ПРЛЕ И ТИХИ

У соби, на каучу, седи Тихи и гледа телевизију. Напољу је врело. Звоно на вратима.

Тихи: Прле… Прле… друже… брате… (загрцнуо се од изненађења).
Прле: Где си генералчино… (грли га и љуби). – Па, мајке ти га спалим, ви генерали сте неуништиви… Ништа се, бре, ниси променио…
Тихи: А ја бих ову њушку познао и у најцрњем мраку.

(Грле се и љубе. Помало и плачу, али се труде да се то не види).

Тихи: Шта ћеш да попијеш?
Прле: Полако са пићем. Прво нешто у кљун да бацим…
Тихи: Па, ти још јуриш клопу као за време окупације?
Прле: Ја колико видим, окупација још није прошла.
Тихи: Јесте, буразеру, јесте. Дошла и друга, трећа… А тебе нема да се заједно боримо.
Прле: А, ето… Ја мо по белом свету… Знаш како је…
Тихи: Знам, знам… Злато, дијаманти, фрајле…
Прле: Неко и то мора. Не брини… нисам вас обрукао.
Тихи: Како то мислиш?
Прле: Па крао сам бар колико и ви… ако не и више…

(Гласно се смеју).

Тихи: Да знаш само како си ме обрадовао… (пружа му чашицу са пићем). – Па, причај. Шта то има у свету што код нас нема, па си морао на тако далек пут?
Прле: Свашта, буразеру. Где све нисам био.
Тихи: Чуо сам… Ојадио си многе поште, банке… А било те свуда, на свим могућим и немогућим местима.
Прле: Они твоји шпијуни су били вредни… неуморни…
Тихи: Шта вреди. Једино теби нису доакали.
Прле: Четири пута замало да ме убију.
Тихи: И сваки пут зезнеш ти њих, јебо те отац који те направи тако способног…
Прле: Опа! Генерал почео да псује. Тога није било у наше време…
Тихи: Их! Шта све није било у наше време. Ај, живели.

(Куцнули су се).

Прле: Је ли, бре? Како ти није било досадно да шаљеш онолике шпијуне на мене?
Тихи: Посао, буразеру. Задатак. Морало се…
Прле: А да су ме убили?
Тихи: Нико тужнији од мене. Знаш какве бисмо ти почасти дали… Не можеш ни да замислиш.
Прле: Нешто баш и не желим да замишљам… Али, шта се може. Дај бре да се мезне мало.
Тихи: Наравно (вади из фрижидера печење, сиреве и салате). – Проја, наравно, не долази у обзир?
Прле: Зар са кавијара на проју? Где ће ти душа?
Тихи: Хе, хе, хе… Ево, служи се…
Прле: Па, како се ти, курво генералска, извуче са две пензије?
Тихи: А, чуо си и за то?
Прле: Јок, и нисам. Зна цео град.
Тихи: Па, ето… Пензионисали ме 1989, а кад се заратило рехабилитовали ме. После ме опет пензионисали 2000. године, кад је једно родољубље замењено другим.
Прле: Колико их то има? Тих родољубља…
Тихи: Код нас, Срба, свако има своје родољубље.
Прле: По чему се разликују?
Тихи: По броју мртвих и рањених. Чиста математика.
Прле: А Мрки вам је то водио статистички?
Тихи: Не. Умро је 1980.
Прле: Није умро, него се убио. Кад му је умро врховни командант срце му је препукло од туге… није издржао, јадник… и испалио је себи метак у главу.
Тихи: Откуд знаш?
Прле: Па био сам и ја на сахрани нашег врховног команданта. А био сам и код Мрког.
Тихи: Не би ме чудило да си ти потегао обарач тог пиштоља којим се он убио.
Прле: Ех, сад… (смешка се) -…он или ја, свеједно. Важно да се он убио.
Тихи: Средио си га да се мени осветиш, курво шверцерска.
Прле: Ко? Је л’ ја? (глуми изненађеност). – Нисам, кеве ми…
Тихи: Нека, нека… Пусти сад то (одмахује руком). – Моја кривица је што нисам имао три чисте да сам дођем по тебе, а слао сам ти дунстере…
Прле: А, то ћеш да извиниш. Шпијуни које си ми слао били су врхунски. Школовани у највећој тајности… Могли су муву у лету да погоде.
Тихи: Па, како су онда толико пута оманули код тебе?
Прле: Па, знаш како је… Они који посматрају свет од доле много боље виде од оних који га посматрају од горе. Разумеш шта хоћу да ти кажем?
Тихи: Апсолутно. Још нешто ме мучи…
Прле: Шта?
Тихи: Зашто си ми увек слао табакеру, опасач, упаљач, манжетне… или неки предмет од онога кога ти пошаљем?
Прле: Ако икад будеш морао да спаљујеш архиву о њима да ти ипак остане нека успомена на њих. Ипак су они били твоји ученици, а само ти ћеш знати о коме се ради и колико их је било.
Тихи: Ингениозно. Тако нешто си могао само ти да смислиш.
Прле: Надам се да си сачувао те предмете?
Тихи: Да знаш да јесам. И да знаш да је архива о њима заиста отишла у мајчину, нико жив не зна где је она сада.
Прле: Ето, видиш. Мада… није баш да нико жив не зна где је. Све се зна…
Тихи: ’Оћеш да кажеш да си ти и ту архиву скембао?
Прле: Их, какви су ти то изрази, скембао? Рецимо да сам је сачувао… или тако нешто…
Тихи: Почињеш да ме одушевљаваш…
Прле: Смањи емоције, ратни друже. То што падне у моје руке, за тебе је заувек изгубљено.
Тихи: Небитно. Ја још имам велико поверење у тебе.
Прле: Је л’ да? Ја ти дођем као стара девизна штедња. Уложио си у мене са пуним поверењем, али нема никакве шансе да то добијеш назад…
Тихи: Ха, браво! Дај да ми заложимо… – (прекида га усред реченице) – …да дрмнемо коју, боље ћемо да мислимо. Него, да те питам још нешто?
Прле: Питај.
Тихи: Када си ти, у ствари, решио да нас напустиш и пребегнеш у иностранство?
Прле: Сећаш се оног дана кад су нам делили одликовања? Последњи дан, ватромет, и тако то…
Тихи: Добро, добро, сећам се. И?
Прле: Е па тог дана су нам дали месец дана наградног одсуства. Ми се обрадовали к’о дете кад му дају чоколадицу. Онда генерал реча да то стоји, да ће он то обећање о наградном одсуству сигурно одржати, али да ми имамо пре тога да обавимо неки веома важан задатак. Онда ја не будем лењ, то исто вече провалим у канцеларију генерала који нам је окачио „чварке“ и мало завирим у његове папире. То сам радио толико пута. Тамо нађем план да наша група треба да буде послата мечки на рупу, односно да нас гурају на сва најопаснија места, како би нас се што пре решили. Ми смо били најзаслужнији борци, почећемо да тражимо високе положаје, добре куће, добре женске… а то квари планове оним гуланферима који су цео рат преспавали. Тада сам схватио да власт треба да припадне клошарима и шибицарима, а ми који смо крварили гаће четири године треба да будемо склоњени. А најбоље тако да ћутимо. А пошто мртав не прди, нама је задатак да што пре престанемо да прдуцкамо. Е, тада ја пређем границу, па опет у илегалу.
Тихи: Да, то знам. За тај план сам и ја сазнао, али касније…
Прле: Па си једне ноћи убио генерала, изменио план и себи осигурао јаку позицију.
Тихи: Откуд знаш?
Прле: Докле ћеш то да ме питаш? Знаш да ја све знам и то боље од тебе. Све што сам ја знао тада, ти си сазнао много касније.
Тихи: Па, било би и за тебе „масних колача“ у том лонцу.
Прле: Нећу из тог лонца. Нећу те колаче. Свак’ свакоме би био шпијун. Нико није био сигуран тада, а ти си имао среће.
Тихи: Среће?
Прле: Да. Остао си жив. Него… Караш ли нешто?
Тихи: А, нема тога више.
Прле: Је л?! Мени причаш. Додуше, код вас је то ишло, такорећи, спонтано…
Тихи: Е, то баш ’оћу да ти кажем. Ми смо то онако… другарски…
Прле: …револуционарно… по задатку…
Тихи: Сад није више битно. Оматорило се…
Прле: Пардон. У своје име причај…
Тихи: Добро, добро… (испија чашу пуну вина). – Него… Сећаш ли се наших ратних дана?
Прле: Како се не бих сећао. Шта смо деце и нејачи поубијали, а једва да смо три Немца укокали. Убисмо бога у народу…
Тихи: Ми? Ми смо поубијали жене и децу?
Прле: Да, ми! Да нисмо изводили бесне глисте по граду, они би цивиле оставили на миру. Лепимо плакете, пишемо пароле… јака ствар.
Тихи: Па шта је требало? Да пустимо кукасти крст да нам се вије над главом?
Прле: Да, баш то! Кад бих могао да дигнем из гроба ону децу, и оне невине људе, ја бих сада ставио кукасти крст на руку.
Тихи: И прикључио би се покрету Драже Михајловића?
Прле: Да! Придружио бих се црном ђаволу да ту нејач спасем. Они су моја нечиста савест. Они, а не то што сам лопов и шверцер. Јебе се мени и за Тита и за Дражу…
Тихи: Ти си луд.
Прле: Јесам, па шта! Шта је теби, човече! Да ли стварно мислиш да смо ми ослободили Београд?
Тихи: Него ко?
Прле: Савезници, будало, савезници! Да Берлин није пао савезницима у руке, ми би дан-данас имали кукасти крст на сваком ћошку. Кад су се Немци повукли, ми смо се само ушетали у опустошени град, и себе прогласили за победника.
Тихи: Ти стварно верујеш у то што причаш?
Прле: Да ли се ти сећаш да смо последњег дана рата, спречавајући Немце да сруше мост и да се евакуишу, изгубили 17 младића? Ниједан није био стрији од 19 година? Еј, последњег дана рата, човече божији. Па електрана, водовод… Све смо то ми дизали у ваздух четири године, а онда смо последњег дана рата гинули чувајући те олупине. Четири године истерујемо окупатора из земље, гинемо к’о стока да им што пре видимо леђа, а онда нам пало на памет да их у томе спречавамо. И то, по коју цену?
Тихи: Цена је морала да се плати… Чак и тог… последњег дана рата, који си толико пута поновио.
Прле: Ма, није! Није, будало! Требало је да их пустимо да иду у божију матер, а не да их спречавамо. Нек’ минирају све, врло важно. Ионако смо градили нови свет, направили бисмо нове мостове и електране, и… све ново.
Тихи: Па ти си лично тражио да их спречимо да изнесу онолико злато из Србије. Сећаш ли се да смо те једва зауставили да не погинеш у том спречавању које сада нама пребацујеш.
Тихи: Мислиш ти то? (Задовољно спушта тон.)
Тихи: Шта?
Прле: Па да су они то злато изнели…
Тихи: Како то мислиш?
Прле: Па тако… Нису га изнели… То мислим…
Тихи: Шта… Шта булазниш? То злато до дана данашњег није пронађено…
Прле: О, да. Још једна од ваших заблуда коју сте прогласили званичном верзијом.
Тихи: ’Оћеш да кажеш да си га ти нашао?
Прле: Па шта мислиш, како је Бата-Прле онако лепо живео? А?
Тихи: Ај, не причај глупости. Злато је било однето из Србије, то смо сви видели.
Прле: Видели смо само вагоне, сандуке, војнике… А злато… (клима главом одречно). – Ко је од нас видео грам тог злата? Ко?
Тихи: Ти, наравно. Ти си најпаметнији, ти све знаш…
Прле: За разлику од тог вашег комитета, који вам је увек давао званичну верзију и ваше властито мишљење, па нисте морали сами да размишљате.
Тихи: Ти си, наравно, мислио својом главом?
Прле: А-ха… (Пијуцка виски.) – И крцкао злато које ви никада нисте ни тражили.
Тихи: Човече, зашто да тражимо нешто што не постоји?
Прле: Да вам је неко упро прстом у то злато ви га опет не бисте тражили. Буди искрен…
Тихи: Зашто?
Прле: Зато што је вама било важније да народу отимате жито, маст, куће, имање, жене… Гладан народ увек ће вам бити привржен као гладан пас. А злато би вас у очима народа компромитовало, и ви никада не бисте били сигурни како да га сачувате баш од тог народа. Ето, зато. А то што „не постоји“ оставили сте нама, ситним лоповима. Врло хумано. Чак вам дугујем и захвалност.
Тихи: Очекујеш да ти поверујем да си ти то злато ипак отео Немцима испред носа?
Прле: О, глупи мој генерале. Није ни чудо што су те два пута искористили идеолошки безумници. Нисам ја Немцима отео злато, него га они нису ни понели. Ко зна шта су носили у оним сандуцима што смо их ми видели. Можда су, чак, знали да их гледамо па су нам изводили представу. Злато је остало овде, сакривено…
Тихи: …ти си га нашао и…
Прле: Тачно тако.
Тихи: Лако је теби да се шегачиш, немаш ни кучета ни мачета…
Прле: И то ти је тачно. Уколико мање имаш, утолико си слободнији. Шта ће мени имање и куће, да дрхтим над њима, кад имам своју личну Алибабину пећину? Само викнем „Сезаме, отвори се!“, узмем колико ми треба и… живим. Султан да ми позавиди.
Тихи: Зајебаваш, али добро…
Прле: Размисли, Тихи, друже стари. Нема више Комитета, сад можеш да мислиш својом главом, неће ти нико ништа.
Тихи: Добро, знам… Шта да размислим?
Прле: Сам си рекао да нема пас зашта да ме уједе, а био сам у свим највећим и најлуксузнијим кућама. Обишао сам цео свет, пио сам најбоља пића, јео сам најбоља јела, трошио сам ненормално много, а нигде ништа немам. А притом, нисам био никаква важна личност, да ме бадава госте и чашћавају. Па, како је то могуће? Кажи и сам. Како?
Тихи: (Ћути. Испија пиће. Размишља.) – Не знам. За лопове свако време је добро време.
Прле: За нормалне, будало, за нормалне. Лопови су били међу вама… Ви сте били заслепљени…
Тихи: Заслепљени?
Прле: Да! Да! Да! (Испија вино). – Види, буразеру. Ти знаш ону нашу другарицу… јебем ли га, сад сам заборавио како се звала. Радила је с нама у оној бази са штампаријом…
Тихи: Добро, добро, знам на коју мислиш. И шта је с њом?
Прле: Е, видиш… Она је 35 година носила и показивала једну црно-белу слику тврдећи да се на тој слици виде два четника како кољу старца. Нико није смео да јој притивуречи. А онда, једног дана, једно дете јој је рекло да се ту виде само два брадата човека како стоје у ставу мирно. Нигде клања, нигде старца. Добро, не кажем… Можда су та два човека заиста били четници, али на слици се не види како они кољу било кога. Из Комитета су јој рекли шта се на тој слици види и она у то није сумњала. За њу је реч Комитета била реч Божја. И шта мислиш, шта се десило када се и она озбиљније загледала у слику?
Тихи: Колико знам, она је умрла од срчаног удара?
Прле: Тачно. Кад је прогледала добила је срчани напад и умрла је два сата касније.
Тихи: Чекај, стани… Да мало продубимо тему. Знаш ли ти да данас има Немачких војних аналитичара и историчара… пази Немачких… који кажу да је напад на нас ублажио Немачки поход на Русију…
Прле: …и да је Немачка због тога изгубила рат. Јесте, наслушао сам се таквих глупости.
Тихи: Није га баш изгубила због нас, али чињеница је да смо им задржали приличан број војника.
Прле: О, да! На нашу велику радост. А онда су Руси гласали за санкције против нас… прц!
Тихи: Нису Руси него…
Прле: Знам, знам… Њихов пијани Јељцин и блесави Козирјев. Како год…изгибе толики народ, а ви себе убеђујете да сте креирали историју. И да је нешто зависило од вас, то јест… нас.
Тихи: Боже… Не могу да верујем колико си се променио.
Прле: Да. Ја се јесам променио и не стидим се тога. Жао ми жена, деце, невиних људи…
Тихи: Мислиш да мени није?
Прле: Јесте, курац. Шта си урадио са Маријом?
Тихи: Маријом?!
Прле: Да, оном Маријом у чијем стану нам је била база и коју си оженио после рата, па си је после ликвидирао.
Тихи: Знаш добро зашто сам то урадио?
Прле: Не знам. Знаш да ми логика није јача страна. Посебно та ваша логика…
Тихи: Она је била шпијун.
Прле: Она је била наш шпијун. Радила је за нас, идиоте!
Тихи: Како смо је ми врбовали тако су могли и други да је врбују.
Прле: Ма, шта ми наприча! Како смо је то ми „врбовали“? Радила је за нас, јер јој је отац био у заробљеништву.
Тихи: Тачно. Тако исто је могао неко други да јој запрети убиством оца и она би радила и за њих.
Прле: Ма, ти си луд, кеве ми.
Тихи: Схвати, Прле. Једном шпијун, заувек шпијун. Зна много, искусна је, а то друге обавештајне службе не би пропустиле да искористе.
Прле: Па си је једне ноћи лично задавио.
Тихи: Било ми је тешко (спустио је главу). – Волео сам је много. Али ми је партија била важнија. Ти то никада не би разумео…
Прле: Не бих, наравно. И не желим да разумем. Марија је била трудна.
Тихи: Утолико боље. Мислим… што сам је удавио. Са дететом би је још јаче уцењивали. А вероватно и мене. И ја бих због детета морао да коригујем своје понашање…
Прле: Да ли ти чујеш себе? Ко би је, бре, уцењивао? Ко?
Тихи: Непријатељи револуције. Добар шпијун, има дете… Прилика која се не пропушта.
Прле: Јебеш ми све ако си ти нормалан.
Тихи: Ја сам био војник, за мене је партија била светиња.
Прле: То знам. А Јоца?
Тихи: Јоца поштар?
Прле: Да.
Тихи: Шта је с њим?
Прле: То ја тебе питам. Човек није имао ни кучета ни мачета, а ви га смакли. Зашто?
Тихи: Како „зашто“? Има о је огромно знање из те области а није хтео да сарађује.
Прле: Није хтео више да ради. Хтео је у пензију. Хтео је млађима да уступи место…
Тихи: Ма, немој! Стало њему до омладине. Ко зна где је још имао скривену радиостаницу и коме је све слао извештаје.
Прле: Ви сте болесни, среће ми. Све вам је било сумњиво, божију му мајку!
Тихи: Зар није? Такав кадар се не оставља на ветрометини. А непријатељ свуда око нас.
Прле: Који непријатељ, оца вам идиотског! Који непријатељ?
Тихи: Па, видиш и сам. Овај исти што је разбио СФРЈ. Ми се опустили, они били вредни… и ето ти сад. Да смо их на време спречили…
Прле: О, јебем ти… Јебем вам идеологију. СФРЈ је разбила истина. Разумеш, истина.
Тихи: Не. Не разумем…!?
Прле: Па кад је истина о вашим заблудама почела да испливава као ђубре на води, држава се распала к’о мехур од сапунице.
Тихи: О нашим заблудама?! Шта је требало, да се сви дамо у шверц и крађу?
Прле: А, зар нисте?
Тихи: Шта?
Прле: Зар тај ваш комунизам, социјализам, марксизам… како га већ зовете… није био чиста отимачина? Кад више није имало шта да се украде, то јест, да се „подели народу што је од њега отето“, оде све у мајчину…
Тихи: Буди прецизнији (нуди га цигаром).
Прле: Знаш ли ти, друже мој ратни, да је у последњих месец дана рата партизанима приступило више добровољаца него за претходне четири године?
Тихи: Па шта?
Прле: Па, то. Видели су ко побеђује, намирисали где има да се дрпа, и потрчали из све снаге. Пијандуре, уличари, клошари, јајаре, шибицари, ситни лопови… преко ноћи постали су генерали. Борци за народ и народну правду. У име народа наметнули су свој харач, гори од оног за време Турака, и живели су к’о бубрег у лоју, а да за ту слободу и за тај народ ни прстом нису мрднули.
Тихи: Теби то смета?
Прле: А теби не смета?
Тихи: Да видиш… и не смета ми. Такви као ти, што су се борили све четири године, скупили су прње и отишли да служе богаташима и класним непријатељима. Такорећи, окупатору.
Прле: Хоћеш да кажеш да сам служио окупатору?
Тихи: Тако некако. Победио си их, а онда си отишао да им се клањаш и да им чистиш ципеле и клозетске шоље за шаку долара. Уместо да си остао овде и наставио своју борбу, ону у којој си ти победио. А, ти што су се прикључили пред сам крај рата, како ти кажеш… бар су били неутрални за време окупације. Можда нам нису помогли, али нам бар нису сметали. Уосталом, они су били наши таоци, по тој твојој теорији. За наше акције они су могли бити стрељани. Поред њихове куће корачале су силне војске, појели су силан страх, па је ред да то и наплате.
Прле: Да ли ти знаш шта си сада рекао?
Тихи: Нашта мислиш?
Прле: „Били су неутрални за време окупације“. Ту те чекам све време. Па шта се од нас тражило него да будемо неутрални? Потписивањем Тројног пакта, односно, његовим поштовањем… ми бисмо били неутрални. Само да смо се шћућурили и чекали да невреме прође, милион невиних људи остало би у животу. Разумеш ли шта ти причам?
Тихи: Наклапања… Шта би било кад би било. Чиме то поткрепљујеш?
Прле: Хрватском.
Тихи: Молим?!
Прле: Загреб никад није бомбардован. Зашто? Зато што тамо ниједан Немац није погинуо. Заузврат су добили да кољу до миле воље, али било је довољно да Немце нису дирали. Јебе се Швабама шта Срби и Хрвати имају између себе.
Тихи: Значи, требало је да кољемо за Немце?
Прле: Не, то никако. Само да их не убијамо. Па, како не видиш, слепче, да ниједна офанзива није била на тлу Хрватске, да једино за њих није важило „сто за једног“, да су били ослобођени свих репресалија, да врховни штаб са великим вођом није крочио на њихово тло… Кад смо их ми ослободили, они су само променили униформе. Избегли су бомбардовање и од савезника и од Немаца. За њих су и „Хај, Хитлер“ и Смрт фашизму“ имали исту тежину. Сем оних који су баш тешко окрвавили руке, па побегли, они су наставили по своме. Спремали су се и чекали повољан тренутак да направе етнички чисту Хрватску и на томе су радили додатних пола века. За све то време они су певали своју химну, а ми? Сваки Србин је имао своју химну, али нам је југословенска некако била најдража. Кад су видели да нема више комунизма, а савезници су им опростили „несташлуке“ из Другог светског рата, они су свој паклени план извели до краја. Хиљаду година су чекали свој „тисућљетни сан“, а ми хиљаду година постојања затиремо свим средствима. Та идеологија због које смо ми гинули, за њих никада није важила. Они су водили свој рат. Улудо смо слали децу у смрт, зар не увиђаш?
Тихи: Не. Ти стварно мислиш да би Швабе мирно пролазили поред наших кућа да смо ми поштовали Тројни пакт?
Прле: Па, они су мирно пролазили поред наших кућа кад год смо ми били у дефанзиви. Кад их нисмо дирали, народ је могао да живи како-тако.
Тихи: А четници су им за то време отимали храну и силовали жене.
Прле: А, ми нисмо?
Тихи: Ми смо бранили народ…
