Холограм

ПЛЕС БУДУЋНОСТИ

Непознатој, ма где она била.

Ви и ја смо, свако за себе, драга моја непозната, само просек. Изађимо из те просечности, будимо надпросечни… спојимо се. Израђајмо ту проклету децу да нас савест не гризе. Ово благо што га нагомиласмо, можда неће сатрунути, али нас неће ни поменути, то је извесно. Сваки дукат, сваки новчић, сваки драги каменчић… све ће то обезвредити само себе чим се дочепа грабљивих руку. Ништа од тога неће за нама у земљу, верујте ми. Једино деца, унуци, праунуци… они ће нам се кад-тад придружити. Дајмо им прилику, дозовимо их. У нашем спајању је тренутно задовољство, и вечни спокој. Нису залуд наши славни преци јурили славне преткиње, не би ли оставили своје семе. Могло се потомство оставити у свакој скитачици, али није то тô. Хајде, госпо, да видимо јесмо ли вредни времена у коме смо се родили, или бар имена које смо, не својом заслугом, наследили. Доста је било скрнављења тих имена, доста је било глупих међупотеза, доста је било блудних погледа, шарања и варања, дајмо се матици, посадимо дрво које ће можда ражати горке плодове – али ће рађати. Улогу богова смо купили златницима и сад нас обожавају. Нема тог златника који није обложен крвљу, не знам чему се клањамо? Спустимо се на ниво животиње, спаримо се, нека нас бар неко проклиње. Ако већ морају да нас черупају бесне гузице, нека то буде месо нашег меса, крв наше крви. Ако то што причају о вама иоле вреди, ако глас који мене бије може да се употреби, тај исцедак из тренутка космичке сласти, не мора да буде ни тако лош. Те исте потомке створиће неко други – свако се пре или касније роди, без обзира на то ко су му родитељи – а онда ће нам бити жао. Избегнимо срамоту нерађања, изродимо нешто. Кад већ нисмо рођени за велике мисли и велика дела, учинимо бар велики грех – спојимо се! Питао сам гробара како му се допада посао. Одговорио ми је: “Па, ето… закопавам туђе глупости”. Направимо и ми једну такву глупост. Не тражим од вас, госпо драга, да спавамо заједно; не тражим да водимо љубав, данас се иза те речи скривају највећа злодела; не тражим да кућимо или стварамо материјална добра, не тражим ништа за себе. Не морате ми рећи ни једну лепу реч, не морате ме волети, не морате живети са мном. Треба само да се нађемо, да нас има, да нас неко помене у клетви или молитви. Човек живи онолико колико му је клетва дугачка; за молитву увек има времена, она не зависи од дужине живота. Останимо незнанци, доживотни странци, персирајмо једно другом, мрзимо се, пљујмо се, али – сродимо се. Бар за трен. И у очима зликовца и мрзитеља наших имаћемо већу вредност ако се бар неко некад похвали да смо га баш ми сачинили. Ви и ја, госпо драга. Можете ви без мене, могу ја без вас, то ситно заваравање не сме дуго да потраје. Гледам вас, овако из прикрајка, слутим разлоге које ћете измислити, само да ме одбијете. Пустићу вас да причате, да потрошите празне речи, да се угушите у њима, и кад више не буде било ни једне једине флоскуле, ни једног јединог формалног или “нормалног” оправдања, заиграћемо плес – плес будућности.

ОДГОВОР

Њему, ма како се звао.

Поштовани господине! Мало је данас људи који ће тек тако рећи: “Спојимо се”. А ви сте то, драги мој непознати, написали тако лако, тако промућурно, надахнуто и смишљено, да могу само да вам позавидим. Нисте ни свесни колико дуго сам ишчекивала баш такав позив. Зовете ме на “плес будућности”? Па, заиграјмо га, што да не? Ја ионако нећу умрети ни као светица ни као девица, па кад је већ тако, нека то буде “на нивоу”. Знам да на сваком нормалном плесу даме бирају. Овај пут ви сте изабрали мене, и нека тако остане. Има ту нечег узвишеног, и срећна сам што је баш тако испало. Овај плес је ионако другачији од свих осталих. Дрипци и улизице ме не занимају, доктори и инжењери теже само за пролазном авантуром, и све ће учинити да докажу да дете није њихово, себични профитери ће ме претворити у своју робињу или слушкињу, барабе ће тежити да ме се отарасе кад им више не будем била потребна, лопови ће ме продати за мале паре… Једино ми ви делујете искрено, часно и отмено, поготово после оног необичног писма које сте ми упутили, а које ми никако не излази из главе. Оно што испадне из те “свесне непромишљености” не може нашкодити ни мени ни вама. Напротив. Кажете, да се спустимо на ниво животиње? Не долази у обзир. Или ћемо се спојити “да се памти”, да остане записано негде у кори мозга, или се нећемо ни додиривати. Зар да један тако величанствени тренутак претворимо у пуко сладострашће, које има за циљ једино да нас овековечи у потомку којег ћемо изродити? Зар стварно мислите да ћемо после тога остати незнанци, и да у свему томе неће бити ни трунке љубави? Може ли се земља посејати само тако што ће се у њу бацити семе, па шта испадне? Варате се, драги мој. Или можда хоћете да ставимо маске на главу као у средњем веку, у очи да се не погледамо? Или, пак, да се нађемо у мрклом мраку, кад се само авети и звери љубе, а будуће дете да цепамо на две половине – “моју” и “твоју”? За њега ћемо увек бити две себичне јединке, које су умислиле да се живот може продужавати тек тако – без разлога и потребе. Кад би тако могло, била би довољна једна саксија и кесица семена. Ко зна – можда ћемо тако добити унуке и праунуке, али за сада… Бојим се, затуриће нам се траг. У сваком случају, неку жртву морамо поднети. Ризикујмо да се заљубимо, ма како вам то патетично изгледало, па баш ако не иде… (Свет је пун неуспелих љубави, зар не?) Почупајмо се за косе, потуцимо се, нека буде крвавих трагова ноктију по голом телу, и то је за људе. Учинимо било шта, али… спојимо се! Уживам док вам пишем ово писмо, са потврдним одговором. Уживајмо у благодети која нам се нуди, уживајмо у сваком секунду онога што нам пружа могућност продужетка нас самих, уживајмо у лепоти стварања, јер нема веће тајне од тајне живота, уживајмо у шапутању доконих и злих, којих увек има и који ће нам завидети у сваком случају, спојили се ми или не. Тек – уживајмо. Чекам вас!

ПЛЕС САДАШЊОСТИ

Опет њој, ко год да је.

Мадам! Не знам како другачије да вас ословим. Ја сам оно писмо упутио тек онако, као да га бацам у ветар. Нисам га чак ни адресовао, ни марку нисам залепио, а не сећам се тачно да ли сам га убацио у поштанско сандуче или у контејнер. Све ми се чини да сам га бацио кроз прозор, ни то се тачно не сећам. Заиста не знам како је оно пало у ваше часне и племените руке. Верујте, страховито сам изненађен и већ данима не могу да дођем себи. Што се самог писма тиче, написао сам га једне олујне и тешке ноћи, кад ми се на груди спустила страшна неман, црпећи из мене последњи дашак ваздуха, а све у дубоком уверењу да пишем песму. Песму коју нико никада неће прочитати, јер је она тог тренутка била вапај и крик моје напаћене душе. Одмах да вам кажем, не вреди да ме чекате. Ако је моје прво писмо било “плес будућности”, испуњено маштом очајника и безумника, онда је ово “плес садашњости”, испуњено дубоким кајањем човека који се горко поиграо вашим племенитим срцем. Све што сам у том писму рекао била је само песничка метафора, у овом следи горка истина. Мом телу није дато да буде настављено у времену и простору, њему је суђено да сатруне без имена и порекла, и тако мора да буде. Ја сам тешки болесник, кичма ми је делимично отказала, од појаса наниже нема ме, не постојим. Као што видите од спајања, које сам у том писму тако пластично описао, нема ништа. Моја душа није само напаћена, већ и изопачена, па ми, с времена на време, дођу блудне мисли, испуњене развратом и неморалом. Да вам не причам какви су ми тек снови. Туга божија. Нешто од тога покушао сам да запишем и да проследим у ништавило. Помислио сам да ће ми тада бити бар мало лакше, и да ћу се колико-толико смирити. А ево шта је испало. Из тог ништавила изронио је ваш светли лик – лик којег још нисам видео, али који ће ме сигурно проклети због ове гнусне преваре. Нема ми спаса. Из једног бунила упао сам у друго. Ако икако можете – опростите! Опростите трулом пању, давно исеченом и баченом на ђубриште да га изједу црви и гусенице. Ни за ово писмо не знам како ћу га послати, ни да ли ће допрети до вас, али већ видим ваше љупко лице како га се гнуша, и пожудне усне како пљују по њему, и видим како га с гађењем бацате, проклињући већ проклетог. С правом се љутите, драга моја. Неизмерно ми је жао што је све испало баш овако, и што се један прозни рад, пун гадости и свињарија, претворио у ноћну мору самог аутора. Ви ћете ово, надам се, заборавити за пет минута – за мене агонија тек почиње. Ништа боље нисам ни заслужио. Нека ово буде последње што сам написао, проклињем дан када сам научио да пишем. Смркава се. Не знам да ли је пала ноћ или ми се очи саме склапају. Сад је свеједно. Збогом, заувек!

ОДГОВОР

Опет њему, ма где се налазио.

Па то је страшно, мој господине! Ваше друго писмо сам затекла јутрос рано на мом прозору, и не могу чудом да се начудим како се оно тамо нашло. Ни моја писма вама нису адресована, а као што видите, стижу редовно. Прочитала сам га и запањила се колико је горчине у њему. Знам да истина највише боли, знам да вам је тешко, али… Зар сте баш морали да будете толико сурови и према себи и према мени? Зар сте морали да разбијете визију, коју смо тако лепо започели? Да, мој господине, ви сте болесни. Шта тек рећи за моју болест? Ја сам неплодна, и као што видите, не разликујем се од оног трулог пања из вашег претходног писма. Чему гране које не рађају? Једино за потпалу. Ни вајар ни сликар не могу више оплодити неоплодиво. Две божије креације, неспретно склесане, бачене у Космос, још неспретније плове у сусрет једна другој. Ви сте ми, драги мој, за тренутак, помутили свест вашим првим писмом. Учинило ми се да сам свемоћна, да сам небеска царица, и шта је испало? Другим писмом сте ме треснули о ледину, да ми се још врти у глави. Говорите о некаквом разврату, блуду и неморалу? О грешним сновима? Можете ли бар да наслутите шта ја сањам? Не можете? Плач детета, драги мој, плач детета и дојке испуњене млеком. Јутрима се већ будим знојава и крвава од сопствених ноктију. Понекад ми се чини да, у сну, саму себе гризем за стомак. Коме се све нисам давала у тим сновима. И сува цепаница више вреди од мене, од ње се може нешто исклесати, или бар заложити ватра па скувати кафа. Халапљиве, балаве чељусти, незасити покварењаци, врте се око мене, хоће да ме имају, а ја изигравам часну сестру, нећу да сам лака женска, хоћу да сам фина дама, нећу да бежим, хоћу да се борим… Час нећу, час хоћу, а најрадије бих да нећу оно што хоћу и да хоћу оно што нећу. Кад сам примила ваше прво писмо, чврсто сам желела да се дам незнанцу, неком ко ме искрено жели, а касније да му објасним да је све било узалуд, и да од свега тога неће бити ништа. Кад мало боље размислим, ја вам се и сада дајем. Просипам своје одузето тело пред ваше одузете ноге, па нека се ђаволи сладе, кад већ не можемо да их отерамо од себе. Одавно се нисам осећала оволико разголићена. Најзад неко, помислила сам, и била сам спремна да вам препустим сву своју голотињу, па радите с њом шта год хоћете. Све на свету бих дала да сте ме лагали и у другом писму, да још неки дан проживим у недохватној лепоти. А како сте чаробно изрекли оно: “Спојимо се”. Додуше, било је написано на папиру, али ја сам ту реч чула јасно, она се одбијала о зидове мој усамљене собе – собе тамнице. Кажем “усамљене”, јер у њој осим мог безвредног тела ничег вреднијег нема. Сада смо и ви и ја, мој господине, два испаљена хица, и не преостаје нам ништа друго него да сачекамо место где ћемо пасти. Ако да бог да паднемо једно поред другог, да се бар видимо пре последњег бљеска у очима. Писма су нам без адресе. Ако наведемо те податке постаћемо само обична статистика, а то у овом тренутку не желимо ни ви ни ја. Нека за сада остане овако, не кваримо мисао која нас још једино држи да не потонемо. Збогом, господине! Али не заувек, већ само до новог писма. Знам да нећете издрђати да га не напишете, а ја с нестрпљењем очекујем да га прочитам. Видим да га већ пишете, само наставите.

ПЛЕС ПРОШЛОСТИ

Њој, све познатијој.

Сад више не знам како да вас ословим. Да вам упутим онај узвишени, господски израз “Ваша Светлости”? Осећам, глупо је. Шта је узвишено, а шта господски у свему овоме? Ви сте моја светлост у овом тренутку (само моја и ничија више, тешим се у себи), па би најпоштеније било да започнем са: “Светлости Моја”! То је већ превише патетично, а патетика може само да нас докрајчи. Рекао сам да више нећу писати, а ви сте знали да хоћу. Наравно да хоћу! Ја вас више и не сматрам за стварност, већ за фикцију, обману, илузију… или можда за неки зрачак светла залутао из неких других димензија. Мада све више верујем да сте ви продукт мог изопаченог ума, ви сте моја духовна мастурбација. (Наслађујем се смишљајући облик вашег лица, тела, црте карактера… Биће да је то. Каква светлост и какви бакрачи? Постао сам проклети дркаџија, коме ништа није свето. У мом случају и то је напредак. Кад је већ тако, предајем се. Ионако немам шта да изгубим. Одбауљајмо још ову деоницу, где год да стигнемо, неко ће нас већ дочекати. Нико није остао сам, ни “тамо”, ни “овамо”. Тешим се, наћи ће се добра душа и за мене, треба је само дозвати. Ухватио сам себе како обраћам пажњу на љупка женска лица, замишљам их голе, неке ми се свиђају, неке не. И кад сам сâм, осврћем се, да ли ме неко посматра. Тога раније није било у мом ограниченом свету, па сам помало стидљив. Нема сумње, и то је напредак. Лудим или оздрављујем? И једно и друго чини ме срећним, само да не остане овако. Разбијам монотонију перверзијама, колико је то могуће за једног получовека. Кад рекох “получовека”, паде ми на памет чудна мисао. Моје тело је подељено на горњу и доњу половину, ваше на спољну и унутрашњу. Од наша два половична тела не може се саставити једно цело. Каква иронија! Опростите ако вас ово вређа, све теже могу да разлучим шта је исправно, а шта не. Моје прво писмо било је “плес будућности”, друго “плес садашњости”, ово би лако могло да буде “плес прошлости”, па да затворим круг. Тај круг никада неће бити затворен. Једноставно зато што сам ја човек без прошлости. Чега да се присећам? Шта да препричавам? И коме? Вама, драга моја, вама – коју још нисам видео. Да будем искрен, помало се плашим нашег првог сусрета. Добро сте оно рекли прошли пут, нека не буде никаквог упознавања између нас, нек’ се не зна ни ко смо, ни одакле смо. Не кваримо мисао, не кваримо чаролију, пустимо поквареној машти да нас води. Још нас само та покварена машта држи на површини, ако само покушамо да је излечимо, потонућемо. Кад је тело болесно, зашто да душа пати због чистоте. Искваримо је, биће јој лакше. Уосталом, да је живот лак, зар би било оволико мртвих? Вештина рађања описана је у хиљадама књига, вештина умирања остављена је свакоме од нас. Ви сте ми, госпођо, веровали или не, улили вољу за животом. Док вам пишем, тако силно желим да живим. Кад завршим, живим за одговор. Ову вештину живљења још нико није описао. Смислили смо, значи, нешто ново. Вреди живети, макар четвороношке. Све ово требало је да испадне песма, а испала је једна велика свињарија. Не усуђујем се више да пишем песме. Збогом, госпођо!

ОДГОВОР

Њему, кога ипак волим.

Љубљени мој! (Ја се ни једног тренутка нисам колебала како да вас ословим). Нашла сам ваше треће писмо испод кревета док сам усисавала спаваћу собу. Одмах сам знала од кога је. Не занима ме више како је стигло, важно је само да је у мојим рукама. Говорите ми о некаквој поквареној машти? А тек о чистоти душе? Ако тако наставите престаћу да се дописујем са вама. Зар у овом прљавом свету само нас двоје да му дижемо просек? Ви сте затворени у соби, ја сам изложена подругљивим погледима, верујте, понекад бих се мењала са вама. Јуче сам пред огледалом одиграла стриптиз, само за вас. Да, да, драги мој! Плесала сам цео сат, два, можда и више, замишљајући два црна дечачка ока како ме посматрају негде из прикрајка. Била сам убеђена да нисам сама, да сте ви крај мене, предала сам се игри као никад што нисам. Никада се тако лепо нисам осећала. А ви ми сад јављате како гледате женска лица, и како их замишљате голе, па ја сад не знам да ли треба да будем љубоморна због тога. Немојте се љутити, али… имам страшан утисак да сте ме преварили са неком од њих. Знам, глупо је што тако размишљам, глупо је бити љубоморан на самом почетку једне озбиљне и узвишене везе (ја је тако доживљавам), али ви се понашате чудно, помало издајнички. Тежите ка томе да постанемо духовни љубавници, а поглед вам скреће на другу страну. Шта је то? Како се то зове ако није прељуба? Не, не, не покушавам да вас одвратим од ваших мушких нагона, ни ја по том питању нисам сасвим “чиста”, али ипак… Сад кад нам је тако лепо кренуло. Да ли знате како је мени када седим у друштву и видим како се гуркају лактовима, и гледају испод ока, упирући прстом у мене, баш као да имам рогове или истурене очњаке. Знате ли како изгледа бити објекат за иживљавање? Ако све ово имате у виду, драги мој господине, и ако вам је срце остало “у горњој половини тела”, како сте се прошли пут ви лично изразили, онда вам је јасно да, и те како, имам права да будем љубоморна. Свиђало вам се то или не, морам да вас сачувам. Морам! Једног јутра, једно од ваших писама, мени тако важних и значајних, завршиће под креветом неке од тих коју тренутно кибицујете. И шта онда? Враћате ме тим зликовцима, пуштате ме назад, у реку из које сигурно више никад не бих испливала. Знам да је то себично, али зар ваше прво писмо, за које упорно тврдите да је песма, није било написано из себичних разлога? Хтели сте да олакшате својој души, упецали сте моју, а сад обадве одбацујете тек тако, као да вам ништа не значе. Као што видите, тек сад сте ушли у злочин, тек сад вам треба судити. Суздржите се, преклињем вас, бар док не учврстимо везу, и док не будемо сасвим сигурни да ова наша писма неће лутати по космичком пространству. За мене не брините, спремна сам и на већу жртву од ове. Завршићу како сам и започела: Збогом, љубљени мој!

ПЛЕС НА ОШТРИЦИ НОЖА

Њој, тако разгоропађеној.

Поштована моја! (Шта кажете, снашао сам се са почетком?) Најзад мало светла и у овом мом бурету. Не можете ни да замислите колико сам срећан што сте љубоморни. Никад нико није био љубоморан због мене, и сад нема срећнијег човека. Дође ми да скочим до плафона. Мучите се, испаштајте, трпите… све је то од бога. Не љутите се што сам овако суров али, на време сам вас упозорио да је мој ум изопачен, и да у њему нема ничег нормалног. Бићу и садиста и мазохиста, ако ми то одговара. Бићу све оно најгоре што се може бити, а ви се сналазите како знате. У реку, из које вам нема изласка, ви сте сами ускочили. Нико вас није гурнуо. Нико вас није терао да се спанђате с непознатим. Говорите ми о презривим погледима? О некој духовној патњи која вас прати у стопу? И то ме радује. Да ли знате како изгледа кад се сваког дана смењују сестре око мене, и кад ми извлаче гуску са мокраћом између ногу, а ја немам ни елементарног осећања? Не осећам ни стид, ни кајање, ни бол. Чисте ме и перу као клозетску шољу, без трунке емоције. Користе чак и рукавице. (Да их не заразим, шта ли?) Добаце ми понеки сажаљиви осмех, понеку реч утехе, играју се са мном као са дететом. И, као за инат, увек ми долазе младе и згодне медицинске сестре, баш као да хоће да ми кажу: “Погледај шта пропушташ. Не можеш нам ништа”. И то ме дубоко погађа. Да ми је само она стварчица исправна, тако бих вас слатко преварио, ни једна од ових лепотица око мене не би остала нетакнута. Поготово после вашег претходног писма. Ко вам даје за право да ми ограничавате слободу мисли? Зар ово мало слободе што сам је састругао са ивице своје ништавности да уступам другоме? Ако је ко крив због тих мојих блудних размишљања, онда сте то ви, драга моја. Ви – и нико други. Пре вас никада нисам размишљао о жени као духовном бићу. За тело жене нисам хтео ни да чујем. Уосталом, откуд ја знам с ким сте ви ноћас спавали! И да ли је онај стриптиз био упућен баш мени? Па шта, ако понеко моје писмо залута? Колико сте ви писама данас написали, мадам? Мени је стигло само једно. Играте ли ову игру још са неким? Ко сте ви, у ствари? Жена или ђаво? Јесте ли знали да постоји инсект – од силног узбуђења не могу да се сетим како се зове – инсект чија женка, након што прими сперму мужјака, поједе свог незаситог партнера. Ако сте ме се заситили, изволите – поједите ме. Молим вас сакупите сваку кап сузе, коју тренутно лијете, па ми их пошаљите у следећем писму. Хтео бих да видим да ли миришу на јагоде или на неког знојавог дрипца, који вас је ноћас миловао, а ви му се давали, мислећи на мене. Ако сам вас овим за срце ујео – то ми је и био циљ. Све на свету бих дао да вас видим како плачете, да вас загрлим, и да вас пољубим. Баш ме брига с ким сте ноћас спавали, баш ме брига колико сте писама написали, све сам ово рекао тек онако – наљутили сте ме. По рукопису примећујете да дрхтим. Хтео сам да уништим ово писмо, али сам се онда сетио да то, у нашем случају, не вреди. Шта год да напишемо стићи ће до оног другог. И да га спалим, опет не би помогло. Морам да прекинем. Збогом…

ОДГОВОР

Њему, тако поквареном.

Злотворе! Зликовче! Свињо! Развратниче! Битанго! Проклети кучкин сине! Што нисте ближе, да вам ноктима очи ископам! Ја вама срце на тањиру, а ви? Гребите ту своју усрану слободу, кад сте незахвални. Нека вас поједу мрави, црви, шкорпије, змије… шта ме брига! Одсеците ту своју непотребну стварчицу, с којом би сте ме “тако слатко преварили”, испржите је на уљу и поједите је за вечеру. Или, још боље, пошаљите ми да ја поједем, баш као онај инсект, за којег не можете да се сетите како се зове. Зове се богомољка и могу вам рећи, све више личите на њега. Женка од мужјака добије бар сперму, а шта ја од вас добијам? Почели сте као песник, а завршићете као глиста у зараженом стомаку. Да ли је могуће да су сви мушкарци исти, чак и кад им је она ствар неисправна? Боже… тако сам се надала у вас. С ким бисте ме то преварили? Са сестрицама које вас опслужују? Па оне су ту само због ваше немоћи, њихово је да ту немоћ још више нагласе, да вам је ставе до знања, а не да вас учине срећним. Да сте иоле способнији као мушкарац, не бисте ви њих ни видели. Уместо тих слатких лепотица имали бисте, најпре, акрепе, аждаје, жене ниског морала, а потом неку бабетину која би вам крв испијала свакодневно. Уместо за вашим људским вредностима, трчале би за вашим парама, аутомобилима, кућама… али коме ја то говорим? Зар стварно мислите да се ја свако јутро будим са другим принцем у кревету? Све на свету бих дала да сте у праву. Уосталом, да имам бар једног, зар бих се замајавала с вама? Не будите наивни, драги мој. Надала сам се да сам у вама нашла љубавника, а нашла сам бедника, који не види даље од гуске напуњене мокраћом. Страшно! Почели смо од Васионе, пловили смо бескрајем, а сад завирујемо међу ноге једно другом. Ужас! Катастрофа! Завршимо ову лакрдију, док се није изродила у нешто много горе. Сачувајмо досадашња писма, присетимо се понекад лепих речи из њих, оно ружно заборавимо, и нека томе једном буде крај. Курвајте се с вашим медицинским сестрицама, нека вам оне пишу љубавна писма, нека вас перу и чисте, уживајте у њиховим умиљатим осмесима… а мене оставите на миру. Спаваћу с ким ја хоћу, писаћу коме будем хтела, за вас више не желим да чујем. Тако силно патите за половином која вам недостаје, а ни ону коју имате не знате да искористите. Шта ће вам муда без мозга, мој господине? Као што видите, мени рука не дрхти и могу да вас вређам до миле воље. Нећете никада сазнати на шта миришу моје сузе. Нећу пустити ни једну једину. Нисте их заслужили. Нека је проклет дан када сам вам први пут одговорила, и када сам се у све ово упустила. Сматрајте да смо завршили. Недостаје само онај пољубац с краја вашег претходног писма. Не очекујте га. Ако и даље будем добијала писма од вас, нећу их читати. Нико нема права да се пиограва мојим осећањима. Понудила сам колико сам могла. Шта још хоћете? Већ месец дана не могу мирно да спавам. Због кога? Због незахвалника, због лажног песника, због фукаре и развратника. Биће ми тешко да вас заборавим, признајем. Два ништавила стопила су се у једно. Како их сад раздвојити? Како поделити нулу, и те две половине усмерити у супротном правцу, да се не додирују. Биће тешко. Ипак… збогом! Збогом, заувек.

ПЛЕС НА ТИХОЈ ВАТРИ

Њој, преваранткињи и покајници

Госпођо увређена! То – да нећете отварати и читати моја писма – ни сами себи не верујете, па настављам нормално као да се ништа није десило. И ја сам већ толико пута рекао да престајем са писањем, па ево ме опет, ко зна који пут са пером у руци. Шта је ту лоше да се љубавници, макар и овакви као ми, с времена на време, посвађају? То су оне свађе које прочишћавају и које не дозвољавају да нас љубавна монотонија успава. Пошто ја вас, драга моја горопаднице, већ одавно доживљавам као своју љубавницу, узимам себи за право да вам кажем речи, које се не говоре ни пријатељици ни успутној познаници. Вређајте ме, слободно. Урлајте, вичите, женско сте, може вам се. Ваше увреде за мене су комплимент. Велика је част бити свиња у рукама светице. Не бежим од ваших тешких речи, примам их као део проклетства, и молим бога да се на мени заврши. Време је већ да спутате ту своју женску сујету, и да се концентришете на сурову стварност. Нити сте ви опкољени принчевима, нити сам ја господар медицинским сестрама које ме окружују. И ви и ја плашимо се онога чега нема. Пре свега – нема вас и нема мене. Ми још не знамо ни име ни презиме једно другоме, плашимо се да се упознамо. Било какво сазнање о нама уништиће нас саме. Да ли смо, уопште, у истој дражави? Или на два континента? Или смо можда на две различите планете? Спрдамо се са животом који се тако горко поиграо с нама. Грех који чинимо ви и ја није описан ни у Библији, не познаје га ни једна култура, било стара или нова, ми још нисмо опевани у песмама, па вас стога молим да не изигравате недоношче које цмиздри за сваку ситницу. Нисте ваљда очекивали да ћу се срозати на ниво романтичних или патетичних излива сентименталности? Ако сам ишта мрзео у животу, онда је то патетика; за романтику никад нисам имао довољно смисла. Све што сам замислио у претходном писму – остварило се. Уздрмао сам грађевину за коју сам мислио да је неосвојива. Да сам, којим случајем, поменуо пиштољ, данас бисмо се дописивали са два различита света. Сама чињеница да је ово писмо сада у вашим рукама, а не у рукама неке друге, улива вам потребу да га прочитате. Већ вас видим како га отварате, а гласно вичете: “Нећу! Нећу!” Превладаће у вама и жена и мајка, баш као што ћете, бар у мислима, бити и прељубница и преступница, све је то потреба женског срца. Почињем да верујем у реинкарнацију. Свако писмо које пошаљем баца ме у следећи живот. Ви ме вашим одговорима просвећујете, утирете ми пут, добро је имати водича у оваквим ситуацијама. Не могу да верујем да сте део мог искреног духовног “отварања” протумачили као своју личну увреду. Сем ако то није био ваш трик – трик искусног водича, који ништа не препушта случају. Ако је тако – свака част. Многе ствари у животу хтели бисмо да пресечемо једним покретом руке. И уместо да их пресечемо, ми их сецкамо на комадиће, а после их скупљамо и састављамо кад схватимо да је животне ситуације боље имати у једном комаду, него у парчићима. Ви и ја, заједно, нисмо ни пола те слике, за другом половином трагамо овим писмима. Опет вас видим како пишете одговор, и како још гласније вичете: “Нећу! Нећу!” Ушли смо у лавиринт, а ни ви ни ја нисмо понели клупко. Нема враћања. Сва митска чудовишта пуштена су с ланца и хрле ка нама да нас прождеру. На нама је да им се одупремо. Збогом, ма како вам то глупо звучало!

ОДГОВОР

Њему, преваранту и ласкавцу.

Не знам зашто сам га отворила, ни зашто сам га прочитала, али једно је сигурно: на ове будалаштине, једноставно, морам да одговорим. Од зликовца и развратника, за тили час, претворили сте се у ласкавца и патетичног кењца, иако упорно тврдите да се гнушате патетике. Од дивље звери до умиљатог мачета, није прошло пуно. Лако се предајете, још лакше продајете. Нисте више само напаћена, већ и продата душа, а то је много горе. Уместо часног извињења и искреног кајања, затекла сам глупо правдање како је све морало да буде јер, боже мој, нисмо рођени као митски јунаци, и томе слично. Мене претварате у духовног водича, себе у неопрезног дива који је случајно замахнуо руком, и сад се правда за крв и сузе које је скривио. Још које овакво писмо и… ето нас на Олимпу. Ако вам откаже и “горња половина тела”, нећу имати с ким (односно, с чим) да се дописујем. А и ја се не осећам боље, као да обоје лудимо. Можда је најбоље да се коначно раскринкамо, да скинемо маске, и да се покажемо у правом светлу. Не можда – сигурно је најбоље. Нема те кртице која, пре или касније, неће изаћи на светлост дана. Као што видите, постала сам прагматична. Тражили сте да се вратим у сурову стварност и то управо чиним. Песник је убио своју песничку музу оног тренутка кад је њој, објекту свог певања, рекао да је жена. Све можете да јој кажете; лажите, величајте, плачите… али оног часа кад утврдите да је жена – изгубили сте је. Свака од нас ће тада рећи: “Зар само жена? Зар ништа више од тога?” И ово писмо вам пишем “само као жена”. Превртљива, сујетна, себична, али – жена. Пустите ме да вас погледам у очи. Да се видимо, такви какви смо. Обећавам да вас нећу лажно тешити. Нико, боље од мене, не зна како изгледају речи утехе, речи пријатеља и хуманиста, и како пеку као жива рана. Толики бол вам нећу задавати. Одбацили сте ме духовно, примите ме телесно. Јасно је да ни ви ни ја немамо ореол свеца, а ово не може довека да траје. Једног дана, једно од наших писама, заиста неће стићи. И шта онда? Засићење или смрт? Клетва или плач? Зар је мало крајпуташа у овом нашем напаћеном свету? Уозбиљимо се, цењени мој господине (још увек сте мој, ма како вам то чудно изгледало). Јесте ли приметили да све време персирамо једно другом? И кад се волимо и кад се вређамо, држимо се на дистанци. И сами сте рекли да се ви делите на горњу и доњу, а ја на спољну и унутрашњу половину. Нема те алхемије која ће спојити та два монструма и направити треће. Природа има своје законе и, пре или касније, пашћемо под удар тих закона. Не вреде нам ништа ни емоције ни осећања. Ако се заиста толико ценимо и поштујемо (хајде да кажемо, и да се волимо, што да не?), учинимо и тај последњи напор – упознајмо се. Све праве љубави почињу упознавањем, а не онако како смо је ми започели. Ово наше “лебдење” мора да се заврши. Даћу вам још само једну прилику. Кад ми следећи пут будете писали одаћу вам тајну како су наша писма стизала до нас. Збогом, драги мој. Последњи пут на “духовном нивоу”. Нисмо више анђели – пали смо. Претворимо се у људе – устанимо.

ЗАВРШНИ ПЛЕС

Завршни плес одиграва се у лудницама, болницама, на гробљима… Кад би се знао крај, не би било више оваквих писама. Нека буду сачувана у вашим срцима, нека остану недоречена. Уосталом… пробајте и сами да напишете писмо некоме кога не знате. Лако се може десити да вам тај “неко” одговори. Толико је недоречених ствари у нама самима, толико се зла накупило, отресимо га се. Нема писма на које неће стићи какав-такав одговор. Ова писма су завршена.
Да ли ми верујете?

ПРИКАЗ
Холограм – ни мање књиге, ни веће ширине!

Прочитајте ову књигу! Без одлагања! Неизоставно!
Кад склопите њене корице, једна мисао ће се јављати и изнова понављати у вашој глави: ни мање књиге, ни веће ширине!
Да, заиста, у ову дужу приповетку, написану у епистоларној форми, на укупно 46 страна , стало је све: читави светови испуњени трагањем за самоостварењем, љубављу и племенитошћу, као и неминовном трагичношћу која тај поход прати
…Јер људски живот је трагичан сам по себи: ако преживите почетак и средину, ипак нећете преживети – крај… Како би то рекао дизајнер ове књиге, парафразирајући неког другог великог човека: «Живот не треба превише озбиљно схватити- и онако се нико из њега није извукао жив»… Али, између почетка и краја тог феномена званог живот стоји – холограм. Загледајте се пажљиво у њега…! Слике које ћете видети – никада више нећете заборавити…
Речник страних речи и израза каже: холограм (грч. холос сав, потпун, грамма слово, писмо) је тродимензионална слика настала укрштањем ласерских зракова.
Аутор је имао намеру да нам понуди једну такву слику, и свима да могућност да, макар док читају ову књигу, увиде и неке друге димензије постојања, својег и туђег.
Прва димензија ове приче, прва слика коју би видео просечан читалац, била би слика два бића, мушкарца и жене, који се дописују.
Преписку започиње мушкарац, притиснут жељом да изађе из просечности, и то тако што ће се спојити са женом. Ту жељу покреће нагон за продужењем врсте, и то се у почетку јасно истиче: «Спустимо се на ниво животиње, спаримо се, нека нас бар неко проклиње…» јер – то је један од начина да се избегне срамота нерађања, која је понекад равна срамоти непостојања.
Највећа срамота коју можемо доживети је – да не оставимо никакав траг, да не оплодимо или не родимо ништа: «Кад већ нисмо рођени за велике мисли и велика дела, учинимо бар велики грех, спојимо се…» …Као да је то уистину грех! «Грех који чинимо ви и ја није описан ни у Библији, не познаје га ниједна култура, било стара или нова, ми још нисмо опевани у песмама…»
А често се осећамо грешним само зато што смо забране и предрасуде створили сами или су их за нас створили други…
Неопходно је, дакле, да нас неко спомене: у клетви или молитви, без обзира на цену: «И у очима зликоваца и у очима мрзитеља наших имаћемо већу вредност ако се неко бар некад похвали да смо га баш ми сачинили…»
Разлози за неспајање, као и за непостојање или нетрајање, оно истинско, духовно и физичко, могу бити бројни, али онда кад они нестану, кад нестану сва оправдања, започиње – плес будућности…
И наши јунаци, Мушкарац и Жена, који се ословљавају различитим именима, именима која изражавају велику скалу осећања (ви, госпо, мадам, ваша светлости, госпођо, поштована моја, госпођо увређена, драга моја горопаднице, поштовани господине, мој господине, драги мој непознати, љубљени мој, злотворе, зликовче, свињо, развратниче, битанго, ласкавче, драги мој) започињу свој чудан и чудесан плес, другачији од свих осталих људима познатих.
Изазовно, а опет узвишено и часно, звуче те две речи, иако превише отворене и захтевне, речи које обично и у неком другом контексту, звуче увредљиво и простачки: «Спојимо се!». Узвишене су јер су израз искрености и чистоте, израз насушне потребе да се траје…Оне, након што их је изговорио мушкарац, налазе одјека у женској души, те и она, готово егзалтирано, одговара: «Спојимо се», и додаје: «Уживајмо у благодети која нам се нуди, уживајмо у сваком секунду онога што нам пружа могућност продужетка нас самих, уживајмо у лепоти стварања, јер нема веће тајне од тајне живота… Уживајмо у шапутању доконих и злих, којих увек има и који ће нам завидети, спојили се ми или не. Тек – уживајмо!»
А онда се на груди спушта тешка неман, и чујемо вапаје и крике двеју напаћених душа, јер је «плес садашњости» праћен тужном музиком оних које телесна ограничења спречавају да се телесно наставе: њега зато што болује од тешке болести («…кичма ми је делимично отказала, од појаса наниже нема ме…»), а њу зато што је неплодна…
Запрепашћујућа је снага овог дивног пара, који своја тела упоређује са трулим пањевима, али не одриче способност да воли, да дарује другоме све што дух може даровати, да доживи све што човек може доживети. Они су једно другоме час светлост, а час тама, сходно смени радости и очајања коју доживљавају.
За нас су они две пречисте душе које се питају да ли је оно што им се догађа доказ њихове моралне чистоте и људске потребе да се воли и буде вољен, или је доказ перверзности и покварене маште која нас, можда зато што превише боли оне који маштају, не погађа, већ се претвара у своју супротност – жељу за досезањем чистоте и племенитости.
Док се наши јунаци питају да ли луде или оздрављају, ми видимо друге боје холограма, другу димензију, другу слику, из које израста одговор, иако је «плес прошлости» одредио и «плес садашњости» и «плес будућности»: «Ви сте ми, госпођо, веровали или не, улили вољу за животом… Док вам пишем, тако силно желим да живим. Кад завршим, живим за одговор… Вреди живети, макар и четвороношке.»
И њих двоје настављају свој плес, покушавајући да открију где су границе између безнађа и наде, љубави и мржње, поверења и неповерења, сујете и милосрђа, разгоропађености и праштања, слабости и јачине… »То су оне свађе које прочишћавају и које не дозвољавају да нас љубавна монотонија успава.»
Монотоније нема. Постоји само љубав, са свим својим преливима, љубав која се понекад плаши себе, јер је превише силна, па себе проглашава грешном. Међутим, она је највећа моћ и награда коју нам је Бог дао, чак и кад не личи на уобичајену слику коју већина има.
Не постоји само једна димензија нашег постојања, нити једно време које нас заувек одређује. Прошлост, садашњост и будућност – чине холограм који приказује наше кораке ка себи и другима…
Ненад Живковић нам је даровао један величанствени холограм у коме се, као три најлепше димензије постојања показују: храброст да се суочимо са животним недаћама, љубав према животу, ма какав био, и могућност да се речју потврдимо, овако несавршени какви јесмо: «Нисмо више анђели, пали смо. Претворимо се у људе – устанимо!»
И заплешимо! – додао би аутор овог приказа… Живимо…! Уживајмо у плесу речи, мисли, осећања, жеља…
Писма које јунаци «Холограма» пишу једно другом пишу се само срцем, и лебде свуда око нас. Ја сам управо одговорила на једно које је стигло и на моју адресу. Ако и ви имате истог поштара, и до вас ће стићи ово моје писмо, а до мене нада да ћете на њега одговрити… холографски*… онако како сам ја одговорила претходном пошиљаоцу… и како пишем вама…

Виолета Милићевић
(*холографски – својеручно)

Advertisements

2 реаговања

  1. Zaista „…..ни мање књиге, ни веће ширине“! Najpre sam bila iznenađenja, a negde od drugog pisma sve zainteresovanija i na kraju oduševljena.
    Hvala!
    Pozdrav!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: