Teтка Мица 2

Излазећи из свог стана Тетка Мица је налетела на комшију преко пута.
– Јел’те, комшија Ковачевићу! – хвата га за крагну обема шакама. – Је л’ истина да ви имате пет синова и три ћерке?
– Јесте, истина је – стење под њеним снажним захватима.
– Ала ви то штепујете, бога вам незаситог… к’о сингерица у стара добра времена. А је л’ те, молићу лепо! Чиме ви то мислите да храните, а? – дрмуса га све јаче, претећи да га задави.
– Шта… Шта се то вас тиче? – отима се из њеног челичног загрљаја.
– Опет ви са тим вашим, шта ме се тиче! Само пробајте да заређате по кућама, па да мољакате паре за толику дечурлију! – прети му прстом испред носа. – Мало, мало… па долазе да сакупљају, те за лифт, те за степенице, те за чистачицу, те за црвени крст…! – Како помене неку ставку за давање новца, тако га још јаче продрмуса.
– Овај овде нема руку, онај тамо нема ногу… Шта ви мислите, мајке вам га спалим! Одакле? Одакле, молићу лепо! Нисам ја невладина организација да не знам шта ћу с тол’ким парама!
– Шта вам је, комшинице? – успева некако да се отргне. – Моја деца… уопште не живе овде?!
– А где живе, молићу лепо?
– У иностранству. Немачка, Швајцарска, Француска…
– Паметно, паметно. Кад сте знали да накркате толику дечурлију онда је боље да су што даље одавде!
Одлази према степеницама.
– Сви знају само да праве децу, а кад треба да их хране… звррррн… звоне Мици на врата. “Дај Мицо за ово, дај Мицо за оно…!” А кад их нешто питам: “Шта те се тиче”! Мица је ту само кад треба да се дају паре! Све друго, Шта ме се тиче! Е, Мицо, Мицо, шта си дочекала! Јадна моја Мицо!
Одлази коначно, не престајући са својом причом.
Наилази на дечка од десетак година.
– Дечко, дечко! ’Оди овамо, да те тета Мица пита нешто. Је ли, мили… – мазила га је по коси – …шта си ти радио тамо горе? Мислим… кад је била она тета код вас? Знаш на коју мислим?
– Па, ништа. Седео сам на ноши и…
– И?
– Какио сам.
– Добро, какио си. А после? Шта је после било?
– Па… после сам устао са ноше и…
– Устао? А зашто си устао?
– Па… није ми се какило.
– Ма, иди дете бестрага. И ти си наш’о да ме зајебаваш. ’Ајде, бриши одатле! Види ти њега, срам те било! Није му се какило, није­него!
А деца? Деца ко деца. Деца су ту само да кваре.
А онда наилази на комшиницу Јецу.
– Комшинице, шта то чујем? Ви то као да хоћете да се удате? Је ли то тачно?
– Богами, јесте. Решила сам, па сад… – слеже раменима.
– Браво, браво. Честитам. Од свег срца – дрмуса јој руку. – Него… Тај ваш несрећник… Хоћу рећу, муж… Какав је он? Мислим, по природи. Је ли добар, фин, миран…?
– Па… доста миран. Углавном, тих и миран.
– Немојте „углавном“. Хоћу тачно да ми кажете, какав је. До у детаље.
– Па, сад… шта је то вас брига? То је ионако мој муж, не ваш…
– Немојте тако, комшинице. Ваш будући муж је наш будући комшија. Ви ћете да се удате и то је лепо, свака част. Али, ми ћемо после са њим да се јуримо, свађамо, бијемо… Ви ипак морате да мислите и на опште добро, и на нашу заједницу, а не само тако себично да гледате. Вама је он данас добар и боли вас дупе какав ће бити нама сутра. За коју годину ви ћете да се разведете и да се поделите… а ко ће онда нама да надокнади штету! А?
– Какву штету?!
– Моралну, материјалну, емотивну, духовну… Ви нисте ни свесни каквих све има штета по заједницу кад се двоје разведу.
– Ви нисте нормални?!
– То сви кажу. Тетка Мица никад није нормална, али Тетка Мица увек све зна унапред. Ви заборављате да мене зову пророчица, и да ја пуно тога знам што чак ни ви не знате. А тај ваш будући брак ми не мирише баш на нешто што ће да потраје! Водите рачуна, драга моја! Ја сам добра док сам добра, али… са мном нема шале. Са мужем ћете можда и да се нагодите, али самом немате никаквих шанси. То да знате!!!
– Ма, идите бестрага! Још ћете нешто да ми избаксузирате…
– Ја само бринем за опште добро, а ви сте себични и горко ћете се кајати због тога, само да знате!
Додаје у себи.
– Како људи данас тешко подносе истину, то је чудо једно. А, овамо хоће да им се каже нешто лепо. Како да им кажем кад неће да ме слушају? Страшно. Богами, страшно…
Тетка Мица управо пролази поред вас.
Будите опрезни!