Прле: Не кењај, ратни друже. Све што су радили они, радили смо и ми. Одакле нама храна? Понели од куће? Ми смо јели корење а четници су јели пасиће, како да не. Знаш добро да није било тако. Као да је народу било важно ко им отима храну и силује жене. Некад њима, некад нама… Народ увек плаћа. Турци, Аустријанци, Римљани, Немци… (одмахује рукама набрајајући). – Трпели су и живели. А онда се ми курчимо паролама и ослободилачким (ово је изрекао посебно погрдно) акцијама. Ми бацимо бомбу, они стрељају сто људи, ми убијемо неколико Немаца они спале неколико села… Добро њима, добро нама!
Тихи: Ко каже да је добро? Али… зар да гледамо ту срамоту?
Прле: Па сам си рекао, Тихи, да је народ гледао и трпео. А кад је дошао тренутак, наплатио је то на свој начин. Тако су урадили и Хрвати; ћутали и трпели, а онда су све лепо наплатили. Ми смо улудо гинули! Ми… и нико други!
Тихи: Који то „ми“?
Прле: Ми, Срби.
Тихи: Ти национализмом и дефетизмом браниш тековине наше борбе?
Прле: О, Тихи, брате мој. Немој мени да продајеш ту демагогију, молим те! Знаш да сам ја шверцер, а не политичар…
Тихи: И све знаш боље?
Прле: Курве и ми смо најбољи обавештајци. У свим цивилизацијама је било тако. То што сам ја сазнао, и то што сада знам, ти нећеш знати да живиш још хиљаду година.
Тихи: Зашто тако мислиш?
Прле: Зато што оно што ја видим не пише у књигама. Ти си имао све нацртано. Математички прецизно, како рече онај твој брат Мрки. Али, живот није математика.
Тихи: А шта си то сазнао што ми још увек нисмо?
Прле: Па то… (глође месо) …да су Немци добили Други светски рат, на пример…
Тихи: Добили?!
Прле: Да. Где су сада победници? Где је Совјетски Савез? Где је СФР Југославија? Где је Чехословачка? Нема их нигде. Разбили се у… (застој) …дваес’ пет држава. А Немачка јача него икад. Па, ви данас идете да молите Немце да вам дају подршку за улазак у Европу. Ви њих, а не они вас. Где то има да победник моли пораженог да га прими у своју кућу? А кад је наша Влада 1941. потписала Тројни пакт, ишли сте на улицу и демонстрирали „Боље рат него пакт! Боље гроб него роб!“. Хајде, буди искрен па признај бар себи, ако нећеш мени… Сад, овог часа, да Немци врате кукасти крст, ко би им се супротставио? Ко? Где су сада ти јунаци да спрече ово пактирање са великом и моћном Немачком?
Тихи: Сад је друго. Сада пактирамо да нам буде боље…
Прле: Није, Тихи. Није, брате слатки. И тада смо пактирали да нам буде боље.
Тихи: Па добро… Немачка се ипак бори против неонацизма, мораш да признаш?
Прле: Не засмејавај ме. Сами праве те параде да би пред светом изгледало да се боре против некадашњег зла. Научили их Амери, као са Тврговинским центром. Понекад мало морају да изигравају мученика, а онда крену у самоодмбрамбени рат, и сјебу сву ову ситну боранију од које им ионако не прети никаква опасност.
Тихи: Теорија завере… Владари из сенке… Ционисти, масони, темплари… и сличне глупости. Ниси ваљда и ти потпао под ту масовну хистерију?
Прле: Не, глупердо генералска. Ја сам те владаре из сенке видео.
Тихи: ’Ајде?
Прле: Да, да. Видео, био сам са некима од њих… Пили смо, гостили се…
Тихи: И? Шта кажу? Кад ће да изађу из сенке? Да се погледамо очи у очи (смеје се).
Прле: Е, будало. Кад би ти бар знао шта се збива око нас…
Тихи: Зато си ти ту. Да ми испричаш. Ја сам војник, за мене постоји стратегија, доктрина, идеологија, правила ратовања, војничка част…
Прле: О, да! (Узвраћа му подругљив осмех). – То си стекао у вечерњој школи за штрикерај. Штрикали сте омче и качили медаље. То вам је сва идеологија.
Тихи: Није сва. Радили смо ми још пуно тога…
Прле: Па и ја сам нека врста владара из сенке, ако боље размислиш.
Тихи: Ма, немој! Прле Качкет, познати предратни шверцер, постао владар из сенке.
Прле: Предратни? Пре ког рата?
Тихи: Свеједно. Вечити шверцер и још већи шмекер… (смеје се подругљиво).
Прле: Цео живот сам у илегали. А увек у врху, никад на дну.
Тихи: Господар прстенова.
Прле: Не. Господар затупљених умова. Ти си служио власти и робовао својој сујети. Ја сам господарио великим умовима величајући их и узимајући од њих све што ми је било потребно. Ти и ја смо се лепо допуњавали, чак и кад смо били на два краја света.
Тихи: Стално ме копка… Зашто си ти уопште улазио у борбу за слободу?
Прле: Е, то и мене копка. Ако је младост оправдање за глупост, онда не морам да тражим лекарску потврду. Тада сам био млад, луд, без посла… Тражио сам авантуру. За мене то и није био рат, него зајебанција. Нисам знао шта ћу са собом, па сам се прикључио твојим авантуристима.
Тихи: Мојим авантуристима?!
Прле: Да, буразеру. Теби сам веровао, били смо некакви пајтоси. Себи никада нећу моћи да опростим што сам толику децу повукао са собом. И она силна стрељања, и одмазде, и масовна убиства… То је све због мог младалачког заноса. Најбоља српску децу сам слао у кланицу…
Тихи: Српску?! Било је и друге деце…
Прле: ’Ајде, сад ми мало идеолошки држи предавање. Српску, наравно. Нема више Југославије, ало, Србине! Све сте сјебали. Ти мени уваљујеш национализам, а лично си командовао бомбардовањем Дубровника…
Тихи: То пре свега није тачно. Применили смо само минимум нужне одбране…
Прле: Дај, не сери бар преда мном. Јеси, бомбардовао си их. И нека си! Заболе ме за Дубровник, да ти право кажем.
Тихи: Како ти не схваташ да сам ја преко ноћи постао окупатор у својој сопственој земљи. И то оној земљи коју сам ја лично ослободио.
Тихи: А како ти не схваташ да је све што си ослободио отишло у три пичке материне? Где ти је та слобода? Где је земља коју си ослободио? Ти, као ослободилац, тајно улазиш у свој стан, да те комшије не би псовале и вређале. Опет смо илегалци и ти и ја, само свако на свој начин и са својим фиксацијама у глави.
Тихи: Не разумем… Шта је требало да урадим?
Прле: Требало је најпре да скинеш петокраку и да тако обезбедиш савезнике у тој борби. Шта вам је значило оно да „нећете да обијате туђе прагове“? Истина ће победити. Кад је то истина победила, реци ми, молим те? Истина је роба као свака друга, како је рекламираш тако ћеш је и продати.
Тихи: Па, није било тебе да трампиш истину за канту масти, као оне немачке униформе.
Прле: Није било ни тебе. Не, идеолошки. Бранио си трулеж од државе…
Тихи: Ти си се ипак борио за тај трулеж од државе?
Прле: Нисам. Држава за коју сам се ја борио никад није створена.
Тихи: Како сад то?
Прле: Знаш ти добро о чему ја причам. Зато је и избио рат. Само једну грешку сте направили. Само једну.
Тихи: Коју?
Прле: Нисте обезбедили ниједног савезника у свету. Баш ниједног. А нема рата без савезника, па кад би све истине овог света биле на твојој страни.
Тихи: Ај, живели!
Прле: Живели.
Тихи: Ниси ми одговорио на једно питање?
Прле: На које?
Тихи: Како то да је ЈНА, регуларна војска једне државе, каква год она била, преко ноћи постала окупаторска?
Прле: Да ли ти пратиш вести? Да ли читаш новине?
Тихи: Да. Што?
Прле: На ком језику их читаш?
Тихи: На српском… Не разумем…?!
Тихи: Разумеш, разумеш… На БХСЦ језику и читаш и говориш. Ту карикатуру са језиком почели сте у бившој држави а наставили је у свим потоњим…
Тихи: Добро, у реду. Врати се на моје питање, молим те.
Прле: Е, па, овако… Све регуларне војске преко ноћи су постале окупаторске. Погледај Ирак, Тунис, Либију, Египат… и да их не набрајам. Вође тих земаља владају деценијама, сви сарађују са њима, свима су добри, сви имају дипломатске односе са њима, иду им у посету, примају их, а онда… Из чиста мира прогласе их за диктатора или тиранина, а њихову војску за окупаторску и антинародну. Онда пусте некакве „побуњенике“, а то је, по правилу, најгора багра са улице, да преузме власт. Зар нису и код нас „зенге“, „у-че-ка“… и сличне терористичке организације постале ослободилачка војска? Баш као и ми некад…
Тихи: Као и ми некад!?
Прле: Наравно. Ми смо за тадашњу власт били терористи. А онда смо бесомучно гинули, просипали крв и своју и туђу, и постали смо ослободиоци.
Тихи: И ти то стављаш у исту раван?
Прле: Историјски гледано, ту нема никакве разлике. Друго је ствар како ми то лично доживљавамо. Ми нећемо бити живи кад и ове „ослободиоце“ буду тукли бомбама, али сам уверен да је то циклус који се неће зауставити бар неколико векова.
Тихи: На које ослободиоце мислиш?
Прле: На оне који су разбили Југославију. И они су неки ослободиоци, зар не?
Тихи: Они разбили Југославију, ја је бранио, и сад ја будала?
Прле: Да. Тако ти је то ратни друже. Ришеље је давно рекао: „Издајство је само питање времена“.
Тихи: Нашао се ко ће да ми цитира Ришељеа.
Прле: Па Маркса, Енгелса и Лењина не могу, ту си јачи од мене (покушава да буде ироничан).
Тихи: Много су те искварили они капиталисти тамо. Требало је овде да останеш…
Прле: Боље капиталац у земљи без морала него моралиста у земљи капитала?
Тихи: Тако некако…
Прле: Рогове може свако да ти набија, а ти шириш братство и јединство…
Тихи: Рогоња или ногоња… Све ти је то исто. Уз мало среће, овде си могао да будеш неко и нешто, бар привидно… А тамо?
Прле: Тамо сам ја био само привидно, моје срце је увек било овде…
Тихи: Ма, није могуђе?! Откуд сад то?
Прле: Да се поздравимо. Морам да идем.
Тихи: Тако брзо?
Прле: Посао, буразеру…
Тихи: Па, да… Има јоштолико џепова да се опељеши… И толико фрајли…
Прле: Лако је теби. Ти си своје одувао. Имаш пензију, а мени је до пензије далеко. WC? Тамо? (Одлази у wc. Враћа се после пола сата). – Е, па, брате мој по оружју…

Грле се и љубе. Скоро да су заплакали.

Тихи: ’Ајде, лоповчино белосветска, још ћеш и да ме расплачеш…
Прле: Сад си слободан стрелац, можеш да плачеш колико те воља.

Одлазе према вратима. Још један загрљај. Последњи у њиховом животу.

ЕПИЛОГ:
Тихи: Улази у купатило. На огледалу налази писмо. Чита:
Драги мој ратни друже,
почели смо као људи, завршавамо као дивљи зечеви. Кријемо се од сопствене сенке. Коме смо још потребни, овакви какви смо? Наша заједничка мисија на овом свету је завршена. Нема смисла одузимати време и себи и другима објашњавајући шта смо то хтели да постигнемо, а нисмо. Време је да се заувек растанемо.
Збогом!

чула се јака експлозија

Прле: Чита писмо у аутомобилу:
Драги мој ратни друже,
не могу ти описати колико ми је жео што су нам се путеви разишли. У суштини, ми смо једно. Обојица смо се зезнули, обојица смо прекасно прогледали, обојица смо прекасно стигли на циљ. Поштено је да обојица заједно одемо са овог света, са света који смо хтели да преправимо, али који нас није разумео. Ми знамо шта смо хтели, други ће то сазнати тек много година касније.
У тренутку док будеш читао ово писмо ја нећу бити жив.
Али, нећеш ни ти бити жив јер… чим склопиш ово писмо…

чула се експлозија.

КРАЈ