Група жена окупила се у главном ходнику. А када се жене састану, Васиона се узнемири. Свака жена је помало новинар, помало видовњак, помало песник, помало лекар… све по потреби.
– Има осам сантиметара.
– Нема осам, него пет! Лично сам мерила, немојте претеривати… – Тетка Мица је била најгласнија. – Увек нешто измишљате, молим вас лепо!
– Има тачно осам и ни милиметар мање!
– Ма хајте, молим вас! Кожица се растеже цела три сантиметра! Цела три сантиметра је кожица, разумете ли… а права дужина је једва пет сантиметара…
– О чему се овде ради? Каквих пет и осам сантиметара? – улази доктор.
– О пишалу нашег новог станара! Лично сам мерила да је дугачак пет сантиметара, а ови овде ме убећују да је осам! Замислите, молим вас! Вечито нешто лажу и измишљају! После испадне да ја измишљам.
– А какве то везе има да ли је пет или осам?
– Има, има, како не! Ако је краћи од четири и по сантиметра, то онда није дечак!
– Него?!
– Хермафродит! Пола дечак, пола девојчица! Ни тамо, ни овамо, знате!
– А ко је поставио те критеријуме?
– Ја, лично! – буса се у груди.
– Ви, лично?! И шта кажу ти критеријуми? Је ли оно дечко или девојчица?
– Дечак! Али само за мало, да знате! Само за пола сантиметра! Ма, нема ни толико. За четири милиметра! За оволицно! – показује прстима одмеравајући сантиметре и милиметре.
– И шта би било де нема тих пола сантиметра?
– У институцију, наравно! За свакога је направљена кућа, па и за такве…
– А… шта се то, све заједно, вас тиче? – пословично хладни доктор поприма лако руменило. Наставите са читањем →
Filed under: Проза | Leave a comment »