕНИГМА: Сјај из твога ока.
АМАЗОНКА: „Сјај мога ока“ спреман је на старе и опробане игре.
ЕНИГМА: Нестрпљива си? Теби је до игре?
АМАЗОНКА: Ти рече да ме познајеш? Онда, ваљда, знаш да нисам нестрпљиве природе? А избор игре препуштам теби, да не би опет имао примедбице као раније.
ЕНИГМА: Немам примедбе, само не умем да водим игру. Увек сам ти препуштао иницијативу. И ти си то мајсторски радила. У љубавним играма ти нема премца.
АМАЗОНКА: Јеси ли сигуран да ниси погрешио број?
ЕНИГМА: Ту сам. Шта играмо вечерас?
АМАЗОНКА: Искључујеш телефон у току дописивања са мном? Хм!
ЕНИГМА: Морам да искључујем. И да бришем поруке. Живот је пун изненађења. У једно сам сигуран: Нисам погрешио број.
АМАЗОНКА: Кад смо већ код изненађења: Које је последње пријатно које ти се десило?
ЕНИГМА: Нисам у годинама кад ме нешто може изненадити. Све се претворило у рутину.
АМАЗОНКА: И поруке су ти такве. Шта тренутно радиш?
ЕНИГМА: Туширао се, вечерао… Дописујем се с тобом, сећајући се…
АМАЗОНКА: Сећаш ли се модрица од лозоваче?
ЕНИГМА: Модрица се сећам, али алкохол не трошим. Шта је тебе обрадовало у овој години?
АМАЗОНКА: Дописивање са тобом, али година тек почела…
ЕНИГМА: Ако мушкарац сме да буде патетичан: Једном сам хтео да будеш пушка у мојим рукама, а испао сам зарђала цев. Остало је оно недоречено, али дубоко урезано. Прежалићу плач, али онај слатки трзај – никад. Има нечег племенитог у теби, чак и после толико времена.
АМАЗОНКА: Инспиришеш ме. Могла бих опет да се навучем на твоје поруке као на дрогу, које када нема у мојим „венама“ кризирам. Али…

ЕНИГМА: Све умире сем сећања. Негде ћу, можда, проћи поред тебе – нећеш ме познати. Променио сам се. Шта радиш тренутно?
АМАЗОНКА: Лежим и размишљам зашто немаш довољно храбрости…
ЕНИГМА: За шта храбрости?
АМАЗОНКА: За игру отворених карата.
ЕНИГМА: Саб сам коцкар – увек ми је отворена карта била губитна.
АМАЗОНКА: Поента је у игри, а не у коцкању. За игру је потребна опуштеност, за коцкање стратегија. Игра губи на лепоти док размишљаш о стратегији: Бити енигма, зар не?
ЕНИГМА: Има разних игара. Свако је играо своју игру, зато смо сада тако далеко. Новом животу се опирем, не дам сећање. Моје је, какво год да је.
АМАЗОНКА: Питала сам те нешто? Али, рекла бих да нећу добити одговор, као што нећу добити ни куртоазно – лаку ноћ.
ЕНИГМА: Одговорио сам ти. Нећу куртоазно, већ искрено: Лаку ноћ!
АМАЗОНКА: Уживај у сећањима, живи животом какав си одабрао, а називаш га новим, играј виртуелне игрице ако те чине задовољним, избегавај коцкање, иако њиме немаш шта да изгубиш, јер да би нешто изгубио мораш, пре тога, то исто и да поседујеш… И све то ради ако имаш са ким. пронађи у телефону следећу тзв „бившу причу“ која би ти у живот додала мало СМС-адреналина. Мени је потребно нешто друго. Срећно!
ЕНИГМА: Ти си мене повала на игру. сећаш се „сјаја у оку и спремности на старе и опробане игре“? Зар те опет губим?
АМАЗОНКА: Ти си се мени први јавио и назвао се сам „сјајем из мога ока“ када сам те упитала ко си. Ја имам два ока и свако сија на другачији начин. Ако и не кажеш ко си „изгубићеш“ ме.
ЕНИГМА: Већ сам те изгубио. Радује ме да сам разменио речи са тобом. Омакло ми се, нисам издржао. Увек сам ти био енигма – чему име? То би те разгневило или оптеретило. Не бих да понављам грешку. Лаку ноћ, малена!
АМАЗОНКА: Сви пацијенти око мене већ су утонули у сан, болнички кревети су неудобни, а време споро протиче, тако да га је дописивања са тобом мало “убрзало”. Лаку ноћ.

Сутрадан
АМАЗОНКА: Добар дан мом окулисти.
ЕНИГМА: Окултизам је, кажу, опасан. Не бојиш се’
АМАЗОНКА: Непажљив си.
ЕНИГМА: Где сам сад погрешио? Зар опет срљам као некад? Рекох ти да не умем да водим игру.
АМАЗОНКА: Научићеш. Видим да имаш жељу. Окултиста и окулиста нису исто. Један се бави очима, а други паралелним световима.
ЕНИГМА: Негде сам неко слово испустио и са тобом. Змијама се у зеницама види „слика“ онога кога оне желе да упамте. Зато носим тамне наочаре.
АМАЗОНКА: Било би лепше да скинеш тамне наочаре, а ставиш ружичасте. Гледајући кроз њих, све игледа много лепше. Ти си Змија у кинеском хороскопу?
ЕНИГМА: Пусти хороскоп. Синоћ си збринула пацијенте. Јесу ли кревети још неудобни? Ко је уместо мене, да ти улепша ноћ, и загорча дан?
АМАЗОНКА: Моја порука о болничким креветима није била метафоричка, већ реална. Ових дана се налазим на таквом месту. А што се тиче улепшавања и загорачавања ноћи и дана, то је микс који више не конзумирам.
ЕНИГМА: Ниси ваљда стварно у болници? Ако јеси могу ли да знам зашто? И шта ти се дешава?
АМАЗОНКА: Пусти болницу, нећемо о томе, као ни о хороскопу. Коме сада улепшаваш ноћи и загорчаваш дане?
ЕНИГМА: Молим те, реци ми! Јеси ли у болници? Шта се дешава? Морам да знам.
АМАЗОНКА: Замолила бих те да прескочомо ту тему.
ЕНИГМА: Испоштоваћу твоју молбу. Али тешко ми је. Мислићу целу ноћ. Баш си ме забринула. Чувај се.
АМАЗОНКА: Ето начина да проведеш целу ноћ мислећи на мене. А неспорно је да ти умеш да мислиш. Да ниси можда желео да ми дођеш у посету, са бананама.
ЕНИГМА: Зашто да не? Можеш ли ми бар рећи где си? Стало ми је, веруј, ми.
АМАЗОНКА: „Чему име? То би те, или разгневило, или оптеретило. Не бих да понављам грешку.“ Не бих ни ја да те долазак у посету доведе у ситуацију да понављаш грешке. Ако се одлучиш на ту погрешку, нећу да дозволим да ти је мотив мој боравак у болници.
ЕНИГМА: Једном сам те нашао, наћи ћу те опет. Није ми мотив твој боравак у болници, већ оно пре болнице. Зар бих ти се јављао после свега, да ми није нешто остало од тебе? Ова стрепња и јака жеља да ти буде добро, терају ме на све, па шта буде.
АМАЗОНКА: Нађи ме онда опет, па ме поново изгуби, па ме опет пронађи, па ме опет изгуби негде… Ти си моја енигма, нека и ја будем бар делимично твоја и… нек’ буде шта буде.
ЕНИГМА: Била си моја. Твоје тело ме одбацило јер су емоције однеле превагу. Како се осећаш? Јеси ли добро?
АМАЗОНКА: Како је могуће да си ти искрен, а да се ја тога не сећам? Јесмо ли икада били хармоничних, истоветних осећања? Како се осећаш док се дописујеш са мном?
ЕНИГМА: Био сам срећан кад си ми одговорила. Сад је друго. Тужан сам што си у болници. Ипак… Помешана осећања. Ако ти сметам, нећу те гњавити.
АМАЗОНКА: Сметам ли јатеби? Гњавим ли те, можда?
ЕНИГМА: Ни најмање. Сада опет желим да сам поред тебе. Шта би ти желеле да ти се лепо деси, баш сад?
АМАЗОНКА: Да си мушкарац кога замишљам и надам се да стоји иза „енигме“, да си поред мене, и да се бези иједне речи дуго гледамо у очи.
ЕНИГМА: Смем ли да знам како си? Копа ме, морам да питам.
АМАЗОНКА: Добро сам. Баш ти завидим… Лаку ноћ

Сутрадан
ЕНИГМА: Цели ноћ сам размишљао како сам лош шахиста. Дао сам даму мислећи да сам краљ, наставио као ловац, скакутао као коњ, сад као пешак јурим до последњег реда, не беих ли извукао нову даму Толико лоших потеза… а још сам у игри.
АМАЗОНКА: Па, док год си у игри, не значи да си баш толико лош шахиста. Да си био матиран у три потеза, предао партију… тада би већ себе могао назвати слабим шахистом. Биће, ипак, да не умеш да започнеш партију одабиром доброг отварња.

Нешто касније
АМАЗОНКА: Недостајеш ми, шахисто!
ЕНИГМА: Тражим где сам погрешио. Слепац код очију све нађе, слепац у души изгуби и оно што има. Тражим те и стрепим како ти је.
АМАЗОНКА: Добро сам, за викенд ћу кући. Знаш, твоје мотиве је тешко разумети, а трудим се из све снаге и увек ми нека коцкица недостаје. Јуче си ти питао мене шта бих желела, данас ћу то питати теби: Шта желиш?
ЕНИГМА: Да опет лежимо заједно, да се загрлимо, да буде оно што је било, а што не може бити. Јер, слике у глави постоје да нас опомињу на пропуштено.
АМАЗОНКА: Желиш ли да прекинемо дописивање? Оно је нит имеђу жеља и могућности.
ЕНИГМА: Само ако теби смета. Ја не желим да мењам своју прошлост. Зашто кидати ту нит? Једном бачен – не значи бити сасвим одбачен. Тражићу те макар у себи.
АМАЗОНКА: Очито је да си сигуран у врсту осећања која гајим према теби, ако си био значајан део моје прошлости. Ја не нам ко си, могу само да претпостављам, али и да погрешим у тој претпоставци. Понашаћу се према теби као да си баш мушкарац који бих желела да јеси, а такав је један и врло је конкретан, није га произвела моја машта. Ако теби не смета што се кријеш иза, можда потпуно другог мушкарца, кога видим када стигне твоја порука, неће сметати ни мени. Бар сам ја у твојим мислима то што сам заиста, јер мени би сметало да пишеш мени, а мислиш на другу жену. Надам се да ћеш разумети шта пишем. Ја ризикујем. Ти не.
ЕНИГМА: Бар у мислима да ти будем онај кога желиш, кад нисам умео у стварности. Изгубио сам те због других, а сад у свакој видим тебе. Опирем се забораву, нећу да те утопим у реални живот. Твоје лежање у болници за мене је велики шок. Да бар знам где си. Од чега болујеш. Али, обећао сам да нећемо о томе, тражићу на други начин.
АМАЗОНКА: Непотребно је да знаш где сам, и сувишно је да тражиш и на тај други начин, јер то би ме утопило у твој реалан живот, то не желиш. Телефон је готово увек уз мене, што ме чини на најближи могући начин доступну теби. Ваљда ћемо умети да водимо неку врсту љубави порукама. Променила сам се, не кријем више шта осећам.
ЕНИГМА: Да ли те сада више боли душа или тело?
АМАЗОНКА: Увек боли више оно што је теже нахранити и опипати. За болест тела скокнемо до болнице, а за болест душе… лек су очи, за којима трагамо понекад цео живот. Боли ли тебе нешто?
ЕНИГМА: Неаврешена књига, погрешан потез, изгубљени задах дувана, дубоке црне очи… Све то боли. Не, нисам више заљубљен, али боли празнина.
АМАЗОНКА: Погрешан потез?
ЕНИГМА: Сети се шаха. Гомила погрешних потеза, лоше отварање, и пешак који још трага.
АМАЗОНКА: Изгубљени задах дувана?
ЕНИГМА: Умела си тако шеретски да испустиш дим, да се насмејеш очима, хладна, срачуната, одмерена… Иима и сад дима, и осмеха, али сад је све то „пичкин дим“.
АМАЗОНКА: Била сам хладна, срачуната, одмерена према теби? Чиме сам те освојила, ако уопште јесам?
ЕНИГМА: Ту нико на свету нема одговор. Све се своди на патетику и комплименте, а тај стадијум смо прерасли. Нешто јесте. То „нешто“ ме уздрмало кад сам сазнао да си болесна. Далеко сам од истине.
АМАЗОНКА: Незавршена књига?
ЕНИГМА: Свака добра књига оставља траг и свако читање као да је прво. А ти си била емотивно јака и тешка за читање. Никад нећу знати да ли сам те стварно читао или само прелиставао.
АМАЗОНКА: Ипак са, онда, и ја била твоја енигма и, рекла бих, изазов за који ниси имао довољно храбрости и снаге. А секс?
ЕНИГМА: Шта је са сексом? У ком смислу?
АМАЗОНКА: У једином логичном смислу када си у друштву особе која те аводи смешећи се очима, хладно и одмерено ти дува дим цигарете у лице, са којом си лежао у загрљају.
ЕНИГМА: Дали смо највише што смо могли. Мислим да смо ту обострано били искрени. Касније сам засрао глумећи фрајера, а ти си желела да то не буде само пуко спаривање. Једначина са две непознате, или две „енигме“, као што си и сама рекла.
АМАЗОНКА: Зашто ме лажеш? Мој проблем и јесте што не умем да ми „пуко спаривање“ буде понекад животна реалност. Зато и апстиненске фазе. Мислим да ти ипак све блефираш!
ЕНИГМА: Па то сам и рекао. Ниси желела (или „умела“) да ти пуко спаривање буде реалност. За апстиненције не знам, али то је то. Поноћ је. Замарам ли те? У мраку си? Можда би да спаваш?
АМАЗОНКА: Не можеш ти мене да умориш, не брини. Сморићу ја тебе и отићи ћеш брзо, без подрава, од мене. Умем да послушам понекад интуицију. Почињем да осећам твоје мотиве због којих си ми се јавио, и налетећеш на зид. Ако ти се спава, довољно је то да кажеш.
ЕНИГМА: „Трескање о зид“ одлажеш за сутра? Лаку ноћ.
АМАЗОНКА: Не постоји сутра за нас?
ЕНИГМА: За нас „сутра“ никад није ни постојало. Буди здрава. Нећу ти више сметати. Ако ме пожелиш, имаш мој број.
АМАЗОНКА: То што ти радиш је најобичније себично поигравање мрвицама које су остале, и које сада само ти ручаш из своје грчевито стиснуте шаке у којима их кријеш. Не заборави обрисати наше поруке, да ти се опет не деси неки „локатор“. И хвала ти на „бананама“. Срећно, поготово у марту.
ЕНИГМА: Идеш из крајности у крајност. Позиваш ме на СМС-љубав, а онда одбацујеш. Не умем да маштам, ни своју себичност нисам никад скривао – због тога си ме шутнула и у реалном животу. Увек си тражила више, посебно на емотивном плану. Није ми био циљ да се поигравам са тобом. Не нам зашто баш у марту, али нема везе. Срећно, Снежана!
АМАЗОНКА: Да на крају не остане твоја замена теза као закључак – нисам ја тебе позвала на СМС-љубав, већ си се ти прво јавио мени, потурајући ми кукавичје јаје у виду приче да си неко кога сам волела. Да је то истина, СМС-љубав би била могућа. Али, ти ме лажеш, и ниси ме убедио у то да си био од мене вољен. Зато се… ???????
ЕНИГМА: Да сам знао да си у болници не бих се јавио. Ништа те нисам убеђивао, најмање то да сам био вољен од тебе. Само сам рекао да нисам издржао да се не јавим. То је било јаче од мене. Чему онај знак питања на крају? Ти си увек била јака на језику.
АМАЗОНКА: Да. Најобичнија промискуитетна алапача…
ЕНИГМА: Или повреда сујете? Ниси сигурна ко сам, али страх те да се враћаш у прошлост, и да би можда могла бити у праву. Волела би да сам лажов, убеђујеш себе у то. Нема замене тезе. Први сам се јавио, из јаке жеље. Хоћеш да ти вратим твоју поруку где ме пизиваш на СМС-љубав? Нигде те нисам повредио. Чувај се, моја мала промискуитетна алапачо! Буди здрава.
АМАЗОНКА: Пошаљи. Има у тој поруци једна реч на коју ниси обратио пажњу. Чуваш поруке? Хм!
ЕНИГМА (Понавља њену поруку): Непотребно је да знаш где сам, и сувишно је да тражиш и на тај други начин, јер то би ме утопило у твој реалан живот, то не желиш. Телефон је готово увек уз мене, што ме чини на најближи могући начин доступну теби. Ваљда ћемо умети да водимо неку врсту љубави порукама. Променила сам се, не кријем више шта осећам.
АМАЗОНКА: Неку врсту љубави, пише. Пажљиво бирам сваку реч док ти пишем. Има разних врста љубави, не знам којој си се ти надао СМС-ујући са мном.
ЕНИГМА: Никаквој љубави на СМС се нисам надао. повукла ме жеља, зар је то гех? Знам шта сам изгубио. Прекасно. Не знам где видиш да сам лажов? Покушао сам да одговорим из срца. Лоше. Немам машту.
АМАЗОНКА: Повукла те жеља да се јавиш и не кажеш ко си? ОК. Ето, то је моја класика. Испуњавам људима жеље, не добијајући ништа заузврат. Ако буде још неких жеља, само се ти јави и зови ме слободно. Жељка.
ЕНИГМА: Значи био сам у праву – повреда сујете. Истрагом ниси нашла починиоца, па себи кажеш: „Сигурно је неки преварант“. Умето да ме „закуцаш на зид“, постајем твој пораз. Један искрени СМС постаје духовно надигравање. Сад личиш на ону малену коју познајем. Неумољиву, борбену – права Амазонка.

Сутрадан
ЕНИГМА: Викенд је. Јеси ли пуштена из болнице? Како ти је?
АМАЗОНКА: Побегла сам као права Амазонка.

* * *
Након откривања свог идентитета и питања како се осећа, Амазонка му одговара, овог пута знајући коме:
– Е, видиш. То ми је и био адут из рукава, који ми је помогао да схватим да ниси мушкарац са којим сам била у вези. Здрава сам као дрен. Ћао!

* * *
Да ли сада она игра своју игру – бићете накнадно обавештени.

Advertisements

2 реаговања

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: