Човек и жена

Шта је настало прво
Човек или жена?
Тајна клизи кроз прсте
Од старих времена
Библија овде пева
Све ми се чини – грешка
Какав Адам и каква Ева!
Ово су озбиљне ствари
Ово су питања тешка
И имају својих чари.

Шта је у ствари жена?
Је ли сишла са неба
Или је никла из мора
Сва је некако влажна
Мора да је из мора
Мирише на кору хлеба
По потреби слаба
По потреби снажна
Тешко, богами тешко
Да је са небеских двора.

Наставите са читањем

Advertisements

Тетка Мица 3

Група жена окупила се у главном ходнику. А када се жене састану, Васиона се узнемири. Свака жена је помало новинар, помало видовњак, помало песник, помало лекар… све по потреби.
– Има осам сантиметара.
– Нема осам, него пет! Лично сам мерила, немојте претеривати… – Тетка Мица је била најгласнија. – Увек нешто измишљате, молим вас лепо!
– Има тачно осам и ни милиметар мање!
– Ма хајте, молим вас! Кожица се растеже цела три сантиметра! Цела три сантиметра је кожица, разумете ли… а права дужина је једва пет сантиметара…
– О чему се овде ради? Каквих пет и осам сантиметара? – улази доктор.
– О пишалу нашег новог станара! Лично сам мерила да је дугачак пет сантиметара, а ови овде ме убећују да је осам! Замислите, молим вас! Вечито нешто лажу и измишљају! После испадне да ја измишљам.
– А какве то везе има да ли је пет или осам?
– Има, има, како не! Ако је краћи од четири и по сантиметра, то онда није дечак!
– Него?!
– Хермафродит! Пола дечак, пола девојчица! Ни тамо, ни овамо, знате!
– А ко је поставио те критеријуме?
– Ја, лично! – буса се у груди.
– Ви, лично?! И шта кажу ти критеријуми? Је ли оно дечко или девојчица?
– Дечак! Али само за мало, да знате! Само за пола сантиметра! Ма, нема ни толико. За четири милиметра! За оволицно! – показује прстима одмеравајући сантиметре и милиметре.
– И шта би било де нема тих пола сантиметра?
– У институцију, наравно! За свакога је направљена кућа, па и за такве…
– А… шта се то, све заједно, вас тиче? – пословично хладни доктор поприма лако руменило. Наставите са читањем

Teтка Мица 2

Излазећи из свог стана Тетка Мица је налетела на комшију преко пута.
– Јел’те, комшија Ковачевићу! – хвата га за крагну обема шакама. – Је л’ истина да ви имате пет синова и три ћерке?
– Јесте, истина је – стење под њеним снажним захватима.
– Ала ви то штепујете, бога вам незаситог… к’о сингерица у стара добра времена. А је л’ те, молићу лепо! Чиме ви то мислите да храните, а? – дрмуса га све јаче, претећи да га задави.
– Шта… Шта се то вас тиче? – отима се из њеног челичног загрљаја.
– Опет ви са тим вашим, шта ме се тиче! Само пробајте да заређате по кућама, па да мољакате паре за толику дечурлију! – прети му прстом испред носа. – Мало, мало… па долазе да сакупљају, те за лифт, те за степенице, те за чистачицу, те за црвени крст…! – Како помене неку ставку за давање новца, тако га још јаче продрмуса.
– Овај овде нема руку, онај тамо нема ногу… Шта ви мислите, мајке вам га спалим! Одакле? Одакле, молићу лепо! Нисам ја невладина организација да не знам шта ћу с тол’ким парама!
– Шта вам је, комшинице? – успева некако да се отргне. – Моја деца… уопште не живе овде?!
– А где живе, молићу лепо?
– У иностранству. Немачка, Швајцарска, Француска…
– Паметно, паметно. Кад сте знали да накркате толику дечурлију онда је боље да су што даље одавде!
Одлази према степеницама. Наставите са читањем

Мајмунска посла

Мајмун је човеку дао и мозак, и разум, и прсте, и научио га како се чисти банана. Сад му се човек одужује, учи га да рачуна. Кад мајмуна научите да броји то не значи да мајмун “вуче” ка човеку – већ да човек “вуче“ ка мајмуну. Као да мајмуну треба да зна колико је 3+3. Не би то требало ни човеку да није мајмуна који му загорчавају живот. Обичан мајмун и не помишља да буде човек, обичном човеку се тако често догоди да испадне мајмун. Ипак, мајмун је мајмун само у свакодневним, животним ситуацијама. Али, кад загусти, мајмун зна да буде човек – и те како. Невоље су те које их зближавају. Ипак, ма колико човек човеку, бар понекад, изгледао као мајмун, мајмун мајмуну никад неће изгледати као човек. Не зато што мајмун не зна да одсвира Моцарта, већ зато што човек не уме да се вере уз дрво. Мајмун је мајмун и на земљи и на дрвету; човек је човек само на земљи, чим се попне на дрво сваки мајмун може да му буде учитељ. Човек се спустио на земљу, мајмун је остао на врху, па ко је ту сад паметнији? Учимо се да стремимо ка врху, а све више тонемо ка дну. Кад мајмун научи да чисти поморанџу, човек му се диви. А он је то знао и пре него што се природа горко поиграла, и једну врсту мајмуна претворила у човека. Једна човекова женка бацила је своје дете у контејнер. И не покушавајте ово да објасните било ком мајмуну, он то сигурно неће разумети. Не зато што не зна како се отвара контејнер, већ зато што је мајмун, и што је превише глуп да би тако нешто могао да прихвати у својој мајмунској глави. Мајмунска посла!

Tetka Mica 1

Треба увек бити опрезан, јер су ролетне и бушне и провидне, а земља се још на свом почетку “зарекла рају” да тајне морају на површину, макар и на силу. Уосталом, зар нису вулкани ти који избаце највише истине о земљиној прошлости? Чепркање по пепелу је стара пракса која даје најбоље резултате.
– Комшија Маринковићу! Комшија Маринковићу, молима вас… само тренутак. Нећу вас дуго задржавати! – Хвата га грубо за рукав. – Јесте чули новост? Замислите, молим вас… Претпоставља се да је онај мали Симић отац. Знате, онај дечкић са трећег спрата што је…?
– Знам, знам… познајем Симиће! Ма пустите… то су само наклапања…
– Немојте тако, комшија! Претпоставке се увек докажу као тачне! Ето погледајте, на пример, оног Ђордана Бруна. Он је само претпостављао да се Земља окреће око Сунца, само је претпостављао, знате… а они га спалили наживо! И шта се десило? А? Показало се да се Земља заиста окреће око Сунца. А да и не причамо шта је све Никола Тесла само претпостављао, и све се показало као тачно! Ма, кад вам кажем, комшија Маринковићу… свака претпоставка на крају се покаже као тачна! Наравно, ако је правилно схватите.
Наставите са читањем

Холограм

ПЛЕС БУДУЋНОСТИ

Непознатој, ма где она била.

Ви и ја смо, свако за себе, драга моја непозната, само просек. Изађимо из те просечности, будимо надпросечни… спојимо се. Израђајмо ту проклету децу да нас савест не гризе. Ово благо што га нагомиласмо, можда неће сатрунути, али нас неће ни поменути, то је извесно. Сваки дукат, сваки новчић, сваки драги каменчић… све ће то обезвредити само себе чим се дочепа грабљивих руку. Ништа од тога неће за нама у земљу, верујте ми. Једино деца, унуци, праунуци… они ће нам се кад-тад придружити. Дајмо им прилику, дозовимо их. У нашем спајању је тренутно задовољство, и вечни спокој. Нису залуд наши славни преци јурили славне преткиње, не би ли оставили своје семе. Могло се потомство оставити у свакој скитачици, али није то тô. Хајде, госпо, да видимо јесмо ли вредни времена у коме смо се родили, или бар имена које смо, не својом заслугом, наследили. Доста је било скрнављења тих имена, доста је било глупих међупотеза, доста је било блудних погледа, шарања и варања, дајмо се матици, посадимо дрво које ће можда ражати горке плодове – али ће рађати. Улогу богова смо купили златницима и сад нас обожавају. Нема тог златника који није обложен крвљу, не знам чему се клањамо? Спустимо се на ниво животиње, спаримо се, нека нас бар неко проклиње. Ако већ морају да нас черупају бесне гузице, нека то буде месо нашег меса, крв наше крви. Ако то што причају о вама иоле вреди, ако глас који мене бије може да се употреби, тај исцедак из тренутка космичке сласти, не мора да буде ни тако лош. Те исте потомке створиће неко други – свако се пре или касније роди, без обзира на то ко су му родитељи – а онда ће нам бити жао. Избегнимо срамоту нерађања, изродимо нешто. Кад већ нисмо рођени за велике мисли и велика дела, учинимо бар велики грех – спојимо се! Питао сам гробара како му се допада посао. Одговорио ми је: “Па, ето… закопавам туђе глупости”. Направимо и ми једну такву глупост. Не тражим од вас, госпо драга, да спавамо заједно; не тражим да водимо љубав, данас се иза те речи скривају највећа злодела; не тражим да кућимо или стварамо материјална добра, не тражим ништа за себе. Не морате ми рећи ни једну лепу реч, не морате ме волети, не морате живети са мном. Треба само да се нађемо, да нас има, да нас неко помене у клетви или молитви. Човек живи онолико колико му је клетва дугачка; за молитву увек има времена, она не зависи од дужине живота. Останимо незнанци, доживотни странци, персирајмо једно другом, мрзимо се, пљујмо се, али – сродимо се. Бар за трен. И у очима зликовца и мрзитеља наших имаћемо већу вредност ако се бар неко некад похвали да смо га баш ми сачинили. Ви и ја, госпо драга. Можете ви без мене, могу ја без вас, то ситно заваравање не сме дуго да потраје. Гледам вас, овако из прикрајка, слутим разлоге које ћете измислити, само да ме одбијете. Пустићу вас да причате, да потрошите празне речи, да се угушите у њима, и кад више не буде било ни једне једине флоскуле, ни једног јединог формалног или “нормалног” оправдања, заиграћемо плес – плес будућности.

Наставите са читањем

Televizor

Гледам кроз прозор
неки чудан призор
а можда је и то само
још један телевизор!

Деда јури бабу
да не умре у незнању
девојчице пију лекове
да не остану у другом стању
лече се од трудноће
и своје доње удове
шире за мале паре,
паре и даље људе кваре
али, оне за то не маре.
Силници силом наваљују
руше и спаљују,
праве места
за будућа поколења,
молимо за мало стрпљења!

Шпијунски авиони
из ваздуха пазе
да се којоти
људима не заразе,
велике се идеје граде
у сред неке параде,
а Павић нам однекуд шаље
поздрав из Цариграда,
клошари и кокошари,
ви, што сте у лонце и шерпе тукли
па се пред лажним царевима свукли
где су вам ратни бубњеви
да прогласе мир?
Од ваше галаме добио сам чир.

Богу божије,
царе царево
човек се држи за реч
а зашта се оно беше
држи во?

Гледам кроз прозор
неки чудан призор
а можда је и то само
још један телевизор!

Гаће на главу
па брзо по славу
док вам је неко не разграби
слава је потрошна роба,
као и свака гардероба,
бесни керови гризу
видели од људи како се то ради,
сад би и они радо
били на некој геј паради
али им не да Брижит Бардо.

Шире се гласине градом
да је неко синоћ крадом
украо из поште новац
тражи се неки добар ловац
убиство у лову не подлеже закону
сад лопов лопова јури.
Није то тако често
али, ето, дешава се
да један другоме чувају место.
Један ће најебати
други ће пасти
и све тако
до нове смене власти?
Ко ће га знати!

Гледам кроз прозор
неки чудан призор
а можда је и то само
још један телевизор!