ПРЛЕ И ТИХИ

У соби, на каучу, седи Тихи и гледа телевизију. Напољу је врело. Звоно на вратима.

Тихи: Прле… Прле… друже… брате… (загрцнуо се од изненађења).
Прле: Где си генералчино… (грли га и љуби). – Па, мајке ти га спалим, ви генерали сте неуништиви… Ништа се, бре, ниси променио…
Тихи: А ја бих ову њушку познао и у најцрњем мраку.

(Грле се и љубе. Помало и плачу, али се труде да се то не види).

Тихи: Шта ћеш да попијеш?
Прле: Полако са пићем. Прво нешто у кљун да бацим…
Тихи: Па, ти још јуриш клопу као за време окупације?
Прле: Ја колико видим, окупација још није прошла.
Тихи: Јесте, буразеру, јесте. Дошла и друга, трећа… А тебе нема да се заједно боримо.
Прле: А, ето… Ја мо по белом свету… Знаш како је…
Тихи: Знам, знам… Злато, дијаманти, фрајле…
Прле: Неко и то мора. Не брини… нисам вас обрукао.
Тихи: Како то мислиш?
Прле: Па крао сам бар колико и ви… ако не и више…

(Гласно се смеју).