ЖБИРИ И ЛЕПТИРИ

Извод из романа који чека издавача; не оног с парама већ оног са „три чисте“…

У моје кошмарне снове улазе дивљи коњи са дивљим јахачима на себи, њиште коњи од подивљалих ветрова, ватра им додирује репове, видик се прелама; све престаје и све почиње на овој нултој тачки Универзума; дивље звери гризу се са дивљим људима, полумртве птице догоревају; не плачите децо моја, дивљина је пролазна; у овој ватри просуто је много семена, у том семену спавају богови, ти богови створиће човека, од тог човека отпашће ребро, од тог ребра настаће жена, па јабука раздора, па змија, па ће брат убити брата… све како је записано. И све тако у неки нови кошмар, у нове заблуде. Спавајте децо моја! Када се пробудите свега овога неће бити, чувају вас припитомљени вуци, подојиће вас вучица, па ћете опет дизати нове градове, бићете Господари прстенова, којекакви Мерлини показиваће вам пут; мешаће зубе ајкула, паукову мрежу, пљувачку мува… не би ли вам ојачали моћ, све како је записано! Ваше сећање, децо моја, неће ићи далеко! Сирова снага даће вам за право да стакленој кугли дајете облик по својој мери, да очи мудраца учините невидећим, или свевидећим, како вам драго. Крила вам неће истопити сунце, Икар је мртав. И Ерика је мртва, нема више разлога за страх од летења. Још колико ноћас бићете јагњад, док на видику не угледате Златно теле, изгубљени прстен, златан ланац… било шта што разара зенице! Док вам похлепа не разори детињство, док вам сулуди и разгоропађени очеви у руку не ставе идеју љубави, ону њихови идеју због које су им зуби тако црвени, очи без сјаја, руке утрнуле, крваве до рамена… Спавајте децо моја…
…псссст! Не будите поспану будућност!
Наставите са читањем

Advertisements

Парадоксална прича

Господо полицајци!

Историја нам је уделила част да бранимо највише европске вредности! Ми морамо бити достојни те части! Европа је своје рекла – није на нама да тумачимо шта је рекла већ да се што пре нађемо у њој! Ми смо та интелектуална идејно-покретачка снага ове земље, од које се очекује да је приглимо као своју мајку! Народ није изабран, он се ту случајно задесио, ко зна каквим историјским сплетом околности; политичари су изабрани од народа; а ми смо изабрани од Бога! Не смемо разочарати ни народ, ни Бога, ни Европу, а највише морамо остати доследни себи и својим принципима. Народи дођу и прођу, а Нови светски поредак је цивилизацијска тековина која се мора бранити и одбранити! Хулигани и рушитељи Новог светског поретка морају да знају да смо ту у сваком тренутку и да нећемо устукнути ни за педаљ пред њиховим застрашујућим претњама! Када уђемо у Европу, ми морамо бити спремни да одговоримо свим изазовима који стоје пред нама. Ми већ неколико деценија проливамо крв, и своју и туђу, свесни да та крв није улудо проливена! Реда мора бити, без обзира на цену! Нови светски поредак може имати пуно поверење у нашу духовну зрелост, идеолошку чврстину, али и у нашу физичку способност да га заштитимо. Многе светске цивилизације, које су постојале у прошлости, нестале су на врхунску своје моћи, јер нису имале снагу и одлучност коју ми данас имамо! Ко није са нама, нећемо му дати прилику да буде ни против нас. Запало нам је да мењамо токове историјске свести, да бранимо сигурну будућност а не сумњиву прошлост; да историји и историчарима више не дозволимо да управљају нашим животима! Само снагом духа и чврстом песницом стаћемо на пут онима што симболе прошлости тетовирају по себи, и што певају песме из прошлости, умишљајући да су веће патриоте од нас! И нека се нико не заварава да ће својим тетоважама и антиевропским песмама да нас уплаши! Коме је до прошлости, нек’ направи времеплов, па нека иде у њу. Нама је до будућности, ми хоћемо у васионске бродове! Ми тежимо ка висинама, а не ка ниским и анималним поривима! Они који мисле у Европу са митовима и митологијом грдно се варају. Многе данашње нације, које само пре неколико векова нису ни постојале, превазишле су своју цивилизацијску празнину, и показале спремност да се интегришу у једно биће, а само ми урламо о својој хиљадугодишњој постојаности! То више нећемо да допоустимо! Каква нација, вера, порекло! Наша нација, вера и порекло су у нашој будућности! Ми нисмо археолози, историчари или проналазачи – ми смо потомци будућности! Нема у земљи толико људских костију колико у нашим костима има чврстине да се изборимо и победимо! Овим последњим акцијама победили смо себе, сад је ред на друге! Нећемо ваљда ми последњи да уђемо у Европу! Нови светски поредак не може без нас, али ни ми без њих!
А сада сви – марш у Европу!

Тетка Мица 3

Група жена окупила се у главном ходнику. А када се жене састану, Васиона се узнемири. Свака жена је помало новинар, помало видовњак, помало песник, помало лекар… све по потреби.
– Има осам сантиметара.
– Нема осам, него пет! Лично сам мерила, немојте претеривати… – Тетка Мица је била најгласнија. – Увек нешто измишљате, молим вас лепо!
– Има тачно осам и ни милиметар мање!
– Ма хајте, молим вас! Кожица се растеже цела три сантиметра! Цела три сантиметра је кожица, разумете ли… а права дужина је једва пет сантиметара…
– О чему се овде ради? Каквих пет и осам сантиметара? – улази доктор.
– О пишалу нашег новог станара! Лично сам мерила да је дугачак пет сантиметара, а ови овде ме убећују да је осам! Замислите, молим вас! Вечито нешто лажу и измишљају! После испадне да ја измишљам.
– А какве то везе има да ли је пет или осам?
– Има, има, како не! Ако је краћи од четири и по сантиметра, то онда није дечак!
– Него?!
– Хермафродит! Пола дечак, пола девојчица! Ни тамо, ни овамо, знате!
– А ко је поставио те критеријуме?
– Ја, лично! – буса се у груди.
– Ви, лично?! И шта кажу ти критеријуми? Је ли оно дечко или девојчица?
– Дечак! Али само за мало, да знате! Само за пола сантиметра! Ма, нема ни толико. За четири милиметра! За оволицно! – показује прстима одмеравајући сантиметре и милиметре.
– И шта би било де нема тих пола сантиметра?
– У институцију, наравно! За свакога је направљена кућа, па и за такве…
– А… шта се то, све заједно, вас тиче? – пословично хладни доктор поприма лако руменило. Наставите са читањем

Teтка Мица 2

Излазећи из свог стана Тетка Мица је налетела на комшију преко пута.
– Јел’те, комшија Ковачевићу! – хвата га за крагну обема шакама. – Је л’ истина да ви имате пет синова и три ћерке?
– Јесте, истина је – стење под њеним снажним захватима.
– Ала ви то штепујете, бога вам незаситог… к’о сингерица у стара добра времена. А је л’ те, молићу лепо! Чиме ви то мислите да храните, а? – дрмуса га све јаче, претећи да га задави.
– Шта… Шта се то вас тиче? – отима се из њеног челичног загрљаја.
– Опет ви са тим вашим, шта ме се тиче! Само пробајте да заређате по кућама, па да мољакате паре за толику дечурлију! – прети му прстом испред носа. – Мало, мало… па долазе да сакупљају, те за лифт, те за степенице, те за чистачицу, те за црвени крст…! – Како помене неку ставку за давање новца, тако га још јаче продрмуса.
– Овај овде нема руку, онај тамо нема ногу… Шта ви мислите, мајке вам га спалим! Одакле? Одакле, молићу лепо! Нисам ја невладина организација да не знам шта ћу с тол’ким парама!
– Шта вам је, комшинице? – успева некако да се отргне. – Моја деца… уопште не живе овде?!
– А где живе, молићу лепо?
– У иностранству. Немачка, Швајцарска, Француска…
– Паметно, паметно. Кад сте знали да накркате толику дечурлију онда је боље да су што даље одавде!
Одлази према степеницама. Наставите са читањем

Tetka Mica 1

Треба увек бити опрезан, јер су ролетне и бушне и провидне, а земља се још на свом почетку “зарекла рају” да тајне морају на површину, макар и на силу. Уосталом, зар нису вулкани ти који избаце највише истине о земљиној прошлости? Чепркање по пепелу је стара пракса која даје најбоље резултате.
– Комшија Маринковићу! Комшија Маринковићу, молима вас… само тренутак. Нећу вас дуго задржавати! – Хвата га грубо за рукав. – Јесте чули новост? Замислите, молим вас… Претпоставља се да је онај мали Симић отац. Знате, онај дечкић са трећег спрата што је…?
– Знам, знам… познајем Симиће! Ма пустите… то су само наклапања…
– Немојте тако, комшија! Претпоставке се увек докажу као тачне! Ето погледајте, на пример, оног Ђордана Бруна. Он је само претпостављао да се Земља окреће око Сунца, само је претпостављао, знате… а они га спалили наживо! И шта се десило? А? Показало се да се Земља заиста окреће око Сунца. А да и не причамо шта је све Никола Тесла само претпостављао, и све се показало као тачно! Ма, кад вам кажем, комшија Маринковићу… свака претпоставка на крају се покаже као тачна! Наравно, ако је правилно схватите.
Наставите са читањем

Холограм

ПЛЕС БУДУЋНОСТИ

Непознатој, ма где она била.

Ви и ја смо, свако за себе, драга моја непозната, само просек. Изађимо из те просечности, будимо надпросечни… спојимо се. Израђајмо ту проклету децу да нас савест не гризе. Ово благо што га нагомиласмо, можда неће сатрунути, али нас неће ни поменути, то је извесно. Сваки дукат, сваки новчић, сваки драги каменчић… све ће то обезвредити само себе чим се дочепа грабљивих руку. Ништа од тога неће за нама у земљу, верујте ми. Једино деца, унуци, праунуци… они ће нам се кад-тад придружити. Дајмо им прилику, дозовимо их. У нашем спајању је тренутно задовољство, и вечни спокој. Нису залуд наши славни преци јурили славне преткиње, не би ли оставили своје семе. Могло се потомство оставити у свакој скитачици, али није то тô. Хајде, госпо, да видимо јесмо ли вредни времена у коме смо се родили, или бар имена које смо, не својом заслугом, наследили. Доста је било скрнављења тих имена, доста је било глупих међупотеза, доста је било блудних погледа, шарања и варања, дајмо се матици, посадимо дрво које ће можда ражати горке плодове – али ће рађати. Улогу богова смо купили златницима и сад нас обожавају. Нема тог златника који није обложен крвљу, не знам чему се клањамо? Спустимо се на ниво животиње, спаримо се, нека нас бар неко проклиње. Ако већ морају да нас черупају бесне гузице, нека то буде месо нашег меса, крв наше крви. Ако то што причају о вама иоле вреди, ако глас који мене бије може да се употреби, тај исцедак из тренутка космичке сласти, не мора да буде ни тако лош. Те исте потомке створиће неко други – свако се пре или касније роди, без обзира на то ко су му родитељи – а онда ће нам бити жао. Избегнимо срамоту нерађања, изродимо нешто. Кад већ нисмо рођени за велике мисли и велика дела, учинимо бар велики грех – спојимо се! Питао сам гробара како му се допада посао. Одговорио ми је: “Па, ето… закопавам туђе глупости”. Направимо и ми једну такву глупост. Не тражим од вас, госпо драга, да спавамо заједно; не тражим да водимо љубав, данас се иза те речи скривају највећа злодела; не тражим да кућимо или стварамо материјална добра, не тражим ништа за себе. Не морате ми рећи ни једну лепу реч, не морате ме волети, не морате живети са мном. Треба само да се нађемо, да нас има, да нас неко помене у клетви или молитви. Човек живи онолико колико му је клетва дугачка; за молитву увек има времена, она не зависи од дужине живота. Останимо незнанци, доживотни странци, персирајмо једно другом, мрзимо се, пљујмо се, али – сродимо се. Бар за трен. И у очима зликовца и мрзитеља наших имаћемо већу вредност ако се бар неко некад похвали да смо га баш ми сачинили. Ви и ја, госпо драга. Можете ви без мене, могу ја без вас, то ситно заваравање не сме дуго да потраје. Гледам вас, овако из прикрајка, слутим разлоге које ћете измислити, само да ме одбијете. Пустићу вас да причате, да потрошите празне речи, да се угушите у њима, и кад више не буде било ни једне једине флоскуле, ни једног јединог формалног или “нормалног” оправдања, заиграћемо плес – плес будућности.

Наставите са читањем

Kavez

Neki ljudi su uvek pobednici – čak i kad su naizgled gubitnici; neki ljudi su zauvek gubitnici – čak i kad izgleda da su pobednici. Sve zavisi iz ugla gledanja, gospođo. A vaš ugao je iskrivljen. Vi uvek krenete prerano a stignete prekasno. Oči vam gledaju preko brda, a saplete vas svaka izbočina. Hoćete prečicom tamo gde drugi ne bi ni zaobilazno. Muž vam je bio izgovor za loše postupke, deca su vam bila izgovor za ljubav koju ne posedujete, kuća vam je bila izgovor za smisao života kojem težite ali ga nemate, a sad više tih izgovora nema. Muž vas je napustio, deca su otišla svojim putem, kuća je puna prašine… A vama se, draga gospođo, još uvek čini da imate sve. Opet taj pogled u stranu. Desi vam se i poneki ljubavnik tek da sebi dokažete da ste građevina u čvrstom stanju, iako vam je duša puna paučine. Trebaće vam mnogo napora da pronađete krivce za toliko ruševina. Još se niste dovoljno zbrčkali, još ste dobro „očuvani“, draga gospođo, ali restauracija vam je blizu. Ali, vi vidite samo ono što je daleko. Sreća da vam je ušteđevina velika pa ćete moći da nadoknadite vremensku anomaliju zvanu – starost. Deca će vam pisati izdaleka. Možda će da vam čestitaju rođendan na koji ste i sami zaboravili. A možda će vas ta ista deca podsetiti na njihov rođendan? Pa vi se više i ne sećate kad ste ih rodili, davno je to bilo. Trenutno imate samo jednu dilemu: da li otpustiti ljubavnika ili zadržati komšiju? Preskupo vam je da održavate i jednog i drugog. Koristite jako sunce da se pokažete, da muškarci vide čime raspolažete. Slaba vajda. Na golom telu nema džepova ni štednih knjižica, pa vam se ne vidi koliko ste zgodni. A da se sunčate u stanu od trista kvadrata – ne ide. Nema publike. Vi sada imate svoju odabranu publiku sa istančanim ukusom. Ali, ona je tamo negde, treba okupiti sve te mangupe oko sebe. Pogledajte, gospođo, koliko ima književnika, a baš nijedan nije napisao knjigu po vašem ukusu. A vi ne čitate sve i svašta. Bolje ništa. Dobili ste sve sudske sporove, i sa prvim mužem, i sa drugim mužem, i sa komšijama – šta njima vredi što su pročitali toliko knjiga? Kad ne bude imao ko da vam dohvati papuču, shvatićete o čemu vam pričam. To vam sada izgleda naivno. I ove alapače što vam prave društvo uz jutarnju kaficu nisu vam nešto po volji. Mnogo pričaju, malo kažu. Lepo bi bilo da odete u kafanu, da poručite dupli viski, da se kucnete, ali… E, uvek ima neko „ali“. Nema ko da plati račun, a nije lepo da dama plaća. Tek pristojnosti radi, menjate haljine svaki dan. I to sve one najskuplje. Mali je ovo grad za tako veliku damu. Kad haljine pojedu moljci, pa kroz te rupice počne da curi vaše gospodstvo; pa kad vas uhvati „aristokratska anemija“, a nigde dobrovoljnog davaoca koji bi mogao da vam pomogne; pa kad krenu „emotivni vampiri“ da vam se dive; pa kad vas gospoda, na putu za starački dom, zamole za ples, a vama pukla štikla na poslednjem paru cipela koji imate; pa kad naboranom rukom krenete da upalite kandilo, a ni slavu niste imali vremena da slavite; tek – svetac vam namigne šeretski sa ikone a vi pomislite da ste na pravom putu. I bili ste na pravom putu sve dok vas nisu uhvatili na krivoj nozi – sad vam je krivo i malo i veliko. Kad god ste, gospo draga, izašli na mesečinu bilo je oblačno. Nije to maler, ni zla sreća, samo pogrešan izbor. Nema više stopa ispred vas, nekad ste bar umeli da čitate tragove, pa po njima da se krećete, ali vi ste ih sve gurnuli iza sebe; oni bar sveću imaju, a vi tumarate po mraku. Kad vaša baklja dogori, pa ako jednom izađete iz te pećine, nemojte zaboraviti da izvadite ruke iz nedara, mogao bi neko da pomisli da vam je hladno, pa da krene da vam greje ta hladna nedra. Hladnoća u nedrima je jedini led koji se nikada ne topi. Niste slušali govore, ni urlike, a sad biste dali pola carstva za jedan šapat. Birali ste najskuplja jela, sad vam i crvi u jabuci prijaju. Šta se to promenilo, gospođo? Zar samo to što svet gledate iza rešetaka? Ne očajavajte! Kad čovek stane ispred kaveza sa majmunom, nikad se ne zna ko je od njih dvojice na slobodi. Svako je u svom zatvoru, svako živi sa svojim pacovima i bubašvabama, svako grize svoju crvljivu jabuku, svako viri kroz rupicu na zidu, svako gleda na sat kad će ručak, svako osluškuje zvuke i čeka da dođu po nas, svako je ubeđen da je nevin, i baš ta nevinost vodi nas u ropstvo – duhovno ili materijalno.
Zbogom, gospođo!