Мајмунска посла

Мајмун је човеку дао и мозак, и разум, и прсте, и научио га како се чисти банана. Сад му се човек одужује, учи га да рачуна. Кад мајмуна научите да броји то не значи да мајмун “вуче” ка човеку – већ да човек “вуче“ ка мајмуну. Као да мајмуну треба да зна колико је 3+3. Не би то требало ни човеку да није мајмуна који му загорчавају живот. Обичан мајмун и не помишља да буде човек, обичном човеку се тако често догоди да испадне мајмун. Ипак, мајмун је мајмун само у свакодневним, животним ситуацијама. Али, кад загусти, мајмун зна да буде човек – и те како. Невоље су те које их зближавају. Ипак, ма колико човек човеку, бар понекад, изгледао као мајмун, мајмун мајмуну никад неће изгледати као човек. Не зато што мајмун не зна да одсвира Моцарта, већ зато што човек не уме да се вере уз дрво. Мајмун је мајмун и на земљи и на дрвету; човек је човек само на земљи, чим се попне на дрво сваки мајмун може да му буде учитељ. Човек се спустио на земљу, мајмун је остао на врху, па ко је ту сад паметнији? Учимо се да стремимо ка врху, а све више тонемо ка дну. Кад мајмун научи да чисти поморанџу, човек му се диви. А он је то знао и пре него што се природа горко поиграла, и једну врсту мајмуна претворила у човека. Једна човекова женка бацила је своје дете у контејнер. И не покушавајте ово да објасните било ком мајмуну, он то сигурно неће разумети. Не зато што не зна како се отвара контејнер, већ зато што је мајмун, и што је превише глуп да би тако нешто могао да прихвати у својој мајмунској глави. Мајмунска посла!

Advertisements

ПОТОП

У великом граду, једног јутра, милиони дечака и девојчица се договори да се истовремено упишки, усред града.
И сад је потопљен цео град: Вожачи аутомобила веслају; уместо аутобуса иду хидроглисери; мушкарци иду на посао у чамцима; жене, разголићене, пливају на кафу код комшинице; деца, уместо фудбала, играју ватерполо; шалтери раде само на вишим спратовима; ђубретари и оџачари, у ронилачким оделима, траже добровољни прилог; приватне радње су на сплавовима; туристи пецају рибице…
Било како било, тек – град функционише.
Једино курве чекају да деца одрасту.
Једино деца не знају да курве владају светом, и да ће их тај несташлук, једном, скупо коштати.

Какав план, а?

Неки политичари су дошли до закључка да криза настаје, између осталог, и што пензионери све дуже живе. Никад дуже нису живели.
Чак су почели и да зановетају. Хоће три оброка дневно, новине; па нешто да грицну, па нешто да гуцну; па би лепо и да се пицну, нешто да замирише; па лекови, па прегледи, па ово, па оно…
’Ало, бре, није ово средњи век. Опљачкаш – па ждереш. Слобода је скупа ствар, а треба је и заслужити. Пензионери навалили да живе „ко нездрави“.

Имам план:
Хало, господо, политичари!
Престаните, бар на кратко, да крадете!
Дајте делић свог блага пензионерима. Видећете како ће масовно почети да умиру од благостања, зависти и љубоморе. Ове три бољке нико није преживео, верујте ми!
Какав план, а?

БЛЕСАВО, НЕМА ШТА!

Једном давно, у једном граду, живео је човек који није могао да има деце.
Ни доктори, ни врачаре, нису могли ништа Свак је ударен на свој начин, и ту помоћи нема.
Ипак, успео је да се ожени.
Крио је ту своју тајну од жене све док, једнога дана, она није остала у другом стању.
Човек је био пресрећан мислећи да је оздравио.
Ипак, лекарски налази су потврдили његову неспособност да има деце.
Човек је био несрећан и тужан.
А онда му жена рече:
„Видиш како је све лепо уређено. Да ниси стерилан, ти би стално сумњао да ли је дете твоје, а ја бих стално сумњала да ли ме вараш. Овако – све је чисто. Зашто да се секирамо? Будимо срећни!“
Наравоученије: Срећа увек постоји, само зависи из ког угла је гледамо!

ТИШИНА, МОЛИМ!

Ако ме видите на јавним местима
немојте ни покушавати да ми тапшете!
Због вас ми се може десити да постанем песник.
А ништа горе нема у овој земљи – него бити песник.
Могао сам бити тајкун, пи-ар, менаџер за све и свашта, банкар, трговац,
лиферант, диверзант, преварант, шпекулант…
(толике фирме на све стране, а ниједна није моја),
демонстрант, демонстратор, убица, самоубица, масовни самоубица…
У најгорем случају – политичар.
А могао сам, такође, бити певач
(јес да никад нисам певао, али зар бих био једини?)
или парадер, гранд-парадер, бизнисмен, шоу-бизнисмен, гранд-шоу-биснисмен…
Могао сам бити љубавник неке славне певачице која ће да се дрогира због мене.
И ја бих се солидарисао у томе (љубав је то), па бисмо обоје били славни.
А ви ме, тако слаткоречиви, наговористе да постанем песник.
Па где ће вам душа!
Уместо да ме лепо испљујете, како доликује, да ме гађате, псујете, вређате…
Уместо да ме спалите, одрубите ми главу, ставите у ланце…
Ви ме величате у звезде.
Шта вам је, људи!
Јесте ли полудели!
Испашче још да се правим важан!
Ја бих вам платио зајмом за привредни препород или бесплатним акцијама,
дао бих свакоме по телевизор, шпорет, фрижидер, замрзивач, трактор…
Ви се сад сигурно питате:
„Боже, како ли овај гледа на нас!“
Па ето…
Гледам вас као на икону.
Гледам – и крстим се.
Кад сте ме већ навукли на све ово, а ви ми сад платите резервне делове за три Мерцедеса, чистачицу за 12 станова, чуваркућу за 35 викендица, пут до Калифорније (да обиђем и оно мало сиротиње тамо), па кад следећи пут будете некоме тапшали, а ви му прво погледајте имовинску карту.
И немам ја времена да се бакћем са тамо неким песницима.
Еј, песник!
Па колико вас то има!!!
Напољу ме чека роба сакривена у листовима папира
а ја, овде са вама, смишљам неке патетичне изразе
и чекам кад ће да дођу по мене.
Ко ће да дође?
Не знам.
Овде ионако све зависи од униформе, зар не?
Чују се сирене…
морам да прекинем…
Чујемо се!

BIVŠA BRAĆA

Bejasmo li mi, ono, nekad braća?
Bogami, jesmo!
Pa šta bi to?
Ništa. Bi šta bi.
A jesmo li još uvek braća?
K’o što vidiš, nismo.
A što, pobogu?
Zato što smo braća. Nismo muž i žena, pa da se razmnožavamo.
Znači… danas jesmo, sutra nismo?
Baš tako! Ako smo braća žene nam nisu sestre. Ako mi trpimo zbog njih, ne moraju i one zbog nas. Neka bar one budu srećne, ako mi već nismo.
A ’oćemo li opet biti braća?
’Oćemo, kako ne! Čim nam žene postanu sestre.
A što ih ne bismo posestrili. Nek’ budu sestre, šta fali?
Jes’, pa da mi jedan drugome oči iskopamo. One da se goste, a mi da se glođemo. Ovako je bolje, svako jede iz svog tanjira, svako spava sa svojom ženom, i mir u kući.
A kad bismo mi njih najurili?
Pa da se u’vatimo ruku pod ruku, k’o dva pedera?
Ne, no k’o braća.
Kasno je sad da budemo braća.
Kako kasno, majku mu! Rodila nas jedna majka, podigla nas jedna kuća…
Al’ htedosmo svaki svoju ženu.
Jebem ti božju ženu… šta učini od čoveka! A kako bi bilo…?
Ne vredi.
A što ne bismo…?
Ne vredi…
A kad bi nekako…?
Ne vredi. Mi smo bivša braća, a one su naše žene doveka.
I šta ćemo sad?
Ništa. Ženicu pod ručicu, pa svaki svojoj kući.
Znači… nema nade.
Ima. Al’ ne smem da ti kažem.
A što pobogu?
Da ne postanemo opet braća.
A što pobogu?
Onda ćeš ti poželeti moju ženu, pa ću ja poželeti tvoju ženu… I onda opet nismo braća.
Nego šta smo?
Stoka.
E… jebi ga!

NOVUS ORDUM SECLORUM

Ne smem da vam kažem kako, zakleo sam se da ću ćutati, ali bio sam na izložbi Novog Svetskog Poretka, održane u strogoj tajnosti, negde u predgrađu… (ime grada nepoznato).
Izložba je održana samo za naučnike svetskog glasa i one sa “specijalnom dozvolom”. Mnogi od izloženih eksponata pripadali su, navodno, izmišljenim ličnostima. Ali u Novom Svetskom Poretku neće biti izmišljenih ličnosti, svi događaji će biti istiniti, a sve ličnosti stvarne, pa je stoga vredelo biti prisutan na ovom svetom mestu. Slične izložbe održavane su širom sveta, ali je samo ovu posmatrao jedan broj međunarodnih posmatrača i verifikatora, koji su strpljivo i sa dosta pažnje, verifikovali svaki eksponat posebno, dajući mu sertifikat, i time ga učinivši verodostojnim.
Ubrzo zatim, svi posmatrači i verifikatori su pronađeni mrtvi (veruje se da su izvršili kolektivno samoubistvo, kako bi ova priredba ostala neoskrnavljena naknadnim „dopunanama“ već viđenog).
Bilo kako bilo, siguran sam u jedno: Sve što je ovde izloženo bilo je originalno, bilo je zapečaćeno originalnim pečatima, imalo je međunarodnu potvrdu i više se nije moglo negirati. Pa kad, jednog dana, Novi Svetski Poredak i zvanično stupi ne svetsku pozornicu imaće čvrstu istorijsku i materijalnu podlogu na kojima će blaženo počivati, pa mu se neće prigovarati da je samo “hir zaludnih”.
Наставите са читањем