ЖБИРИ И ЛЕПТИРИ

Извод из романа који чека издавача; не оног с парама већ оног са „три чисте“…

У моје кошмарне снове улазе дивљи коњи са дивљим јахачима на себи, њиште коњи од подивљалих ветрова, ватра им додирује репове, видик се прелама; све престаје и све почиње на овој нултој тачки Универзума; дивље звери гризу се са дивљим људима, полумртве птице догоревају; не плачите децо моја, дивљина је пролазна; у овој ватри просуто је много семена, у том семену спавају богови, ти богови створиће човека, од тог човека отпашће ребро, од тог ребра настаће жена, па јабука раздора, па змија, па ће брат убити брата… све како је записано. И све тако у неки нови кошмар, у нове заблуде. Спавајте децо моја! Када се пробудите свега овога неће бити, чувају вас припитомљени вуци, подојиће вас вучица, па ћете опет дизати нове градове, бићете Господари прстенова, којекакви Мерлини показиваће вам пут; мешаће зубе ајкула, паукову мрежу, пљувачку мува… не би ли вам ојачали моћ, све како је записано! Ваше сећање, децо моја, неће ићи далеко! Сирова снага даће вам за право да стакленој кугли дајете облик по својој мери, да очи мудраца учините невидећим, или свевидећим, како вам драго. Крила вам неће истопити сунце, Икар је мртав. И Ерика је мртва, нема више разлога за страх од летења. Још колико ноћас бићете јагњад, док на видику не угледате Златно теле, изгубљени прстен, златан ланац… било шта што разара зенице! Док вам похлепа не разори детињство, док вам сулуди и разгоропађени очеви у руку не ставе идеју љубави, ону њихови идеју због које су им зуби тако црвени, очи без сјаја, руке утрнуле, крваве до рамена… Спавајте децо моја…
…псссст! Не будите поспану будућност!
Присећам се филма Танго Аргентино, кад генијални Мија Алексић каже:
„О, добро јутро, Хулио Поповићу. Како сте ноћас спавали?“
Хулио никад није био у Аргентини, и никад није био певач аргентинских песама – баш као што ни ја никада нисам био у овом граду, па се сада понашам као размажено дериште које стално плаче али никако не уме да објасни шта хоће. Неко ми је украо град. Моли се поштени налазач да га врати, даћу му у замену шта год хоће. Нико се не јавља. Стигли смо око пет сати ујутру. Дочекала нас је армија паса и гомила (с)уморних људи. Свако лута својим послом. Неко гледа право испред себе, неко прича на мобилни телефон, неко пребира по џеповима. Свеједно које је доба дана, слика је увек иста. Није иста. Очи су нам се привикле на сивило па не виде позадину, а на свакој доброј слици позадина је најважнија. „Ако пођеш у било који град…“ – рекао би Матија. Ја још нигде нисам пошао. Вековима људи путују, све им се чини да иду кружно, да се увек враћају – каква заблуда! Путујемо праволинијски. Сваки повратак је нови почетак. Као што ниједна слика није иста, ма колико пута сликали исту ствар. Тако је боље. Бар за нас, уметнике. Професор Гаталица је ту, на „мртвој стражи“, шета и размишља. Он никад не губи време. Прекрстио се кад нас је угледао. Поклонили смо му се сво четворо и ушли у стан. Опрез, генерале, „непријатељ вреба са свих страна“, знаш како су нас учили од основне школе до академије! Танки кончићи које смо залепили на вратима били су покидани – то значи да је неко улазио док нисмо били ту. Волим да се играм са духовима, никад не направе неред по кући, кад оду увек је све на свом месту. Разменили смо неколико значајних погледа, насмешили смо се, и наставили да галамимо, како би изгледало да ништа нисмо приметили. Ето зашто сам рекао да је ово увек други град. Увек вас неко посматра, увек вас неко воли, ма колико мислили да сте небитни. Некоме сте увек битни.
– Видиш, ћале – рекла ми је Сања кад смо ушли. – О оним џукелама напољу брине Брижит Бардо, лично. А о теби? Четири обичне мале курвице.
– Нити сте обичне, нити сте мале… А курва је широк појам… – шљапнуо сам је по гузи. – ‘Ајде, кувај кафу за све.
– А ти још загледаш за сваком сукњицом, па где ће ти душа – додала је Маја.
– Свакој жени треба рећи да је лепа. Никад се не зна када ми то може затребати.
– Опа! Је ли то мисао из родног краја или си је покупио сад успут?
– Ма, ја сам мондијалиста и човек широких сазнања. Знате да имам истанчан укус…
– О, како да не! И истанчан каиш, врло чести ти падају панталоне.
– Ију, срам те било. Немаш респект за моје године!
– А, да можда немаш и температуру? – довикнула је Таша из кухиње.
У кућу смо унели само две најлон кесе са воћем. Знали смо да ће баш то унети немир у овај град. Људи који са пута доносе дестине кофера нису сумњиви – треба „припазити“ на оне што долазе празних руку. Приметио сам да много људи обилази око нашег празног аутомобила. Ништа није било у њима осим седишта. Чак смо их оставили откључана. Неко се прекрсти, неко пљуне у страну, али смисао је исти. Жбири и лептири имају право на свој део.
– Не знам да ли сте приметиле, моје даме… Али тамо напољу није било само џукела него и џукаца!
– Је л? А како их ти разликујеш?
– Ееееее, ту сам вас чекао. Треба имати натприродни дар за то.
– Добро смо прошли, могу вам рећи – чула се Ана. – Све слике смо продали. Нисам ни знала да сељаци имају толики осећај за сликарство.
– Нису то обични сељаци. То су моји сељаци. Моја школа, разумеш?
– Ма немој! Да им ниси ти држао часове, можда?
– Нисам. Али, сама моја појава буди у њима уметнички нагон…
– Знамо шта твоја појава буди у њима… – Сања ми је донела шољу вреле кафе.
– Да твоја појава није напустила њихове крајеве, за који дан они би сви дошли за нама, овде у Београд! – рекла је Ана.
– А што, бре?
– Па, жене из својих женских разлога, а мушкарци да се доказују ко је бољи.
Причали смо тек да причамо, док смо вршили детаљно прегледање стана. Неке мини камере смо, као случајно, прекрили вешом, неке смо оставили намерно… Видим да је и Свети Ђорђе посетио наш дом. Пре него што смо отишли, икону Светог Ђорђа сам окренуо наопако, а она се вратила како треба. Тај трик сам често примењивао када сам одлазио од куће. Често сам и слике на зиду окретао наопако а оне су се враћале „напослено“. Леп је то осећај кад слика воли свог ствараоца и не дозвољава му да је окреће наглавачке. Неки веома образовани и културни људи гледали су старе филмове са радњом из осамнаестог или деветнаестог века. Јој, што је тада било докумената и тајних сефова иза слика. Често се дешавало да слика више вреди са задње него са предње стране. Свака уметност крије неку своју малу тајну, али сликарство је увек било изазов и за оне који га не разумеју.
– Ја увек имам јаку потребу да се уметнички искажем – узвикнула је Таша и скинула гаћице изнад једне благе избочине испод тепиха за коју смо знали да је камера. Хтела је да „части“ нашу верну публику. Они који су распоређивали камере по стану, намерно су поставили неколико на очигледним местима, тамо где ћемо их лако наћи. Кад нађемо њих, а знали смо да их има, онда ће им оне важније бити мање тражене. Све има своју логику, али ми смо играли мимо сваке логике.
Тек је осам сати ујутру, а већ долази комшиница и носи велику тепсију са целим буреком.
– Извин’те, молим вас! Видим да ништа нисте донели са собом, па к’о велим, да вам донесем нешто за доручак. Бурек. Таз, врућ бурек, пробајте само! Опа! Имате шљиве! – пошла је према кеси са шљивама. – Узећу вам коју, да знате ако вам фали нека, ја сам је узела – причала је и пунила џепове шљивама. – Него… Јесте ли чули за Марковиће. Болесни су обоје. Нека шизофренија, не знам тачно шта је. Завршили су у болници, грешници. Ма, све вам је то од ове радијације, ја кад вам кажем – испало јој је неколико шљива на под. Сагнула се да их покупи. Док је скупљала шљиве, из углова је узела неколико металних плочица и гурнула их себи у недра. Правио сам се да ништа не примећујем. – Теже је њој, да знате! Она је здрава и права и треба озбиљно да се забрине за себе ако остане без мужа. Онако грдна, нема велике шансе да ће се поново удати. Њему је ипак пуно лакше, он је ионако тешко болестан, па ако остане сам сви ће потрчати да му се нађу. Неко из љубави, неко из користољубља, неко зато да би се сликао за новине… али ту су, у близини.
Устала је и отишла као да жури.
– Лепо смо почели, ћале?
– Лепо, лутке моје. Погледајте какав смо бурек добили.
– Е, да нам је још једна оваква комшиница… – говорила је Таша док је огроман бурек гурала у малу канту за отпатке.
– Јеботе, нисмо је ни послужили – рекао сам.
– Нека, ћале, сад си јој дужник. Доћи ће она опет по свој део. Само је незгодно што ти камата расте.
– Јес’ бре! – додала је Сања. – Напојница, камата… Спољни дугови нам све већи. Опет правиш срање, црни ћале.
– Шта мислите – додала је Таша – да ли су јој оно праве сисе?
– Ма не. – одговорила је Сања. – Чиста бижутерија. Силикони, хормони, бомбони…
– Па ко онда има праве сисе?
– Ја – опет ће Сања. – Код мене су праве сисе. Да ли неко хоће да провери.
Тиме су хтеле да ми кажу да су металне плочице, које је комшиница ставила у своја недра, биле лажне и да су праве код Сање. Она их је заменила.
– Ја хоћу да проверим – додао сам.
Завукао сам руку у Сањина недра и извукао праве металне плочице. Биле су то картице са софтвером са камерама, микрофонима, исл. Ставио сам их под врелу воду, а онда сам их бацио кроз прозор. Један случајни пролазник, старији човек са штапом, сагнуо се, покупио их и ставио их у свој џеп.
– Какав бестидник! Који неморал на јавном месту! – изгледало је као да се Ана обраћа мени, а у ствари је мислила на старца испод нашег прозора.
– Требало је да га уштројимо првог дана – додала је Ана – сад бисмо имали бар неко оправдање. Како сад жени да објаснимо да је човек уморан и да је једноставно заборавио!
– По логици ствари, даме и господо, сада мора да дође до опуштања после силног стезања. Стегли смо се као да смо у Сибиру – Ана је сипала свима по пиво. – Да ми наздравимо за наш срећан повратак.
Двосмислени разговор који смо водили чинио нам је задовољство. Живот је ипак само игра – играјмо се! Вриштали смо од смеха да се не чује гребање по зиду. Тражили смо закопано благо. Кажу да су овде некад били Турци, Аустријанци и Римљани, можда им је нешто промакло. Пустили смо гласно музику. Било је дивно гледати како њих четири, све четири различите националности, певају старе српске песме. Бирале су све оне најлепше. Одиграмо једно колце, па наставимо са претраживањем. Ако у великом граду желиш да будеш непримећен – буди што бучнији. И што више буке правиш, мање те виде. У великом граду прате те само полиција, дужници и порезници. У малом граду дужан си свакоме па те сви и прате.

* * *
А онда су дошли Цигани.
Кад нам се учинило да смо „заклонили“ неке делове стана од нежељених погледа, група Цигана нам је донела торбе са стварима. Натоварени лонцима и шерпама које су продавали, вешто су сакрили наше торбе. Зајецале су виолине, закукале хармонике, кренула је бура смеха. Волео сам тај њихов плач душе и смех срца. Они су саткани од емоција, ваљда су нам зато и драги. Цигани – покретна историја. Она историја која се не мења вољом силника – цигански точак још нико није зауставио. Однекуд се створило и печено прасе. Све је попримило онај стари добри штимунг.
Мали Цига ми је довикнуо:
– Газда, ако опет решиш да зајебаваш државу, немој никог другог да узмеш. Само нас има да узмеш, јес’ чуо!
– А што?
– Зато што смо најскупљи. А најбоље је оно што највише кошта. Ми смо највећи српски бренд, само што ви, Срби, нећете то да признате.
– Чим нећемо да признамо значи да је истина све што кажеш. Јеси разумео, синак?
– Па, нисам ти ја син, јебем ти оца циганског – јео је прасетину прстима и пио је пиво иако је имао тек тринаест година.
Из неких разлога волео сам кад ми псује оца циганског. Можда зато што ми се чини да ту има много истине. И њих и нас неко је гадно зајебао, све ми се чини да су нам замењени идентитети.
– Знаш ли ти, бре, у уста те јебем, која је разлика измеђ’ тебе и мене?
– Која?
– Теби је од војске остала само војна музика, а нама је остало све друго.
– Које друго?
– Па ти, јеб’о те ја!
Дрекнули смо од смеха. Није нам се спавало, нисмо били уморни, желели смо да овај дан потраје што дуже. Добро увежбани, дочекали смо јутро.
Дао сам шаку новца малом Циги.
– Не би’ ти уз’о, газда, мајке ми, ал’ ће се навадиш, па ће да најебем. Јер, Срби кад се наваде, може човек само с бомбе да га разваде. Јебеш га, так’и је наш живот цигански. А ви, Срби, сте већи Цигани од нас, ја да ти кажем. Зато мора да ти узнем све што даш. А ако не даш, ја ћу опет д’ узмем, па ти види!
– Је ли, другар, а ко је твоја мама? Како се зове?
– Јебем ли га, газда! То ни она не зна. Ми, Цигани, не полажемо много на те формалности, зато увек преживимо. Ви не знате ко вас воли, ми знамо ко нас не воли, тако ти је то – волео је да се прави важан и да ми држи придике о разлици између Срба и Цигана. То га је чинило великим у сопственим очима. Није ни свестан колико је био у праву. Довршио је свој мали говор реченицом:
– Ми, Цигани, никад не лажемо. Није наша кривица што нам нико ништа не верује – побегао је низ степенице.
Смејали смо се још неко време, а онда смо легли да се одморимо.
Метропола нас је дочекала раширених руку. Све је као што смо и очекивали.

Advertisements

Једно реаговање

  1. сво ю д в иною я ус р юсь у е ро и ь е 2 рок в 9 м ся в.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: