Tetka Mica 1

Треба увек бити опрезан, јер су ролетне и бушне и провидне, а земља се још на свом почетку “зарекла рају” да тајне морају на површину, макар и на силу. Уосталом, зар нису вулкани ти који избаце највише истине о земљиној прошлости? Чепркање по пепелу је стара пракса која даје најбоље резултате.
– Комшија Маринковићу! Комшија Маринковићу, молима вас… само тренутак. Нећу вас дуго задржавати! – Хвата га грубо за рукав. – Јесте чули новост? Замислите, молим вас… Претпоставља се да је онај мали Симић отац. Знате, онај дечкић са трећег спрата што је…?
– Знам, знам… познајем Симиће! Ма пустите… то су само наклапања…
– Немојте тако, комшија! Претпоставке се увек докажу као тачне! Ето погледајте, на пример, оног Ђордана Бруна. Он је само претпостављао да се Земља окреће око Сунца, само је претпостављао, знате… а они га спалили наживо! И шта се десило? А? Показало се да се Земља заиста окреће око Сунца. А да и не причамо шта је све Никола Тесла само претпостављао, и све се показало као тачно! Ма, кад вам кажем, комшија Маринковићу… свака претпоставка на крају се покаже као тачна! Наравно, ако је правилно схватите.
– Смирите се, комшинице… Смирите се, молим вас, све ће бити у реду. – Смешка се благо и пријатељски је тапше по леђима.
– А, па не може то тако, мајку му! Ми морамо да нађемо оца том детету, молим вас лепо! Дете мора да зна ко му је отац! Замислите, молим вас лепо, да живите толике године а да не знате ко вам је отац! Страшно!
– Знаће се, не брините. И дете ће знати, и ви ћете сазнати једног дана…
– Их, једног дана! Једног дана ја нећу моћи да дођем, знате. И ја сам смртно биће…
– Ех, нисмо ми те среће. Све ћете ви нас на онај свет. Све.
– Дај боже, дај боже. – Одлази делимично задовољна. – Из ваших уста у божије уши!
И таман кад је упловила у мирне воде… бура на видику.
– А… ево је! Љуби је њена тетка Мица! Мацо! Марија моја лепа! Дођи овамо, дођи пиле моје слатко! – Узима је за руку и уводи у споредни ходник против њене воље. – ’Ајде ти сад лепо, твојој тетка Мици, да кажеш све. Све, без увијања.
– Шта све?!
– Па то. Мислим… то што си ти у другом стању, то није ништа. То свакоме може да се догоди, и то се догађа. Живимо у поквареном свету, пуном неморала, и шта се ту може. Ниси ти крива! Него, овај… дај да ми најпре видимо ко је тај несрећни татица, је л’ важи? Пшшшшшт! – Ставља прст на уста и не дозвољава јој да дође до речи. – Боље од тебе да сазнам него од других, па да ти онда испаднеш женска лаког морала, и тако то, знаш већ како то иде.
– Али тетка Мицо…?!
– Нема “али”, ништа “али”, мила моја! Ја ћу сигурно, али сигурно, то да сазнам, пре или касније. Боље онда што пре, и то од тебе, а не од других. Знаш какви су други… лапрдају све и свашта… докон народ, шта ћеш! Ниси ти крива, рекла сам ти већ! ’Ајде, ’ајде, све лепо натенане… Ко? Где? Како? Зашто? Све! Слушам!
Иза угла неприметно појављује се Ковачевић.
– Господине Ковачевићу, заиме бога! – Кад год се он појави она има жељу да га ухвати за гушу, то није пропустила ни овог пута. – Зар ви увек морате све да покварите! И зашто се не најавите, богаму божијег? Није ово ни кафана, ни железничка станица, мајку му!
– Како да се најавим? Нећу ваљда да куцам у заједничком ходнику?
– Па можете да кашљуцнете мало. Онако дискретно… Нисте у чамцу рођени, оца му јебем! И то баш сад! Таман кад сам требала да сазнам! И, бре… дете ће и да се роди, а ја нећу знати ко је отац! Страшно!
– Зар ви баш све морате да сазнате?
– А шта бисте ви хтели, мајковићу!? Да љубавишете, и да се свађате, и да се порађате, и ово, и оно… а да ми, обичан и частан свет ове часне заједнице ништа не сазнамо? – Падала је у занос. – Е, не може то тако, драги мој, не, не и не! Ми ипак морамо међусобно да се испомажемо, јер знате како је… сви смо ми смртна бића, и увек некоме може да затреба помоћ неког од нас, и ми морамо да се нађемо, да припомогнемо… Ко ће ако неће први комшија…! Ко? ’Ајде кажите!
– Добро, добро… у праву сте, опростите молим вас.
– Нема ту код мене “извини”, “опрости”, а не! То код мене не пролази!
– Добро, овај… ви сте, причају ми, и о мени начули неке ствари, и сад, знате како је…
– Е па ви ми реците лично, па нећу морати да “начујем” од других, знате. Лепо дођете на моја врата… куц! куц! …“комшинице драга, десило се то и то, так’а и так’а ствар…”, а не да ја идем од врата до врата… – задихала се.
– Наравно, наравно… Имате ви право. Тако је изгледа најбоље.
– Ипак, знате како је… ја сам жена у годинама, већ имам и отоке на ногама, вене су ми искочиле, здравље ми је озбиљно нарушено… а због вас ленштина, морам да шипчим толике километре… то није нимало лепо, само да знате! – Прети му прстом. – Ни лепо ни хумано.
– Добро, добро… до виђења, комшинице. – Одлази. Опет се провукао “само са лакшим последицама”.
– Ето видиш! Сад ми је опет Марија побегла. Замајав’о ме, замајав’о, а ко је отац детета… бога питај. – Слеже раменима. – Е, па то ти је да се убијеш!
Иде даље бесна и разгоропађена. Пресреће је лично доктор Василијевић.
– О, то сте ви! Баш сам сад нешто о вама овде… – прилази му насмејана.
– Знам, знам. Ви само на мене мислите. – Покушавао је да буде духовит. – Данас изгледате сјајно. Просто ме фасцинирате својим изгледом…
– Не серуцкајте, него причајте, шта вас занима? Имам посла, знате!
– Па ето, комшинице драга! Немојте се љутити, али… из вашег купатила ми већ неколико дана цури вода, и ја просто не знам шта да радим.
– Па пређите мало на ватерполо! По целу ноћ играте кошарку, погледајте какви су ми подочњаци! Погледајте, погледајте… – шири прстима капке на очима. – Ноћима већ не спавам због вас!
– Забога, код нас нико не игра кошарку и…
– Неки спорт јесте, у то се много не разумем! Је л’ видите кол’ки су ми подочњаци? Погледајте, погледајте слободно! Уноси му се у лице.
– Али, комишинице…?!
– Нема „али“! Никакво „али“. Промените спорт, или ћу ја да променим лист. Па нашта вам ја личим, побогу брате! Срам вас било, матор човек…!
Изашла је па се псовка није чула до краја.
Порази нас чине јачим, порази су први део победе, порази су саставни део живота… све саме глупости. Порази су црви који нагризају сваку ћелију, и који не дају мира ни једном нерву да се опусти, порази су нешто што боли и пече, и што се ничим не лечи. Кад би порази стварно чинили јачим, свако од нас би срушио свет голим рукама. Ипак… рано је још мислити на пораз.

Наставиће се…

Advertisements

2 реаговања

  1. Ah, ta komšijska posla! Nikad kraja njihovim naklapanjima.

  2. Kada ti pljačkaju stan, komšija može biti koristan i pozove policiju…

    a kada ti komšija pljačka vreme i živce, može biti nekoristan… pa sada ti vidi 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: