Параноидне лутке

Odlomak iz neobjavljenog romana.
Autorska prava ovog dela su zaštićena.
Ne pokušavajte da kopirate bilo šta, jer – roman je nedovršen i lako se možete naći u njemu
Svaka sličnost sa stvarnim događanjima je namerna.

——————————————————–

Na terasi je sedeo moj mačak Cezar, pravi aristokrata sa finim manirima. Velika ponosita zverka, neumorna radilica, stražar kojem ništa ne može da promakne. Upoznali smo se slučajno i nije nam trebalo mnogo da se zbližimo. Po mnogo čemu smo isti. Svako ima svoje principe i svako je spreman da za te principe pogine; obojica možemo da nanjušimo pacova na velikoj udaljenosti; obojica smo kvarni, opasni i lukavi, ali ni on ni ja nećemo svesno naneti bol i nepravdu drugome; obojica koristimo ženke u ostvarivanju svojih ciljeva, iako ih volimo svako na svoj način; obojica tačno znamo šta želimo da postignemo, iako smo najčešće neprihvaćeni u svojoj sredini, pa sa tom sredinom koja nas okružuje vodimo ljute bojeve; obojica trpimo zlo i uvrede na svojoj koži, i to najviše od onih koji nam se tajno dive i obožavaju nas; obojica krademo i ubijamo po potrebi a ne iz zadovoljstva; obojica dajemo sebe na oltar onoga što nam je u krvi i poreklu, a ne ono što se zahteva od nas; obojica znamo da napravimo jasnu razliku između prijatelja i neprijatelja, i tu nas niko nikada ne može prevariti; obojica se razlikujemo od svoje vrste po tome što ne ližemo ruku hraniteljima svojim niti kopamo oči dušmanima svojim; obojica ne dozvoljavamo da nas maze po glavi i jedemo samo ono što sami ulovimo; obojica smo svoje strahove zakopali još u detinjstvu, pa sad uživamo u svakom novom danu kao da je prvi i poslednji istovremeno…
Gledali smo se oči u oči.
Ave, Cezare!

Septembar te godine započeo je preteći – sa kišom, hladno i vetrovito. Danas u našem selu gostuje cirkus. Ne znam tačno ko kod koga gostuje, ovde je cirkus manje-više svaki dan, ali danas je neka predstava koju tako zovu, baš kod nas. Cirkus nama, cirkus njima – pa ko se bolje snađe. Dolaze kola, razglasni uređaji, veliki šatori su sklonjeni, odlučeno je da predstava bude na otvorenom. Gledaju seljaci pripreme, gledaju u nebo, nadaju se da padne jaka kiša, da se desi bilo šta… U sebi traže opravdanje da ne dođu, a u guzicu im se zavukao crv znatiželje, sve na svetu bi dali da budu prisutni.
Nakon stidljivog pregledanja rekvizita, publika je polako zauzimala svoja mesta. Neko će gledati krišom skrivajući se iza drveća ili stogova sena, neko je seo desetak metara dalje, da izgleda kao da je slučajno prolazio pa svratio. Žene su bile hrabrije, zauzele su najbolja mesta u prvim redovima.

Započinje vodič:

A sada, dame i gospodo!
Dobro došli u svet čarolije! Ovde ćete videti što nikada i nigde niste videli! Pogledajte ovo, molim vas! Čovek od gume i žena od pliša žele vam dobrodošlicu! Pipnite ih, videćete da su pravi! Dođite, priđite slobodno! Zar baš niko neće da se uveri da su pravi!
Zavirio je pod suknju jednoj seljanki što je izazvalo buru smeha u publici.
O, madam, šta ja to vidim! Pa vi to imate pišu međ’ nogama? Bravo! Bravo! Treba uvek imati neko tajno oružje u rezervi. I žene su ljudi, samo što one to vešto skrivaju! Ha! Ha! Ha! Šalim se, naravno, šalim se! Sve je ovo samo jedna velika šala i zato dopustite molim vas da vas ja, vaš verni vodič, vodim kroz ovo malo života što vam je još preostalo! Vi znate da je život samo puka slučajnost, da nas niko nije pitao da li želimo da živimo, pa ste zato rešili da taj svoj slučajni život prokockate! Pa, izvolite, kockajte se! Pare na sunce, ionako vam više neće biti potrebne! Jer, šta su pare! Kome su one potrebne! Nikome!

Bacio je punu šaku metalnih novčiča u publiku.

A sada! Pred vama je Džek Rubi, navodni ubica Lia Osvalda, navodnog ubice Džona Ficdžeralda Kenedija, navodnog predsednika, navodne države, države koja je, navodno, najdemokratskija država na svetu! Kao što vidite sve ovo možete uzeti uslovno i dati svojoj mašti na volju. Postanite slavni, ubijte Džeka Rubija. Neka se i vaše ime vuče po naslovnim stranama, zaslužili ste! Ako pogodite sirotog Džekija stičete pravo da budete doživotni počasni član nekoliko tajnih nevladinih organizacija! Ah! Kako će da vam skoči ugled, najveća gospoda će moći da vam pozavide! Koliko? Čujem li ja to dobro? Sto evra? Bravo gospodine, vi znate zašta umirete, novac je ionako najveća obmana čovečanstva, svaki novčić je samo obična kocka leda koja se brzo istopi. Odbacite tu kocku leda sa gađenjem, budite gospodar sebe, bar za tren. Izvolite, gađajte iz vazdušne puške!

Stavlja vazdušnu pušku u ruke jednom starcu iz publike a iz njegove ruke uzima novčanicu od sto evra.

Čak i ako promašite, pogodićete vazduh, a on je ionako zagađen prljavim idejama. Džek je već odavno mrtav, a vi se samo pretvarate da ste živi! Sasvim je svejedno kojim redosledom će vas izneti odavde. Ne oklevajte jer, on je vas već pogodio, osvetite mu se!

Seljak je pucao iz prazne puške. Čovek na sceni pao je kao da je mrtav. Za trenutak su ga zaklonili zavesom. Kad su sklonili zavesu „pogođenog“ više nije bilo. Na scenu istrčavaju deca.

Pogledajte drage moje dame! Ovo su, verovali ili ne, deca! Prava pravcata deca! Čudo prirode! Ovo je nešto najlepše što može da vam se desi, ali mnogi od vas u čuda ne veruju, pa prolaze pored dece kao da su jaganjci! Uzmite jedno! Uzmite i idite dalje! Koje god da uzmete, bilo vaše ili ne, zagorčaće vam život. Deca su naše najveće blago, deca su ukras sveta! Pa kad je tako zašto ih odvajate? Uzmite jedno, zaboga, ovde dece ima koliko hoćete! Ali, ne! Zadrte majke uporno hoće samo svoju decu, iako im niko ne garantuje da su to baš njihova deca! Kao da nema toliko napuštene dece! Pa, sva su deca ista, zar ne? Otkud znate da ovo, ili ovo, ili ovo… nije baš vaše dete? Samo hrabro, slatke moje sirote debele dame! Ako se spoje sva napuštena deca i sve napuštene majke, kakva će tu neviđena lepota da se izrodi! Da čujem, koliko? Sto evra?! Šalite se, gospođo?! Pa, šta vi to kupujete? Dete ili južno voće? Stidite se, madam, stidite se! Bežite mi s očiju! Vidi se da nikada niste rađali! Aha! Evo čestite majke i žene!

Silazi sa scene da jednoj starici uzme iz ruke dve novčanice od po sto evra. Usput je uzeo i onih sto evra od druge starice koja od čuda još nije stigla da ih skloni.

Hvala, plemenita damo! Bog vas blagoslovio! Živite u miru i ljubavi! I budite sigurni da ćemo dete koje niste odabrali mi paziti hiljadu puta bolje od vas. Imaće sve što mu treba, čak i vašu nesebičnu ljubav iako ga nikada više nećete videti! Vratite se na svoje mesto i budite spokojni!
A vi, što ste se obrukali sa samo sto evra, molim vas da pređete na drugu stranu pozornice! Za te pare naš gumeni čovek će vam odigrati svoju omiljenu tačku iako niste zaslužili. Mi možemo da podnesemo svaku bruku, vi ste za nas svetinja! Novac vam neće biti vraćen, a da li će propasti, zavisi od nas! Za vas, za vašu propast, ja garantujem! Ne, ne, bez uvrede, molim vas! Ništa loše nisam mislio! Samo izvolite… gumeni čovek vas čeka!
Šta je sa tim parama, dame i gospodo! Čuvate ih za sopstvenu grobnicu? Ovo je vaša grobnica! Ovo je vaša poslednja stanica i zato me slušajte dobro! Budite ljubazni, moliću lepo, da se svučete do gole kože, da vas naši stručnjaci detaljno pregledaju, da vam se slučajno neki novčić, narukvica, zlatni lančić ili prsten nisu zaturili po tim vašim skupocenim odelima! Ni odela vam ne trebaju, ali će vam biti vraćena! Ovde ste ponovo u utrobi majke, spremni ste za drugo rađanje, ono rađanje o kome ste tako puno čitali, slušali ili sanjali, a koje vam se sada nudi kao jedina mogućnost! Nemojte mi reći da se stidite! Stid je već odavno probio platno vaše odeće, sve vam se vidi, bili vi obučeni ili ne! Napred, u novu golotinju, ova je najmanje opasna po vaše bedne živote! Više, ionako, nemate šta da sakrijete!

Uspeo je da nagovori nekoliko seljaka da se svuku. Radili su to kao da su hipnotisani. Nekoliko pomoćnika je pretreslo njihove džepove i uzeli su sve što se moglo uzeti. Gledao sam predstavu skrštenih ruku i nisam mogao da se suzdržim od smeha. Jedan je pokušao i meni da zavuče ruku u džep. Bol u preponama presavio ga je da zemlje. Nije smeo da vrisne, da ne pokvari umetnički doživljaj ovog istorijskog trenutka. Krik bi mogao vreme da vrati na svoje mesto, a tada bi krikova bilo mnogo više.

Taaaaako, bravo! Gospodo draga! Sada postajete zamrznuti zametak koga će neka nesrećna majka poroditi u nekom drugom vremenu, jer ovo vreme ste proćerdali, ovo vreme je za vas zauvek izgubljeno! Ne, ne, molim vas… samo bez uvrede! Obucite se, molim vas! Sada je sve na svom mestu!
Idemo dalje, moliću lepo!
Evo je! Žena od silikona! Živa živcata! Pogledajte samo te ruke! Te noge! Ta glava! A tek te grudi! Koliko vas, prirodnih žena, ima silikonske grudi, a ova silikonska žena ima prirodne grudi! Ništa ovako elastično niste u životu videli! Zar vam ne liče na gumene bombone, zar ne osećate želju da je stavite u usta, da je žvaćete, žvaćete, žvaćete…! Ovakva lepota viđa se jednom u životu! Ovo je jedinstven izazov, pogotovo za vas, umorne starce, poslednji izdanak ove naše razjebane civilizacije! Hajde sada, vi što plovite po bespuću, a čini vam se da plovite po moru sreće, pokažite kakvi ste mornari.

Nekoliko staraca mu pruža papirne novčanice. Uglavnom sitno, ali ništa nije odbačeno.

Eto, vidite kako je lepo ploviti po moru gluposti kad imate ubeđenja koja vas čine srećnim! Ne ustručavajte se, molim vas! Dokle god traju ubeđenja treba ploviti, ploviti, ploviti…! I biti srećan! Biti srećan, srećan, srećan… !!!
Primljeni ste, madam! I vi, gospodine! Primljeni ste u ovaj naš dom i neka vam boravak u njemu protekne u miru, slozi i ljubavi. Došli ste bez oružja, ušli ste bez časti, a izaći ćete – preporođeni! Ovde vam militantni destruktivci i ratni profiteri ne mogu ništa. Ovde ste zaštićeni i od prirodnih katastrofa i od sebe samih! Koliko god vam čovek i priroda bili neprijatelji, sami sebe ćete najviše zajebati!
Samo napred! Svi u bolju budućnost! Jebali vas ratovi, jebali vas filmski junaci, jebali vas junaci iz prošlosti, jebali vas političari, i ideolozi, i istoričari! Svi vas jebali, a najviše jebali sami sebe kad ste dopustili da se tako nisko srozate!
Neka pocrkaju svi koji nas mrze!

Programom je bilo predviđeno da će nastupiti klovnovi, artisti na žici, pa tačke sa životinjama, ali kako u svakom zlu ima nečeg dobrog – počeo je jak pljusak. Sitnu kišu, koja ga je najavila, niko nije ni primetio. Imao sam utisak da je za predstavu namerno odabran jedan ovako nestabilan dan, da cirkuske šatre namerno nisu postavljene – treba uvek računati na „nepredviđene događaje“ i pravilno ih rasporediti. Čak ni ovaj pljusak nije slučajan. Za desetak minuta cirkus je nestao ispred očiju zbunjene publike. Ostala je samo praznina u duši. Prisutni seljaci počeli su lagano da se bude iz kolektivne hipnoze. Kiša ih je dozvala svesti. Gledali su se međusobno, raspitivali se šta se desilo, slegali su ramenima, niko nije mogao ništa da objasni. Iz plastova sena su izlazili poluukočeni starci, jedva koračajući. Deca su bila u prvim redovima, za njih je ovo bila velika radost. Tek poneki pas zacvili odajući prisustvo svog gospodara.

* * *

Ostao sam sa Slađom i mačkom Cezarom ispod trema obližnje kuće.
Cirkus nije otišao – to je samo privid.
Među ovim lutkama od raznog materijala samo su dve prave – ova ljupka devojčica bez roditelja i ovaj mačak. Oboje gledaju znatiželjno, oboje znaju šta se desilo, i jedini nisu zbunjeni. I deca i mačke vole igru.
– Šta misliš, koliko su zaradili? – upitala me Slađa dok je žvakala sendvič.
– Malo – odgovorio sam joj. – Mnogo manje nego što je trebalo.
– Pogrešili su što su im vratili odelo.
– Tako je, mila moja. Baš tako. Trebalo je kući da se vrate gologuzi.
– Pa, svakako su gologuzi – bacila je parče sira Cezaru.
– Nisu dovoljno…
– Sjajna predstava. Ovo ni moji takozvani roditelji ne bi bolje izveli.
Nasmejala me.
– Cezare – čučnula je do mačka. – Ako opet naiđeš na čarobnjaka Merlina nemoj tražiti da čoveka pretvori u miša pa da ga pojedeš. Traži da miša pretvori u čoveka – mazila ga je po glavi iako on obično to nije trpeo. – Baš me zanima šta će da se desi. Ti si dobar mačak, učinićeš to tvojoj Slađi je l’ da?
Dala mu je ostatak svog sendviča i poljubila ga u glavicu.
– Eto, dogovorila sam se sa Cezarom.
– A… Otkud znaš da ovde već nije bilo miševa pretvorenih u ljude? Videla si kako su bili paralisani?
– Nije, generale. Pacovi se parališu od straha a ljudi od gluposti. Nisam primetila strah među njima, a glupost je tekla na sve strane.
– Zrelo razmišljaš…
– …za svoje godine – završila je moju misao.
Kad je pljusak splasnuo polako smo krenuli kući, peške. Prijala nam je šetnja. Pričali smo viceve, šalili se, brali voćke usput, gađali smo kamenčićima vrapce, onako iz štosa, pevušili, zviždali, jurili se po plotovima, skrivali se po stogovima, kao da smo vršnjaci.
Susrela nas je Taša.
– E-hej! Vas dvoje. Kakav je bio cirkus?
– Sjajan – viknula je Slađa.
– Zar se to ne vidi na nama? – dodao sam ja.
– ’Ajte na ručak,pa da nam sve lepo i potanko ispričate.
– O, da – Slađa i Taša su se poljubile. – Takvih stvari ima da čujete…
– Operite ruke, pa da čujemo to što imate da nam ispričate.
Oprali smo ruke i seli za sto…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: