Тетка Мица 3

Група жена окупила се у главном ходнику. А када се жене састану, Васиона се узнемири. Свака жена је помало новинар, помало видовњак, помало песник, помало лекар… све по потреби.
– Има осам сантиметара.
– Нема осам, него пет! Лично сам мерила, немојте претеривати… – Тетка Мица је била најгласнија. – Увек нешто измишљате, молим вас лепо!
– Има тачно осам и ни милиметар мање!
– Ма хајте, молим вас! Кожица се растеже цела три сантиметра! Цела три сантиметра је кожица, разумете ли… а права дужина је једва пет сантиметара…
– О чему се овде ради? Каквих пет и осам сантиметара? – улази доктор.
– О пишалу нашег новог станара! Лично сам мерила да је дугачак пет сантиметара, а ови овде ме убећују да је осам! Замислите, молим вас! Вечито нешто лажу и измишљају! После испадне да ја измишљам.
– А какве то везе има да ли је пет или осам?
– Има, има, како не! Ако је краћи од четири и по сантиметра, то онда није дечак!
– Него?!
– Хермафродит! Пола дечак, пола девојчица! Ни тамо, ни овамо, знате!
– А ко је поставио те критеријуме?
– Ја, лично! – буса се у груди.
– Ви, лично?! И шта кажу ти критеријуми? Је ли оно дечко или девојчица?
– Дечак! Али само за мало, да знате! Само за пола сантиметра! Ма, нема ни толико. За четири милиметра! За оволицно! – показује прстима одмеравајући сантиметре и милиметре.
– И шта би било де нема тих пола сантиметра?
– У институцију, наравно! За свакога је направљена кућа, па и за такве…
– А… шта се то, све заједно, вас тиче? – пословично хладни доктор поприма лако руменило.
– Е, то ме сви питају! Шта ме се тиче, шта ме се тиче! Тиче ме се, сигурно да ме се тиче! Колико пута треба да вам кажем да смо ми једна отмена и угледна зграда, и да морамо да се пазимо међусобно. Није ово куплерај, па да свако ради шта хоће!
– Ако неко треба да пази на ове ствари, онда сам то ја. Као лекар, наравно.
– Слушајте ви докторчићу, ситна душо! Ви треба да пазите на физичко, а ја на духовно здравље ових несрећника овде. Они су преживели рат и ратне страхоте, дубоко су заглибили у разврату и неморалу, и моја помоћ им је драгоценија од ваше. Јер, као што знате, ја понеког још и излечим! А ви? Кога сте ви излечили? – крсти се три пута – Далеко било… ’ајде реците! Ваши најближи сарадници су гробари… – крсти се брзо још три пута – …далеко им лепа кућа, а ја сам овим избезумљеним и упропаштеним креатурама… овим несрећним јадницима… овим наказама… Ја сам им такорећи једина духовна храна, и једино ја им нешто значим кад западну у очај и безнађе, и кад не знају… – причала би и даље да је нису прекинули.
– Комшинице…! Комшинице…! – прекида је један од станара. – А да нећете можда и код мене да проверите да ли сам, како оно рекосте… хер… хермато…
– Хермафродит, Ковачевићу! Хермафродит се каже. Нећу да проверавам – мази се умилно ругајући се све више. – Проверила је комшиница Јеца. Проверила, измерила и… рекла ми. Ту такорећи нема шта да се мери. Чуди ме да већ нисте обукли сукњу и женску хаљину?
– А мене чуди да је толико дуго трпите, докторе. Ја бих је отерао у…
– Ја сам доктор. Хуманиста. Моје је да лечим, а не да терам…
– А ви то мене, као, лечите?
– Наравно. Ви сте мој омиљени пацијент – гледа је сажаљиво покушавајући да се смири. – И, као таквог, не бих вас дао низашта на свету.
– Ма, немојте! Е, пољубите ви тог омиљеног пацијента у дупе. Чујте ме, добро! Променила сам ја многе докторе, даће бог, променићу и вас! Али знајте и ово! Ја сам једна честита дама која води рачуна о овом ћумезу овде! Запамтите, ви пролазите, ја остајем – упире прстом у њега, па у себе. – Ја… Ја сам неуништива. Неуништива!
Одлази журним корацима.
– Нажалост, то је тачно – доктор немоћно шири руке. – Оваквих је увек било… и биће.
– Ону причу од малопре, наставићу вам другом приликом! – добацује му у одласку. – Немојте мислити да ћу да заборавим!
Није тачно знао о којој причи је реч, али једно је сигурно: много је ту било недовршених прича.

* * *
Ипак… нема те фурије која може да заустави живот. Ко зна зашто је то добро.
– Пазите, да не поквасите те лепе окице, ваша висости! – тетка Мица затиче доктора Василијевића како се умива. Трудила се да се не примети ништа од претходног дана.
– Охо! То сте ви, мадам! – и доктор Василијевић је имао свој понос који је ваљало прогутати. “Он је, ипак, био доктор и хуманиста…”, да цитирамо њега самог.
– А кога сте ви очекивали? Настасју Кински? – прилазила је лагано и опрезно са рукама у џеповима. Волела је да помиње познате личности из филмова, чинило јој се да јој то даје на важности.
– А не, мадам! Не бих ја вас дао ни за две Настасје Кински.
Брисао је лице и руке пешкиром.
– Серуцкамо, серуцкамо? Много волимо да серуцкамо, а?
– Не знам само како сте ушли?
– Било је откључано. А ја кад наиђем на откључана врата обавезно уђем.
– Зар се не плашите да вас неко лупи по глави?
– Мене? Па гробља су пуна оних којих се ја плашим!
– Браво! Замислите, каква случајност. Ја се таман спремао да вам кажем новост!
– Мени да кажете новост? Мислите да за мене овде има нешто што ја не знам?
– Има, има, и те како. Ето, на пример… Не знате да Марија носи близанце.
– Јеееел’! И то ми тек сад кажете?
– Зашто тек сад?
– Како зашто! Како зашто, молим вас лепо!? Па ја још нисам нашла оца ни за оно прво дете, а сад морам да тражим оца и за оно друго!
– Ка… како!? Па то су близанци?! Отац им је ваљда исти…
– Не палите се, драги докторе. То је стари виц о плавушама, само што сте ви овде нов, па не знате. Или сте можда и ви плавуша, само префарбана? Уосталом, у овој уклетој згради све је могуће! Не би ме чудило да је она опајдара и у другом и у четвртом месецу истовремено! Та мала вртирепка мења мушкарце брже него што ја стигнем да све то испратим. Страшно!!!
– Ех, сад! Претерујете, мадам. Није то лепо од вас…
– Еееех! Шта све није лепо ни од вас, па ето… Него, шалу на страну и реците ми искрено, зашто сте ме звали? Нисте ви мене звали због оне мале опајдаре.
– У праву сте! Хтео сам да вам се извиним за оно јуче. Да, да, добро сте чули, да вам се извиним.
Пружа јој руку у знак помирења. Гледали су се неколико дугих секунди.
– Да није то неки трик?
– Какав трик? Зашто сумњате у моју искреност? Ја сам навикао да трпим неправде и понижења, а оно јуче, са вама… то је био тренутак слабости и ништа више. Шта да вам кажем… све је око нас напето, људи су нервозни… па су извесне мале нервне кризе сасвим разумљиве и…
– Да, да… Разумем, разумем, како да не – и даље држи руке у џеповима. Не одговара на пружену руку. – Само не разумем шта ви лично тиме добијате?
– Па, ето… Добијам једну дивну и племениту жену, попут вас, за трајног пријатеља. А то није мала ствар.
– Ако тако наставите, још ћу да посумњам да ми се удварате.
– Немојте сад овде да се мазимо, молим вас. Нисмо деца. Какво удварање и какве глупости!
– Добро, добро, не морате више. Дакле, да пређемо на ствар? Конкретно, молим? Слушам?
– Па, ето, овај… ако смем да питам?
– Реците, слободно. Рачунајте да смо се помирили и немате више разлога да се устручавате.
– Ако је тако, онда… како стоји ствар са оним… како да кажем…
– Са чим?
– Па… – дугих неколико секунди паузе – …оно са Украјинкама?
– А то вас сврби! Па, што не кажете, мајку му! Па, зар ви… озбиљан човек, човек у годинама, ожењен, лепа породица… лепа, напредна деца…
– Не морате то све да ми говорите, ја то знам боље од вас. Него… ја сам то само онако… Успут, тек да нешто питам…
– Опет неки тренуци слабости, а? Јуче на политичком, данас на сексуалном плану.
– Па… кад човек доживи и преживи све оно што сам ја преживео, онда…
– Не морате ништа да се правдате. Само напред, слушам вас.
– Мене то не занима, ја то онако…
– Наравно, мили мој докторе, наравно да вас не занима! И ви сте само човек од крви и меса. Имам ја и срце и душу, није тетка Мица такав нечовек као што неки мисле. Реците… – претворила га је у непрстак и радила с њим шта је хтела.
– Имате неку посебну жељу или да ја изаберем по свом?
– Жељу? Немам ја више никаквих жеља…
– Значи да ја изаберем по своме?
– Ја имам пуно поверење у вас.
Одмахнуо је руком беспомоћно.
– Ништа… Ништа вам нисам рекао… Молим вас, ја…
– Ништа нисам чула – слеже раменима Тетка Мица. – Само причајте. Ја и даље ништа не чујем.
Окренула је главу према прозору.
– Немојте да се љутите, али… кол’ко ће то да кошта?
– Како, молим?! Није вас срамота! – враћа се жустрим кораком. – Опет сте дрски и безобразни, срам вас било! Докторе… у очи ме гледајте! Ту! Право у зенице! Не мислите ваљда да ћу ја на томе да зарађујем? Зар на туђој муци ја да профитирам?!
– Каква мука? Ја само питам, тек онако… – слеже раменима.
– Тако нешто не смете ни да питате. Ја могу да будем и оваква и онаква, али кад треба помоћи човеку… Ја се не двоумим! Никада!
– Смирите се, молим вас. Нисам ништа лоше мислио.
– За срце сте ме ујели, монструме један лекарски! Вама да наплатим! Вама… човеку и химанисти! Па, где ће вам душа!
– Нисам мислио да плаћам вама лично, него тим… Украјинкама. Оне имају цену, не ви.
– Оне можда имају цену, али ви је немате. Ви сте од непроцењиве вредности. За вас се вреди жртвовати.
– Немојте сад тако… Још ћете ме постидети…
– Без коментара! – зауставља га оштрим тоном. – Да више нисте проговорили ни једну једину реч! Је л’ јасно? Вас то неће ништа да кошта. За вас, ако треба, има да доведем и Клаудију Шифер, и она неће ништа да кошта. Па, ваљда верујете вашој тетка Мици, бога вам лоповског?
– Зашто „лоповског“?
– Ма, ја то онако… за све лекаре кажем да су лопови. Уопштено… разумете?
– Наравно, потпуно вас разумем. Него… мало је незгодно, знате…
– Шта је незгодно? – фиксира га погледом. – Ви ништа нисте рекли, ја ништа нисам чула. Значи, ништа се није ни десило.
– Па… овај… кад мислите да ту може нешто да буде?
– Кад год хоћете. Може и ноћас. И сад одма’, ако треба…
– Ноћас?!
– А­ха! Ја радим брзо и ефикасно. Него… шта је са вашом женом?
– Она је отишла код своје мајке на село, неколико дана неће бити ту…
– Браво! Браво, докторе мој лепи! Волим људе са савременим погледом на свет. Их, да сам само коју годину млађа, не бих ја вама Украјинке доводила… Не бисте ви мени живи претекли, али те усране године… унаказе сваког, па и мене…
– Само без патетике, молим вас! Реците ми још само… јесу ли оне, како да кажем… здраве? Мислим, овако… физички.
– Опет серете? Здраве? Још питате! Здравије су од млека које пијете и од хлеба који једете сваког дана. А да знате само какве гаћице имају…
– Гаћице?!
– Гаћице, гаћице, него шта. Сонијеве – мрда обрвама.
– Сонијеве?!
– Да, да, Сонијеве! Аутоматик­гаћице. Саме се скидају чим пожелите…
– Хе, хе, баш сте ви неки ђаво. Значи… ноћас.
– Пссссст Строга конспирација – нагиње се према њему. – Ноћас! Ноћас ћете да доживите врхунац своје каријере! Ноћас ћете да докторирате по други пут! За ово ноћас дићи ћете споменик вашој тетка Мици, још за живота! Нећете чекати да умрем! Него… докторе мој лепи… ако ваша жена случајно нешто сазна? Шта намеравате?
– Мислите да би могла да сазна?
– Ово је мали град, у њему се све брзо сазна.
– Па… сад… – замислио се. – Ма, нема везе. Наклапања, празне приче, рекла­казала, знате већ. Уосталом, не могу сад да размишљам о томе, сад ми треба концентрација… – застао је секунд. – Разумете?
– Наравно, докторчино моја! Кад јаја засврбе онда се језик везује у чвор. А после ћемо да развежемо језик, па… како се ко снађе.
– Каква сотона чучи у вама, боже драги. Тако сте ужасни, а тако сте ми потребни.
– Многима сам ја потребна, него неће сви то да признају. Ви сте бар искрени а то је нешто што ја највише ценим, и зато…
Нису издржали, отворили су шампањац и наздравили. Пенушава течност преливала се преко ивице кристалних чаша. Лица су им сијала, усне се загонетно смешкале. Многе алкохол до те мере отрезни да престану да пију.
– У ваше здравље!
– И за мог драгог доктора! И за његов префињени укус. Ви баш знате да изаберете. И пиће, и жену, и сараднике… и начин како ћете провести једну дугу и бесану ноћ.
– Мадам. Немојте претеривати. Још ћу и да се уобразим. Ви знате да смо ми доктори врло сујетни људи…
– И треба да будете сујетни. Зар не видите да сви само у вас пиљимо! – кренула је према вратима. – Ја сада идем да не бих пала у искушење и да вам не покварим оно што вас тек чека. А ноћас… – маше му руком у одласку.

Наставиће се…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: